Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2013.

Гж 1841/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 1841/11
Дана 10.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Гордане Тодоровић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиље АА, са умешачем на страни тужиље АА1, чији је заједнички пуномоћник АБ, адв., против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адв., ради утврђења, одлучујући о жалби тужиље и умешача изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду 51П.бр.78185/2010 од 26.10.2010. године, у седници већа одржаној дана 10.01.2013. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље АА и умешача АА1 и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду 51П.бр.78185/2010 од 26.11.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 51П бр.78185/2010 од 26.11.2010. године у првом ставу изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да тужени нема право на наслеђивање имовине пок. ПП. У другом ставу изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се утврди да је пуноважан усмени тестамент пок. ПП којим је оставиља располагала у корист тужиље, како је наведено у записнику о саслушању сведока усменог тестамента, сачињеног пред Четвртим општинским судом у Београду дана 29.03.1994. године и који је проглашен на рочишту одржаном дана 19.10.1994. године у предмету II О.бр.1151/93. У трећем ставу изреке обавезани су тужиља и умешач да туженом накнаде трошкове парничног поступка у износу од 198.750,оо динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужиља и умешач побијају првостепену пресуду у целости из свих разлога прописаних одредбом чл.360 ст.1 Закона о парничном поступку.

Тужени је доставио одговор на жалбу.

Испитујући правилност првостeпене пресуде у оквиру овлашћења из чл.372 ЗПП („Службени гласник РС“, бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл.506 ст.1 ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужиље и умешача неоснована.

У спроведеном првостепеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл.361 ст.2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Чињенично стање важно за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева у поступку је потпуно и правилно утврђено изведеним доказима, који су правилно оцењени применом чл.8 ЗПП, оценом сваког доказа засебно, свих доказа заједно, и на основу резултата целокупног поступка, и наводима жалбе није доведено у сумњу.

Према утврђеном чињеничном стању туженог, ББ, је усвојила ЈЈ 28.12.1960. године. У записнику о закључењу усвојења од 28.12.1960. године, сачињеног под бројем 06-10727 у Одељењу за друштвене службе Народног одбора Општине Нови Београд, је наведено да је усвојеник мал. ББ из Новог Београда, рођен _. године, од непознатог оца и мајке ПП, да је приликом закључења усвојења предложено од стране усвојиоца и мајке усвојеника да породично име усвојеника буде ЈС, те да ће усвојеник имати права и обавезе које имају рођена деца према својим родитељима као и да ће усвојиоца после његове смрти наследити сразмерно са осталом рођеном децом као равноправни наследник. У изводу из матичне књиге рођених Општине Савски венац текући бр.277/32 за 1969. годину је наведено да је тужени рођен _. године, да му је мајка ПП, а у рубрици накнадни уписи и забележбе су констатоване промене извршене на основу Записника о закључењу усвојења од 28.12.1960. године. Даље је утврђено да изјава последње воље пок. ПП о располагању имовином није дата уз истовремено присуство два тестаментална сведока.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је одбио тужбене захтеве тужиље. За своју одлуку првостeпени суд је дао потпуне, јасне и на закону засноване разлоге које прихвата и другостепени суд.

Наводима жалбе правилност и законитост побијане пресуде није доведена у сумњу.

Наиме, у конкретном случају, усвојење којим је пок. ЈЈ усвојила ББ је закључено 28.12.1960. године, за време важења Закона о усвојењу („Службени лист ФНРЈ“, бр.30/47), којим је предвиђен само један облик усвојења, непотпуно усвојење, које не утиче на права усвојеника према његовим родитељима и другим сродницима, као ни на његове дужности према њима (чл. 17 ст. 4). Дакле, усвојеник не губи наследна права према биолошким родитељима.

Не могу се прихватити наводи жалбе да како је тужени стекао на основу закљученог усвојења наследна права према усвојиоцу, то исти не може да спада и у први наследни ред законских наследника своје природне мајке пок. ПП, имајући у виду да усвојеник из усвојења закљученог по одредбама наведеног закона може да наследи и усвојиоца (не и његове сроднике) и своје биолошке родитеље. Закон је чланом 19 ставом 1 предвидео могућност да се наследна права усвојеника према усвојиоцу ограниче или сасвим искључе и то само у ситуацији када усвојилац има рођене деце, док је одредба чл. 17 ст. 4 била императивне природе, односно није ни постојала могућност да се усвојеникова права према крвним сродницима искључе или ограниче, те су стога наследна права туженог према биолошкој мајци остала у целости очувана.

Супротно наводима жалбе, усвојење закључено за време важења овог закона се не може уподобити потпуном усвојењу, с обзиром да је у нашем правном систему институт потпуног усвојења први пут уведен Законом о усвојењу (“Службени гласник СРС”, бр.17/76), када је направљена разлика између потпуног и непотпуног усвојења. У прелазним и завршним одредбама овог закона, у чл. 32 је прописано да се усвојење засновано по досадашњим прописима може, на предлог усвојиоца засновати као потпуно усвојење ако су у време усвојења били испуњени услови из чл. 11 и 12 овог закона и ако се предлог поднесе надлежном органу у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона. Како у изводу из матичне књиге рођених за туженог стоји да су једини накнадни уписи извршени на основу записника о закључењу усвојења бр. 06-10727/60 од 28.12.1960.године, то произилази да предметно усвојење није претворено у потпуно усвојење.

Како је одредбом чл.73 ст.1 Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр.52/74, 1/80 и 25/80) прописано да завешталац може изјавити своју последњу вољу усмено пред два сведока само ако услед изузетних прилика није у могућности да направи писмени тестамент, то у ситуацији када је првостепени суд на несумњив начин утврдио да изјава последње воље пок. ПП о располагању имовином није дата уз истовремено присуство два сведока, првостeпени суд, супротно наводима жалбе, није ни требало да утврђује да ли су постојале изузетне прилике у којима се овај облик тестамента може сачинити. Наиме, за пуноважност усменог тестамента неопходно је кумулативно остварење два услова: 1) истовремено присуство два сведока и 2) постојање изузетних прилика које онемогућавају завештаоца да сачини писмени тестамент. Дакле, истовремено присуство два сведока је неопходан услов пуноважности усменог тестамента, па у ситуацији када он није испуњен, законом предвиђена форма усменог тестамента није испоштована, те је ирелевантно да ли је остварен други услов његове пуноважности, односно да ли су постојале изузетне прилике.

Неосновани су наводи жалбе да је првостепени суд поново требао да изведе доказ саслушањем сведока, с обзиром да је сведок СС на рочишту пред првостепеним судом два пута саслушана (28.01.1998.год. и 22.11.2000.год.) и оба пута је изричито изјавила да пок. ПП није по изласку из болнице у њеном присуству изјављивала своју последњу вољу, као и да она и сведок СС1 нису код ње истовремено ни били присутни.

На основу изложеног, Апелациони суд је донео одлуку применом чл. 375 ЗПП.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом чл. 149, 150, 158 и 159 ЗПП.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)