Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.03.2018.

Гж2 143/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 143/2018
01.03.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа и Снежана Живковић и Милице Аксентијевић, чланова већа, у парници тужиоца АА чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник АБ1, адвокат, ради измене одлуке о вршењу родитељског права, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П2-886/16 од 04.10.2017. године, у седници већа одржаној дана 01.03.2018. године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене ББ и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду П2-886/16 од 04.10.2017. године у ставовима првом, другом, трећем и четвртом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, дете странака ММ, поверена је оцу, тужиоцу на самостално вршење родитељског права. Ставом другим изреке обавезана је тужена да на име свог доприноса за издржавање малолетне ћерке плаћа месечни износ од 20% од редовних месечних новчаних примања, умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање, сваког првог до петог у месецу за текући месец, почев од 18.05.2016. године као дана подношења тужбе па убудуће, док за то постоје законски услови или се обавеза не измени другом судском одлуком, на руке законском заступнику детета, с тим што ће доспеле а неисплаћене износе платити одједном. Ставом трећим изреке констатовано је да се овом пресудом мења пресуда Првог основног суда у Београду П2-2789/10 од 26.05.2010. године у ставовима другом и трећем изреке. Ставом четвртим изреке обавезана је тужена да накнади трошкове поступка тужиоцу у износу од 67.250,00 динара. Ставом петим изреке одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка од досуђених 67.250,00 динара до тражених 78.500,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавила тужена, побијајући је у ставовима првом, другом, трећем и четвртом изреке, из свих законских разлога.

Испитујући побијану пресуду у границама прописаним чланом 386. Закона о парничном поступку - ЗПП, у вези са чланом 202. Породичног закона, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужене неоснована.

У проведеном поступку није учињена ниједна битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачке 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити било која друга повреда која је могла бити од утицаја на законитост и правилност побијане одлуке.

Првостепени суд је из изведених доказа, које је ценио у свему у складу са чланом 8. ЗПП, потпуно и правилно утврдио све битне чињенице и то: да је у браку странака _. године рођена њихова ћерка ММ, да је брак разведен пресудом од 26.05.2010. године, малолетна ћерка поверена мајци, овде туженој, на самостално вршење родитељског права, а отац, овде тужилац, обавезан да доприноси издржавању ћерке износом од 20% од својих редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. Тужена није успоставила одговарајући однос са ћерком, коју је вређала, омаловажавала, и физички малтретирала. Насиље је кулминирало 04.04.2016. године када је тужена је претукла ћерку, којом приликом је лекар констатовао мултипле нагњечине и болну осетљивост поглавине и лица и површинске повреде главе. Након тога је ћерка странака прешла да живи код оца. Тужена није сарађивала са органом старатељства нити се одазвала позиву. Због оваквог понашања према ћерки суд је одредио и приверемену меру (правноснажна 12.01.2017. године) заштите од насиља у породици и туженој забранио даље узнемиравање малолетне ћерке, коју је поверио тужиоцу на самостално вршење родитељског права. Према стручном мишљењу Градског Центра за социјални рад, Одељење Вождовац, у најбољем интересу малолетног детета је да буде поверено оцу на самостално старање обзиром на досадашње понашање мајке према детету, на њену несарадњу са Центром за социјални рад али пре свега имајући у виду отпор које дете пружа одржавању контакта са мајком. Са друге стране отац је брижан и одговоран родитељ, задовољавајућих родитељских капацитета, способан да препозна потребе малолетне ћерке и задовољи их, те емоционално везан за ћерку. Отац и ћерка живе у изнајмљеном стану за чији закуп тужилац не плаћа закупнину већ само трошкове комуналних услуга који у просеку износе око 75 евра месечно. Запослен је "АА" са месечном зарадом од око 56.394,00 динра. Додатно зарађује свирањем _ између 200 и 300 евра. Помажу га и родитељи који живе у _ тако што му шаљу храну, а он нема обавезу издржавања других лица. Малолетна ћерка парничних странака похађа _ основне школе и за подмирење њених месечних потреба потребно је око 20.000,00 динара за исхраном, гардеробом и обућом, око 1.500,00 динара за школски прибор и за књиге и око 2.200,00 динара за џепарац. За ескурзују је потребно 7.000,00 динара годишње. Мајка живи сама у братовљевом стану, плаћа месечно око 10.000,00 динара за комуналне услуге. За лекове јој је потребно месечно око 500,00 динара. Помажу је родитељи, брат и сестра. Власник је "АА1" и месечно заради око 23.000,00 динара уз могућност да заради и веће износе. Од када је ММ прешла да живи код оца не доприноси њеном издржавању.

