Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.07.2014.

Гж2 1017/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 бр.1017/13
Дана 15.07.2014. године
Б е о г р а д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Милице Аксентијевић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужилаца малолетне АА, коју заступа законски заступник отац АА1 и АА1, кога заступа адвокат АБ, против тужених ББ, коју заступа адвокат БА, ББ1 и ББ2, ради утврђења права становања, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П2.бр.4019/12 од 23.04.2013. године, исправљене решењем П2.бр.4019/12 од 11.06.2013. године, по закључењу главне расправе одржане дана 15.07.214. године, у присуству тужиоца АА1 и пуномоћника тужене адвоката БА, у у одсуству уредно позваног пуномоћника тужиоца адвоката АБ и тужене ББ, истог дана донео је и јавно објавио


П Р Е С У Д У

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П2.бр.4019/12 од 23.04.2013. године, исправљена решењем П2.бр.4019/12 од 11.06.2013. године.

УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужилаца и утврђује да тужиоци малолетна АА и АА1, обоје из Београда, имају право становања у породничној стамбеној згради, кући аа, до пунолетства тужиље малолетне АА, што су тужени дужни трпети.

НАЛАЖЕ СЕ туженој ББ да тужиоцима малолетној АА и АА1, обоје из Београда, преда у државину породичну стамбену зграду, аа у Београду, испражњену од лица и својих ствари, у року од 15 дана од пријема преписа пресуде под претњом извршења.

Свака странка сноси своје трошкове поступка.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Првог основног суда у Београду П2.бр.4019/12 од 23.04.2013. године, исправљеном решењем П2.бр.4019/12 од 11.06.2013. године, првим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев којим су тужиоци тражили да се утврди право становања тужилаца на 1/3 идеалног дела куће аа, до пунолетства тужиље малолетне АА, што су тужени дужни трпети и да се наложи туженој ББ да тужиоцима преда у државину описану непокретност, испражњену од лица и свих ствари. Другим ставом изреке наложено је тужиоцу АА1 да туженој ББ накнади трошкове парничног поступка у износу од 139.500,00 динара.

Благовремено изјављеном жалбом тужиоци побијају првостепену пресуду у целини из свих законом прописаних разлога из чл. 373 став 1 Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11 са изменама и допунама).

Тужени нису доставили одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у оквиру овлашћења из чл. 386 ЗПП и оценио да је ради отклањања битне повреде поступка и правилног утврђења чињеничног стања потребно да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази и допуни доказни поступак применом истражног начела садржаног у члану 205 Породичног закона, па је на основу члана 383 став 4 ЗПП одржао расправу пред другостепеним судом.

У спроведеном првостепеном поступку почињена је битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се жалбом основано указује јер је изрека пресуде неразумљива, противречи себи и стању у списима, а образложење пресуде не садржи потпуне и јасне разлоге о свим битним чињеницама, па је из тих разлога морала бити укинута у целини, али без враћања на поновни поступак јер је једанпут у овом поступку првостепена пресуда укинута.

На главној расправи у другостепеном поступку другостепени суд је поновио доказе који су изведени пред првостeпеним судом и применом истражног начела садржаног у члану 205 ПЗ извршио је увид у списе Трећег општинског суда у Београду П2.бр.3516/06, па је оценом сваког доказа засебно, свих доказа заједно и на основу резулатата целокупног поступка применом чл. 8 ЗПП, утврдио следеће чињенично стање:

