Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
13.04.2018.

Гж2 213/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 213/18
13.04.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Веселинке Милошевић, чланова већа, у парници тужилаца АА и ББ, које заступа адвокат АБ, против тужене ГГ, чији су пуномоћници АБ1 и АБ2, ради ништавости брака, одлучујући о жалбама тужене изјављеним против пресуде Другог основног суда у Београду П2 195/14 од 26.12.2017. године, у седници одржаној 13.04.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈАЈУ СЕ као неосноване жалбе тужене и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Другог основног суда у Београду П2 195/14 од 26.12.2017. године у ставу првом изреке.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка, садржано у другом ставу изреке наведене пресуде, тако што се тужена ОБАВЕЗУЈЕ да тужиоцима на име трошкова парничног поступка исплати 361.035,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности одлуке, па до коначне исплате, у року од 15 дана од дана пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П2 195/14 од 26.12.2017. године, првим ставом изреке, усвојен је тужбени захтев тужилаца и утврђено да је ништав брак закључен 25.03.2005. године у Бегаљици између сада пок. АА1 и АА2 заведен у МКВ која се води за матично подручје Бегаљица под текућим бројем 5 за годину 2005. Другим ставом изреке, обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 422.195,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења, па до коначне исплате. Трећим ставом изреке, одбијен је као неоснован део захтева за накнаду трошкова поступка тужилаца и то од досуђених 422.195,00 динара до тражених 1.737.320,00 динара.

Благовременим жалбама тужена је побијала први и други став изреке наведене пресуде због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући првостепену пресуду у побијаном делу у смислу члана 386 ЗПП (,,Службени гласник РС” број 72/11, са каснијим изменама и допунама) Апелациони суд је нашао да су жалбе тужене делимично основане.

Првостепени суд при доношењу првостепене пресуде у побијаном делу није учинио неку од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 ЗПП на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбом тужене указује на битну повреду поступка из тачке 12 ове законске одредбе. Изрека побијане пресуде је јасна и разумљива, није противречна изнетим разлозима о битним чињеницама, који су јасни, потпуни, међусобно сагласни и непротивречни садржини изведених доказа.