На основу овако утврђеног чињеничног стања и стручног мишљења надлежног органа старатељства правилно је првостепени суд закључио да је у најбољем интересу малолетног детета да буде поверено на самостално старање оцу, тужиоцу који је адекватан родитељ. Одбијање детета да контактира са мајком и аутентични страх који према мајци осећа, што је последица насиља којем је била изложена од стране мајке, потврђују правилност закључка првостепеног суда да је у најбољем интересу малолетне ћерке странака да буде поверена тужиоцу на самостално старање. Стога је првостепени суд, на основу чл. 6., 60. и 77. Породичног закона, правилно одлучио да тужилац самостално врши родитељско право према заједничком малолетном детету странака, које је, ставом првим изреке побијане пресуде, поверио тужиоцу и тиме изменио ранију одлуку о поверавању детета.

Такође је је првостепени суд правилно утврдио да су месечне потребе малолетне ћерке странака око 22.000,00 динара, па је ценећи њене потребе и могућности родитеља обавезао тужену, којој дете није поверено на старање, да доприноси издржавању детета месечним износом од 20% од зараде. Исплатом овог износа, уз допринос оца у издржавању, како новчано тако и свакодневном бригом и старањем потребе детета биће на адекватан начин задовољене а да не буде доведена у питање егзистенција тужене, па је правилном применом одредби чланова 160., 161. и 162. Породичног закона првостепени суд одлучио као у ставу другом изреке побијане пресуде.

Супротно наводима жалбе тужене, овакав закључак првостепеног суда произилази из исправа у списима и стручног налаза и мишљења надлежног органа старатељства. Неосновани су жалбени наводи тужене да за одлуку о поверавању малолетног детета, односно вршењу родитељског права, првостепени суд није правилно утврдио чињенично стање јер није правилно оценио подобност мајке као родитеља да самостално врши родитељско право нити је ценио околност да се тужена дуго година старала одетету, као и да је налаз и мишљење органа старатељства нелогичан и противречан, и да није изведен доказ вештачењем странака на околности њихове подобности да врше самостално родитељско право. У спору за вршење родитељског права, сагласно одредбама чл. 6. став 1. и 266. став 1. Породичног закона, у вези са чланом 3. Конвенције о правима детета, суд је дужан да се увек руководи најбољим интересом детета, па у том смислу, пре него што донесе одлуку о вршењу родитељског права, суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење органа старатељства,као што је то првостепени суд и учинио. Супротно наводима жалбе, првостепени суд је ценио све те околности када је одлучио о поверавању детета, а тужена није имала предлога за допуну доказног поступка, нити је предлагала извођење доказа вештачењем подобности родитеља за вршење родитељског права, па се на то не може са успехом позивати у жалби, с обзиром на одредбу члана 372. став 1. ЗПП. 

Неосновано се жалбом тужене оспорава стручност и објективност мишљења органа старатељства које је првостепени суд прибавио у поступку сходно својој обавези из члана 270. Породичног закона. Стручно мишљење је дато на основу опсервације оца и малолетног детета, али и мајке, која се у први мах није одазвала позивима, а затим се 03.11.2016. године ипак одазвала позиву органа старатељства, којом приликом је само изјавила да је затечена ћеркином жељом да са оцем живи у _ и да није сагласна да се са ћерком виђа у просторијама органа старатељства два пута месечно већ да жели да виђа ћерку два до три пута недељно. Овакво понашања тужене према вршењу родитељског права, код чињенице да јој је привременом мером од 23.09.2016. године изречена забрана да ћерку на било који начин узнемирава и наложено јој да се уздржава од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство малолетне ћерке, указује да тужена суштински нема увид у своје понашање као родитеља и у последице које је њено понашање изазвало код ћерке, нити сагледава на који начин би требало да се одвија њен однос са малолетном ћерком да би повратила њено поверење и жељу да са мајком успостави однос базиран на стрпљењу, поверењу, уважавању и љубави. Обзиром да тужена у току поступка, осим свог исказа, није понудила нити предложила извођење доказа којим би се довела у сумњу налаз и стручно мишљење органа старатељства, то је правилно првостепени суд прихватио стручно мишљење органа старатељства да ће интерес малолетног детета бити најбоље заштићен одлуком да отац самостално врши родитељско право.

Правилност оваквог закључка првостепеног суда није доведен у сумњу тврдњом тужене у жалби да ће он довести до негативних последица на психофизички развој малолетне ћерке која је узраста 13 година. Интерес детета је да расте и развија се у здравој средини, окружено пажњом и љубављу, коју ће јој у наредном периоду пружити отац и његова породица. На туженој је да сагледа свој досадашњи однос према малолетној ћерки, последице које је он оставио на њу, потребе њене малолетне ћерке у узрасном периоду који је сам по себи сложен, а који је додатно усложњен односом неразмевања и неодговарајућег понашања тужене према ћерки, и да осмисли начин на који би могла да обнови однос са ћерком.

Остали наводи жалбе тужене били су предмет оцене првостепеног суда коју као правилну прихвата и овај суд, због чега их посебно не образлаже у складу са овлашћењем из члана 396. ЗПП.

Правилна је одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом члана 153. и 154. ЗПП и члана 207. Породичног закона.

Из свих ових разлога, на основу члана 390. ЗПП, у вези са чланом 202. Породичног закона, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)