Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.03.2018.

Гж2 139/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 139/2018
09.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Весне Филиповић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је пуномоћник АБ1, ради делимичног лишења родитељског права, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П2.бр. 864/17 од 06.12.2017. године, у седници већа одржаној дана 09.03.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду П2.бр. 864/17 од 06.12.2017. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П2.бр. 864/17 од 06.12.2017. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље АА, па је тужени ББ делимично лишен родитељског права према мал. деци ММ, рођеној _. године у _, и ММ1, рођеној _. године у _, и то у погледу права да одлучује о одређивању пребивалишта мал. деце. Ставом другим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде благовремено је изјавио жалбу тужени из свих разлога предвиђених чланом 373 став 1 ЗПП.

Тужиља је дала одговор на жалбу, са предлогом као у одговору.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба туженог неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које Апелациoни суд, као другостепени суд, пази по службеној дужности, а због којих би се пресуда морала укинути.

Побијана пресуда је непротивречна и заснована на јасним разлозима о одлучним чињеницама, а ово зато што је правилно и потпуно утврђено чињенично стање и правилно примењено материјално право, па не постоје недостаци због којих се не може испитати. Стога су неосновани наводи жалбе да је захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Према правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању, пресудом Првог основног суда у Београду П2.бр. 2674/10 од 06.04.2011. године разведен је брак парничних странака, а мал. деца странака ММ, и мал. ММ1, су поверене тужиљи на самостално вршење родитељског права, уређен је модел виђања између туженог и мал. ћерки и тужени је обавезан да на име доприноса за издржавање своје мал. деце плаћа за свако дете по 8.000,00 динара месечно, укупно 16.000,00 динара, почев од 01.05.2011. године. Тужени је на име издржавања мал. деце у пет наврата уплатио 76.000,00 динара у 2016. години, у три наврата је уплатио 52.500,00 динара. Тужени је запослен у предузећу "АА". Тужиља је закључила Уговор о раду у "АА1" на неодређено време, са месечном бруто зарадом од _ евра. Тужиљи је обезбеђен стан у болници за који је у обавези да плати месечно _ евра. Међутим, тужиља је дана 01.03.2017. године закључила Уговор о закупу стана аа Закуп на неодређено време започиње од 01.08.2017. године и месечна закупнина износи 500 евра без трошкова режија, а са трошковима одржавања и грејања износи 650 евра месечно. Према потврди "АА1" од 09.10.2017. године тужиља ће по доласку мал. деце у _ добити фиксни план рада у недељи од 5 дана и то од понедељка до петка у времену од 08,00 до 15,00 часова. У налазу и мишљењу Градског центра за социјални рад, Одељење Гроцка бр. 57212-576/2016 од 24.03.2016. године наведено је да у току поступка нису констатовани елементи нарушености родитељске компетенције туженог, као ни савесност у том погледу која би подразумевала делимично лишење родитељског права. Тужени од развода брака са децом остварује редовне контакте на које тужиља није имала примедби, те са децом има успостављене емоционалне релације и има капацитет да одговори на њихове развојне потребе за које је веома заинтересован. Заузето је мишљење да орган старатељства није у могућности да процењује да ли би живот деце у иностранству, а који би евентуално требало да отпочне за неколико месеци могао да на њихове развојне потребе утиче позитивно или негативно, јер адаптација на нове услове и ритам живота је различит за свако дете понаособ и не може се прејудицирати. У налазу истог органа од 11.10.2016. године након обављеног разговора са мал. децом странака, мал. ММ је изјавила да не би волела да иде у _ да тамо живи, али да би волела да иде у посету, док код мал. ММ1 постоји слободно изражена жеља да живи у _. У овом налазу и мишљењу овај орган старатељства је остао при претходном налазу и мишљењу. У налазу и мишљењу Градског центра за социјални рад, Одељење Гроцка од 18.07.2017. године након обављених разговора са родитељима и мал. ћеркама, констатовано је одсуство комуникације између родитеља, као и различити ставови о узроцима за такво стање, те да је конфликтна ситуација настала повратком АА у Србију када се јавило питање одласка мал. деце са мајком у _ на одређени период током распуста регулисања путних исправа. Мал. ММ се изјаснила да би волела да проба да живи у _ и да види како је тамо, а ММ1 се слободно и без страха изјаснила да би волела да живи у _, сматрајући да ће јој тамо бити генерално боље. Стручни тим је мишљења да су жеље мал. ММ и мал. ММ1 аутентичне и дате искрено у складу са њиховом узрастом и да су исте изражене и писаним путем.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, имајући у виду налоге садржане у одлуци Апелaционог суда у Београду Гж2 бр. 269/17 од 26.04.2017. године, првостeпени суд је, позивајући се на одредбе чланова 6 став 1 Породичног закона, члана 65, 82 и 266 Породичног закона, усвојио тужбени захтев. За своју одлуку је дао ваљане разлоге које у потпуности прихвата и овај суд.