Тужилац АА1 и тужена ББ закључили су брак 27.06.1985. године. У браку је рођено троје деце, пунолетна ћерка ФФ, која је завршила редовно школовање, запослила се и ради у иностранству и до недавно је помагала оцу у издржавању млађег брата и сестре; син ФФ1, који је пунолетан и налази се на редовном школовању у иностранству, на студијама и тужиља малолетна АА, која је завршила пети разред основне школе. Тужена је 2006. године покренула парницу за развод брака у којој је, између осталог, тражила да се према у овом спору тужиоцу, одреде мере заштите од насиља у породици, издавањем налога за исељење тужиоца из куће поводом које се води и ова парница, забраном приласка тужиоцу туженој на удаљености од 200 м и у простор око места становања тужене на истој удаљености. Тужбени захтев засновала је на чињеницама да је тужилац, у том спору тужени вршио физичко насиље према њој тако што јој је наносио или покушавао да нанесе телесне повреде и вређао је у присуству малолетне тужиље, што је код ње изазвало страх од могућег понаваљања насиља. У том спору у стручним налазима и мишљењима од 27.12.2006. године и 19.01.2007. године стручна служба за посредовање у породичним односима утврдила је да је тужена напустила брачну и породичну заједницу, да су деца странака остала да живе у заједничком домаћинству са оцем који на адекватан начин задовољава њихове потребе и интересе. Стручна служба није утврдила вршење насиља над туженом и није предложила одређивање мере заштите од насиља у породици. У стручном налазу и мишљењу од 26.03.2007. године стручна служба је предложила да се вршење родитељског права повери оцу тако да га врши самостално, уз обавезу мајке да доприноси издржавању деце и истовремено је предложила модел одржавања личних односа деце са мајком. Због неразрешених партнерских конфликта предложено је супружницима да се обрате за помоћ Институту за ментално здравље у Београду, што је тужена изричито одбила. Поднеском од 11.05.2007. године тужена је обавестила суд да прихвата стручни налаз и мишљење стручне службе за посредовање у породичним односима у вршењу родитељског права и да повлачи тужбу за одређивање мера заштита од насиља у породици према тужиоцу. Правноснажном пресудом Трећег општинског суда у Београду П.бр.3516/06 од 27.09.2007. године брак супружника је разведен, а малолетна деца поверена су оцу тако да родитељско право врши самостално, уз обавезу мајке да доприноси њиховом издржавању са месечним износом од по 20% од редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно осигурање. Саслушана као странка пред другостепеним судом тужена је поново навела да је до престанка брачне заједнице супружника дошло због насиља које је тужилац вршио према њој, а да су мишљење стручне службе за посредовање у породичним односима и пресуда у брачном спору донети уз помоћ “веза” које је тужилац имао у тим поступцима. Предлог стручне службе за посредовање у породичним односима да се супрожници обрате Институту за ментално здравље ради превазилажења сукоба, а ради заштите најбољег интереса деце, није прихватила јер је тужилац отац њене деце, па није желела да се против њега води кривични поступак у коме би према њему била изречена или затворска казна или мера безбедности обавезног лечења и чувања у психијатријској установи. Саслушан као странка у спору пред другостепеним судом тужилац је негирао да је вршио насиље према туженој, као и да је имао било какав утицај на стручну службу за посредовање у породичним односима или суд у брачном спору.

Пошто је током трајања брачног спора тужена напустила брачну и породичну заједницу, вратила се у кућу поводом које се води спор и до јула месеца 2009. године супружници су са децом живели у заједничком домаћинству. Пошто су односи између супружника били поремећени тужилац је по препоруци органа старатељства решио стамбено питање тако што се са децом 10.07.2009. године иселио из куће поводом које се води спор и закупио стан аа1 у којем и данас живи са децом. У време закључења уговора о закупу стана тужилац је имао плату у износу од 85.000,00 динара, прве године је плаћао закупнину 400 евра, друге 350, а сада плаћа 300 евра. У време заснивања закупног односа тужилац је радио у предузећу "АА" у чијем саставу је био и "АА1". Међутим “АА1” је издвојен из овог предузећа, тако да тужиочева зарада сада износи 58.000,00 динара. Тужена доприноси издржавању деце са месечним износом од укупно 28.000,00 динара. Трошкови комуналних услуга за домаћинство тужиоца износе 17.000,00 динара месечно а трошкови исхране и одржавања хигијене 40.000,00 динара. Малолетна тужиља АА је завршила пети разред основне школе, а од ваннаставних активности похађа часове енглеског језика који месечно коштају 8.000,00 динара, часове француског језика који месечно коштају 4.000,00 динара и тренира _ који месечно кошта 4.000,00 динара. У _ је _ првакиња _. Поред ових активности похађа и музичку школу, али тужилац нема материјалних могућности да јој купи клавир па је принуђен да је води у школу да вежба. Поред ових трошкова тужилац има и трошкове школовања сина ФФ1 који се налази на школовању у иностранству и годишње на име школарине плаћа 450 евра, а месечно му на име издржавања шаље 200 евра. У издржавању малолетне тужиље и сина који се налази на школовању помажу му ћерка и сестра. Од продаје стана аа2 на којем је његова мајка за живота била власник, од мајке је добио поклон у износу од 25.000 евра, који је потрошио на издржавање деце. Тужилац до ове године није имао могућности да остварује допунске приходе јер је обављао све кућне послове, и малолетну тужиљу водио у школу и на ваннаставне активности. Расходи домаћинства тужилаца већи су од прихода, па је тужилац принуђен да подиже готовинске кредите како би отплатио дугове и подмирио пре свега потребе деце за становањем, исхраном и образовањем и своје потребе.

