Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2014.

Гж2 1324/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 1324/13
10.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиља мал. ММ и ММ1, обе из _, које заступа Градски центар за социјални рад у Београду - Одељење у Младеновцу као колизијски старатељ који дужност старатеља врши непосредно, преко стручног радника АА, против тужене ББ, ради заштите права детета, одлучујући о жалби тужиља изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду - Судска јединица у Младеновцу П2 606/13 од 29.05.2013. године, у седници већа одржаној 10.01.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиља и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду-Судска јединица у Младеновцу П2 606/13 од 29.05.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду-Судска јединица у Младеновцу П2 606/13 од 29.05.2013. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена као родитељ који самостално врши родитељско право обавеже да плаћа оцу као родитељу коме деца нису поверена на непосредно старање износ сразмеран броју дана које деца проводе код њега и то за време зимског распуста у укупном трајању од 7 дана за свако дете по 2.000,00 динара, за време трајања летњег распуста у укупном трајању од 30 дана и то сваком детету износ од 4.000,00 динара, за један период 15 дана, на руке законском заступнику тужиља, од 1.-ог до 5.-ог у месецу за текући месец. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужена обавеже да оцу тужиља ББ1 као родитељу коме деца нису поверена на непосредно старање накнади износ од 96.000,00 динара, у појединачним месечним износима наведеним у изреци, са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног износа првог у месецу за претходни месец.

Против наведене пресуде жалбу је у својству законског заступника тужиља благовремено изјавио отац ББ1, из разлога коју упућују на одредбе чл. 360 став 1 ЗПП-а.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 125/04, 111/09 и 53/13), који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП-а („Службени гласник РС“ 72/11, 49/13 и 74/13) у вези чл. 202 Породичног закона и нашао да жалба није основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Тужбу у овој парници је у име и за рачун малолетних тужиља поднео отац ББ1, против мајке којој су правноснажном пресудом Општинског суда у Аранђеловцу П 1091/06 од 13.02.2006. године тужиље, мал. ММ и мал. ММ1, поверене ради самосталног вршења родитељског права. Истом одлуком уређен је начин одржавања личних односа мал. ММ и мал. ММ1 са оцем и одлучено о очевом доприносу за издржавање мал. деце. Међу странкама није спорно да је наведена пресуда каснијом одлуком истог суда П 486/08 измењена у делу одлуке о издржавању, док је у погледу одлуке о вршењу родитељског права пресуда Општинског суда у Аранђеловцу П 1091/06 од 13.02.2006. године остала неизмењена.

Решењима Апелационог суда у Београду Гж2 500/10 од 15.07.2010. године и Гж2 904/13 од 26.09.2013. године указано је на неправилности у заступању тужиља, обзиром на процесну ситуацију у којој су малолетна деца и њихова законска заступница у супротстављеним процесним улогама тужилаца и тужене и околност да су тужиље у овој парници заступане од стране оца, који није њихов законски заступник. Недостаци у заступању тужиља отклоњени су постављањем колизијског старатеља, с тим што дужност старатеља мал. ММ и мал. ММ1 у овом случају врши орган старатељства непосредно, преко стручног радника Градског центра за социјални рад у Београду - Одељења у Младеновцу. Изјашњавајући се у погледу радњи које је пре постављања старатеља у овој парници у име и за рачун мал. тужиља предузимао отац, колизијски старатељ је навео да сматра да захтев за учешће мајке у издржавању деце у периоду када се деца налазе код оца није основан.

Жалбом се неосновано оспорава закључак првостепеног суда у погледу очевог овлашћења да у овом поступку заступа мал. тужиље. Садржину родитељског права, између осталог, чини и право и дужност заступања детета у свим правним пословима и поступцима изван граница пословне и процесне способности детета (чл. 68 ст 2 и 72 ПЗ-а). Родитељи заједнички и споразумно врше родитељско право када воде заједнички живот, као и на основу споразума о заједничком вршењу родитељског права. Међутим, када је вршење родитељског права судском одлуком поверено једном од родитеља, родитељ који самостално врши родитељско право сам заступа дете, као његов законски заступник. Није спорно да је у конкретном случају тужена правноснажном судском одлуком одређена за родитеља који самостално врши родитељско право, што подразумева и овлашћење тужене да заступа мал. тужиље у поступцима пред надлежним државним органима и приликом закључења правних послова. Изузетно, уколико између детета и његовог законског заступника постоје супротни интереси, дете по чл. 265 ст. 1 ПЗ-а заступа колизијски старатељ. У овом случају, тужбу је у име мал. ММ и ММ1 поднео отац као родитељ који не врши родитељско право, против мајке која је уједно и законска заступница мал. тужиља, са захтевом да се у овој парници мајка обавеже да доприноси издржавању мал. тужиља у периоду када, сходно одлуци о одржавању личних односа тужиља и оца, мал. ММ и ММ1 бораве код оца. Супротно наводима жалбе, а имајући у виду садржину тражене правне заштите, не ради се о спору за заштиту права детета већ о имовинско-правном захтеву за издржавање, усмереном према родитељу који према правносножној судској пресуди самостално врши родитељско право. Самостално вршење родитељског права подразумева свакодневно старање о деци, што између осталог обухвата и чување, подизање, негу и бригу, васпитавање, образовање, заступање, те издржавање малолетне деце, док родитељ који не врши родитељско право на основу члана 78. ст. 3 ПЗ-а има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право. Следом наведеног, овлашћење за заступање мал. ММ и ММ1 припада мајци као родитељу коме су деца поверена ради самосталног вршења родитељског права. Првостепени суд стога правилно закључује да отац коме није поверено вршење родитељског права у сваком случају није овлашћен да подноси тужбу и заступа мал. тужиље по тужби за издржавање против родитеља који је уједно и законски заступник тужиља, нити да у њихово име предузима друге процесне радње у овом поступку.

Право детета на законско издржавање од родитеља је лично-имовинско право, везано за личност повериоца и дужника, непреносиво је на друге особе осим законом предвиђених и не може се тражити уназад. Стога је и захтев садржан у ставу другом изреке пресуде, којим је тражена накнада трошкова издржавања мал. тужиља за период који претходи подношењу тужбе (новембар 2006. године – август 2008. године) у износу од укупно 96.000,00 динара је такође правилно одбијен као неоснован. Као родитељ који сматра да је учествовао у издржавању деце у већој мери него што је то судском одлуком обавезан, подносилац жалбе би био легитимисан за подношење регресне тужбе против другог родитеља у смислу чл. 165 ПЗ-а, што овде није случај јер су странке у овој парници мал. ММ и ММ1 и њихова мајка, а не њихов отац ББ1.

Независно од спорног заступничког својства оца мал. тужиља у овом случају, Апелациони суд налази да захтев за накнаду трошкова издржавања деце у периоду када бораве код родитеља који не врши родитељско право није основан. Право родитеља да са дететом одржава личне односе изведено је из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Имајући у виду цитиране законске одредбе и све околности конкретног случаја, а водећи рачуна о интересима детета које су испред потреба и интереса родитеља, Апелациони суд налази да је у сваком случају отац као родитељ са којим деца не живе дужан да сноси трошкове који су везани за одржавање личних односа. Право и дужност родитеља са којим дете не живи да са дететом одржава личне односе подразумева активну улогу, ангажовање и када је то потребно додатни напор, док се мајка као родитељ коме су мал. ММ и ММ1 поверене на чување и васпитавање свакодневно стара о заједничкој деци. Стога је жалба одбијена као неоснована и првостепена одлука је потврђена.

Са изнетих разлога, применом чл. 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)