Наиме, мал. деца странака су након развода брака родитеља поверене тужиљи на самостално вршење родитељског права и пресудом о разводу брака је уједно уређен модел виђања мал. деце са туженим, а тужени је обавезан да доприноси њиховом издржавању у новцу. Након развода брака мал. деца су редовно одржавала контакте са оцем и то шире од предвиђеног модела виђања са којим имају изграђен емотиван и близак однос. Тужиља је добила понуду за рад у _ као здравствени радник, где је отишла 06.01.2016. године, од када деца живе са туженим у породичном домаћинству његове примарне породице. Одлука тужиље да оде да живи и ради у _ је са собом повукла и несагласност родитеља у погледу будућег пребивалишта мал. деце. Првостeпени суд је, сходно члану 65 Породичног закона, у сарадњи са органом старатељства прибавио мишљење мал. ММ која има 13 година и мал. ММ1 која има 12 година, које су упознате са сврхом поступка који се води пред судом и могућношћу одласка са мајком у иностранство, те је нашао да су мал. деца, сходно својим годинама живота, узрасту и зрелошћу, аутентично искрене и без утицаја чланова породице, изразиле жељу да живе у _. Суд је имао у виду чињеницу да је тужиља обезбедила материјалне и стамбене услове за заједнички живот са мал. децом у иностранству и прикупила одређене информације у погледу наставка образовања и похађа школе мал. деце у _ где у оквиру образовног процеса постоји интернационална одељења у којима деца пролазе процес привикавања, да је од послодавца добила писану потврду у погледу свог радног времена које ће трајати 5 радних дана у недељи, од понедељка до петка од 08,00 до 15,00 часова, из чега произилази да је мајка показала апсолутну посвећеност, спремност и одговорност за боравак деце у иностранству и њихову организацију свакодневног живота. Првостeпени суд је закључио да не постоје оправдани разлози због којих тужени не да сагласност за промену пребивалишта мал. деце, имајући у виду услове које је мајка обезбедила за живот деце у иностранству, њену спремност да омогући туженом да посети децу и види услове у којима ће деца живети и посебно њихову слободно изражену жељу да живе са мајком у _. Емотивна везаност оца за децу и његова бојазан од раздвајања, као и страх да ће доћи до прекида емоционалних односа између њега и деце су разумљиви, али нису довољан и оправдан разлог за недавање сагласности за промену пребивалишта деце. Правилно је закључио првостeпени суд да права родитеља дефинисана су као изведена права из права детета, јер родитељи ови права врше само у оној мери која је потребна ради заштите личности права и интереса деце. Првостeпени суд је, ценећи најбољи интерес мал. деце у датим околностима, закључио да туженог, као родитеља, треба лишити права да одлучује о питању које битно утиче на живот деце, односно у конкретном случају права да одлучује о промени пребивалишта мал. деце. Овом одлуком не умањује се улога оца у животу деце нити иста нужно значи да тужени остала права и дужности врши несавесно.

Оваква одлука је, супротно жалбеним наводима, правилна, јер је заснована на правилно и потпуно утврђеном чињеничном стању и на основу правилне примене материјалног права и разлозима које у потпуности прихвата и овај суд, па стога, користећи се овлашћењима из члана 396 став 2 ЗПП, побијану пресуду неће посебно образлагати.

Правилно је првостeпени суд закључио да је у најбољем интересу мал. ММ и ММ1 да са својом мајком АА оду у _ где ће имати обезбеђене боље материјалне и едукативне услове, све у смислу члана 6 став 1 и 3, члана 266 став 1 и члана 62 и члана 63 Породичног закона којима је прописано да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета, да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење, односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета, дете има право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпуни развој, као и да дете има право на образовање у складу са својим способностима, жељама и склоностима.

Неосновани су наводи жалбе да првостeпени суд није поступио по налогу Апелaционог суда садржан у одлуци Гж2 бр. 269/17 од 26.04.2017. године, јер није утврдио какво је мишљење деце око одласка у _, већ је прихватио само мишљење Центра за социјални рад од 18.07.2017. године које је у супротности са претходним мишљењима. Овај жалбени навод је неоснован, јер је надлежни орган старатељства управо, по налогу садржаном у одлуци Апелaционог суда Гж2 бр. 269/17 од 26.04.2017. године, након прибављања мишљења мал. ММ и ММ1 дао предлог и мишљење да мал. деца треба са мајком да иду у _. Одатле је првостeпени суд, имајући у виду одредбу члана 277 Породичног закона, те правилном применом члана 8 ЗПП, на основу слободног судијског уверења и руководећи се најбољим интересом мал. деце, закључио да мал. деца са мајком треба да иду у _ и одлучио као у изреци, имајући у виду да се овоме тужени противио. Стога је неоснован жалбени навод да није поступљено по налогу Апелaционог суда садржаном у одлуци Гж2 бр. 269/17 од 26.04.2017. године.

На правилност побијане пресуде не утичу наводи жалбе којима се указује да нису испуњени услови за делимично лишење родитељског права туженог, јер није доказана несавесност туженог у вршењу родитељског права и дужности, јер је тужени родитељско право вршио у потпуности савесно и одговорно. Ово зато што је првостeпени суд закључио да је тужилац вршио савесно и одговорно родитељска права, изузев давања сагласности да деца промене пребивалиште и са мајком оду да живе у _, те недавањем сагласности се није руководио најбољим интересом деце, па је првостeпени суд, имајући у виду услове какви се деци нуде у _, сматрао да је у најбољем интересу да наставе живот са мајком у _.

Неосновани су наводи жалбе да је првостeпени суд непотпуно утврдио чињенично стање, јер није утврђено да ли је тужиља обезбедила материјалне и стамбене услове за заједнички живот са децом, имајући у виду писане доказе које је тужиља приложила на околност запослења, остваривање месечне зараде и стамбених услова у којима ће деца живети. По питању наставка образовања и похађања школе мал. деце у _, тужиља је могла прикупити информације и није на те околности могла прилагати писане доказе, имајући у виду да деци није још увек није било одобрено спајање породице и долазак деце у _.

Из ових разлога, побијана пресуда је морала бити потврђена.

Апелaциони суд је ценио и друге наводе жалбе, али је нашао да су без утицаја на другачије пресуђење, па их није посебно образлагао.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом члана 207 Породичног закона.

Са свега наведеног, применом члана 390 ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)