Тужени су сувласници са по 1/3 идеалног дела куће аа. Кућа се састоји од три одвојена стамбена објекта и сувласници су уредили начин коришћења заједничке ствари, тако да је тужена у искључивој државини куће на којој тужиоци траже утврђење права становања. Кућа се састоји од приземља са кухињом и дневним боравком и спрата на коме се налазе три спаваће собе са купатилом и укупне површине _ м2. Тужена је по занимању _ и запослена је у "АА2". По потреби службе ради и у другим _ установама где је бораве _ и где бораве гости хотела ради пружања здравствених услуга. Месечно зарађује 70.000,00 динара. Као дужник издржавања није редовно извршавала своје обавезе па је решењем о извршењу Четвртог општинског суда у Београду И.бр.11359/07 од 22.10.2007. године одређено принудно извршење ради наплате доприноса извршног дужника за издржавање деце. Обвезник је плаћања солидарног пореза на разлику од 10.000,00 динара по стопи од 20%. У кући поводом које се води спор живи сама. Трошкови комуналних услуга месечно износе око 20.000,00 динара, а исхране тужене 6.000,00 динара. Поред износа досуђеног пресудом о разводу брака тужена доприноси издржавању сина на школовању у иностранству са месечним износом од 100 евра. Других прихода тужена нема, и није у могућности да допунски ради јер је због потреба службе, често упућена на рад ван места пребивалишта у трајању од по неколико месеци.

Према стручном налазу и мишљењу стручне службе за посредовање у породичним односима од 22.11.2012. године у периоду након развода брака, када су родитељи и деца живели заједно у кући поводом које се води спор дуже од годину дана, атмосфера је била обележена узајамном напетошћу и неслагањем бивших супружника и прекидом у комуникацији, што је изазвало напетост кроз чланова породице и довело до тога да отац на препоруку органа старатељства, напусти кућу са сво троје деце и изнајми трособан стан. Малолетна тужиља се развија у складу са календарским узрастом, зрело је, отворно и комуникативно дете, слободно изражавању мишљења и ставова. У потпуности адаптирана на живот са оцем, са којим има близак однос. Са мајком одржава личне односе, али се стиче утисак да би волела да су ти односи чешћи. С обзиром на односе бивших супружника, стручна служба је мишљења да није у најбољем интересу малолетне тужиље да живи у истом простору са оба родитеља.

Полазећи до овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је закључио да се закључак првостeпеног суда да тужиоци, малолетно дете и родитељ који врши родитељско право немају право становања на стану поводом кога се води спор јер би то представљало очигледну неправду за туженог родитеља који не врши родитељско право, јер тужена нема решено стамбено питање на други начин и не поседује у својину други усељив стан у који би се могла преселити, не може прихватити као правилан.

Одредбом члана 6 Породичног закона, као и члана 3 Конвенције о правима детета прописано је да је свако дужан да се руководи најбољим интресом детета у свим активностима која се тучу детета (добробити детета).

Одредбом члана 194 ПЗ прописано је да дете и родитењ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета, ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану. Право становања траје до пунолетства детета. Немају право становања дете и родитељ ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља.

Одредбом члана 27 Конвенције о правима детета прописано је између осталог да су родитељи одговорни за дете и да имају првенствену одговорност да осигурају, у оквиру својих способности и финансијских могућности, услове живота потребне за развој детета.

По својој природи право становања је законска лична службеност у смислу члана 194 ПЗ и представља терет који оптерећује целу непокретност. Тужена није искључиви власник непокретности на којој тужиоци траже утврђење права својине, па сви сувласници у овој парници имају положај јединствених супарничара у смислу члана 210 ЗПП, јер се спор мора решити на једнак начин према свима њима, иако су уредили начин коришћења заједничке ствари.

Конвенција о правима детета још у Преамбули, полазећи од гарантовних слобода и права сваког појединца из Универзалне декларације о правима човека подсећа да детињство припада посебна брига и помоћ ради потпуног и складног развоја личности. Због тога дете треба да расте у породичној средини, у атмосфери среће, љубави и разумевања, да би било припремљено за самостални живот у друштву. Да би се ова права детета остварила, једно од основних права детета је право на породични дом које је Породичним законом установљено најбољем интересу детета.

Појам очигледне неправде и најбољи интерес детета, добробит детета, су правни стандарди који се цене према околностима сваког конкретног случаја.

У овом поступку није спорно да дете и родитељ који врши родитељско право немају право становања на усељивом стану. Родитељ који врши родитељско право стамбено питање детета решио је кроз закупни однос и на име закупнине месечно плаћа 300 евра. Од заснивања закупног односа до доношења ове пресуде његова зарада се значајно смањила са 85.000,00 динара на 58.000,00 динара месечно, па више није у могућности да сноси трошкове плаћања закупнине. Тужена живи сама у породичној стамбеној згради аа, у оквиру које није могуће уредити начин коришћења тако да се бивши супружници, између којих су партнерски односи поремећени, међусобно не срећу, па није у најбољем интересу малолетног детета да живи у таквим условима са оба родитеља. Због потребе посла тужена је често упућена на рад ван места пребивалишта, у ком периоду породичну кућу у којој станује нико не користи за становање.

Код овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је, супротно закључку првостепеног суда, применом члана 194 ПЗ и 27 Конвенције о правима детета закључио да тужиоци, малолетно дете и родитељ који врши родитељско право, имају право становања на стану – породичној стамбеној згради чији је власник тужена као други родитељ који не врши родитељско право, јер дете и родитељ који врши родитељско право, који немају право својине на усељивом стану, немају више могућности да на други начин реше стамбену потребу.

Прихватање захтева за право становања детета и родитеља који врши родитељско право не представља очигледну неправду за тужену као другог родитеља, јер тужена своје стамбено питање може решити тако што ће износ који плаћа име трошкова становања у породичној стамбеној згради аа од 20.000,00 динара преусмерити на плаћање закупнине за мањи, одговарајући стан за њу, у близини места рада.

У оквиру својих способности и финансијских могућности тужена је заједно са оцем који врши родитељско право дужна да малолетном детету обезбеди услове живота који омогућавају његов правилан развој, а пре свега да му до пунолетства реши стамбену потребу.

По оцени другостепеног суда не прихватање захтева за утврђење права становања у корист малолетног детета и родитеља који врши родитељско право, до пунолетства детета, било би супротно најбољем интересу детета, а одговорност за стварање адекватних услова за правилан развој детета сносио би само родитељ који врши родитељско право, док би у супротном тужена као родитељ који не врши родитељско право била ослобођена те одговорности.

Приликом доношења одлуке другостепени суд је ценио наводе тужене да је жртва насиља у породици и да је пресуда у спору за развод брака којом је вршење родитељског права поверено оцу донета под утицајем веза које је отац имао код стручне службе за посредовање у породичним односима и у првостепеном суду, али је нашао да су ови наводи неосновани. По извршеном увиду у списе развода брака утврђено је да стручна служба за посредовање у породичним односима није утврдила да је тужилац вршио насиље према туженој на било који начин, а другостепени суд то није утврдио у другостепеном поступку применом истражног начела садржаног у члану 205 ПЗ. Напротив у брачном спору тужена није имала примедбе на стручни налаз и мишљење стручне службе за посредовање у породичним односима. Неосновани су и наводи тужене да је пресуда у брачном спору донета због „веза“ које је тужилац имао у том поступку, као родитељ који нема решено стамбено питање, јер те чињенице не произлазе из списа првостепеног суда у које је другостепени суд извршио увид у доказаном поступку. У брачном спору стручна служба за посредовање у породичним односима предложила је супружницима да не разрешене односе покушају да реше у Институту за брачно и породично саветовалиште у оквиру Института за ментално здравље у Београду, што је тужилац пристао, али тужена изричито одбила, са образложењем да није желела да отац њене деце буде изложен кривичном гоњењу у оквиру ког поступка би према њему била изречена мера безбедности обавезног лечења и чувања у психијатријској установи. Другостепени суд је и ове наводе тужене оценио као неосноване, ценећи их као и све друге наводе тужене у оквиру института очигледне неправде, јер из стања у списима брачног спора произлази да је стручна служба за посредовање у породичним односима утврдила да нема места вођењу нити кривичног, нити парничног поступка ради одређивања заштите од насиља у породици које је тужилац наводно вршио према туженој.

Приликом доношења одлуке другостепени суд је имао у виду наводе тужиоца да је тужена током трајања другостепеног поступка постала власник још једног усељивог комфорног стана на Новом Београду, по основу наслеђа, али су ови наводи тужиоца без утицаја на доношење одлуке у овом поступку. Ово стога што се ради о новим чињеницама и доказима који нису постојали у време закључења главне расправе пред првостепеним судом, па не могу бити предмет разматрања ни другостепеног суда.

На основу изложеног Апелациони суд је применом чл. 387 став 1 тачка 6 ЗПП донео одлуку као у изреци пресуде.

Одлука о трошковима целокупног поступка донета је на основу члана 165 став 2 у вези са чланом 153 став 1 и 163 став 1 ЗПП, с обзиром да тужиоци који су успели у спору трошкове поступка нису тражили.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)