Оценом изведених доказа у првостепеном поступку утврђено је да је дана 25.03.2005. године у _ закључен брак између сада пок. АА1 и тужене. Решењем Петог општинског суда у Београду О 1926/15 од 23.10.2006. године, које је постало правноснажно 21.11.2006. године, прекинут је поступак расправљања заоставштине иза пок. АА1. године, преминулог 28.05.2005. године, а до правноснажног окончања поступка који се води пред Петим општинским судом у Београду у предмету П2 317/06. Пресудом Првог основног суда у Београду П 40340/10 од 13.09.2010. године, исправљеном решењем истог суда од 08.12.2010. године, усвојен је тужбени захтев овде тужилаца и утврђено да су уговор о доживотном издржавању који је тужена ГГ закључила у својству даваоца издржавања са сада пок. АА1, као примаоцем издржавања, који је оверен 09.05.2005. године од стране судије Петог општинског суда у Београду под бројем П 394/05 и анекс уговора оверен 25.05.2005. године ништави. Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 300/11 од 21.03.2012. године, одбијена је жалба тужене и наведена пресуда потврђена. Оценом налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра утврђено је, да према медицинској докуметанцији, сада пок. АА1 није боловао од привремене или трајне душевне болести типа схизофрене или неке друге психозе, менталне ретардације нити деменције, које болести утичу на способност за расуђивање, а ни изјаве сведока не споре способност за расуђивање пок. АА1. Пок.АА1 је боловао од малигне болести у терминалној фази и било је извесно да ће умрети у наредним месецима рачунајући од операције (јануар 2005. године), а боловао је и од срчане болести о чему постоји извештај др. ВВ од 22.03.2005. године (гушење при ходу по равном, замарање, блед, адинамичан, на плућима знаци стазе). Три дана након овог прегледа, 25.03.2005. године, склопљен је брак између пок. АА1 и тужене, а здравствено стање је на дан склапања брака и неколико месеци раније било угрожено болешћу и исцрпљеношћу са извесним исходом, односно здравствено стање је било угрожено од операције, (јануар 2005. године), а способност за расуђивање била је угрожена његовом болешћу и исцрпљеношћу, тако да пок. АА1 није био способан за расуђивање, био је завистан од помоћи другог лица и подложан сугестибилности, тако да није био у могућности да схвати правни значај својих поступака и није могао да штити своја права и интересе. Приликом давања налаза, судски вештак неуропсихијатар је користила медицинску документацију која се налази у судским списима у предмету П 4340/10, пре свега здравствени картон, као и извештај др ВВ од 22.03.2005. године, који датира три дана пре него што је брак закључен. Сада пок. АА1 је боловао од малигне болести од 2000. године и његово здравствено стање се нагло погоршало у јануару 2005. године, када је сазнао да мора да иде на операцију и да је болест у терминалној фази са извесним исходом. Вештак се изјаснила да налаз судског вештака др ВВ1, који се такође бавио питањем способности пок. АА1 да закључи уговор о доживотном издржавању, није утицао на њен налаз, с обзиром да се у свом налазу бавила питањем, да ли је био способан да закључи брак с обзиром на здравствено стање у коме се налазио. Ток и природа његове болести били су познати још од јануара 2005. године – карцином жучне кесе са метастазама у јетри. Након тога 09.05.2005. године закључен је уговор о доживотном издржавању за који је правноснажном судском одлуком утврђено да је ништав, а предметни уговор о доживотном издржавању, као и брак закључени су у периоду који су непосредно претходили смрти пок. АА1 који је преминуо 28.05.2005. године. Тужиоци живе и раде у _, мајка им је умрла 1996. године, а сада пок. АА1 је након смрти супруге тражио жену која ће водити бригу о њему, јер није могао да живи сам и да брине о себи, због чега су 1997. године ангажовали тужену, која је родом из Ваљева, да води бригу о њему и која је живела у кући заједно са пок. АА1.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев основан, јер пок. АА1 у моменту закључења брака није био способан за расуђивање, односно није био у могућности да схвати значај брака, а након два месеца по закључењу брака преминуо је услед узрока који су постојали у моменту закључења брака. Осим тога, имајући у виду да би тужена била у првом наследном реду иза пок. АА1 као супруга оставиоца, поред овде тужилаца, као синова оставиоца, тј. наследила би имовину као супруга оставиоца заједно са тужиоцима, првостепени суд је нашао да постоји правни интерес тужилаца за поништење брака.

Оцењујући наводе жалбе, овај суд налази да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, када је закључио да је брак закључен између сада пок.АА1 и тужене ништав. Одредбом члана 34 став 1 Породичног закона, прописано је да је брак ништав ако га је склопило лице неспособно за расуђивање, а одредбом члана 212 став 1 истог закона да тужбу за поништење брака из узрока наведених у члану 31-33, члану 34 став 1 и члану 35 и 36 овог закона могу поднети супружници, лица која имају правни интерес да брак буде поништен и јавни тужилац, а ставом 2 да се у случајевима из става 1 овог члана брак може поништити и после његовог престанка. Право на подизање тужбе за поништење ништавог брака не застарева.

Код утврђеног да је отац тужилаца, сада пок. АА1 боловао од малигне болести у терминалној фази, да је његова способност за расуђивање била угрожена болешћу и исцрпљеношћу, због које болести у моменту закључења брака није био способан за расуђивање, односно није био у могућности да схвати значај брака, као ни правни значај својих поступака, нити да штити своја права и интересе, као и да је два месеца након закључења брака преминуо услед узрока који су постојали у моменту његовог закључења, то је супротно жалбеним наводима тужене, правилно становиште првостепеног суда да да је брак ништав, јер га је склопило лице неспособно за расуђивање. Неосновано се жалбом тужене указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, чиме се заправо анализира садржина изведених доказа и оспорава налаз и мишљење судског вештака, будући да је првостепени суд у складу са чланом 8 Закона о парничном поступку, по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучио које ће чињенице узети као доказане. Наиме, неосновано се жалбеним наводима тужене оспорава налаз и мишљење судског вештака указивањем, да је судски вештак налаз и мишљење базирао само на извештају др ВВ, као и да је исти дат противно правилима струке, и као такав непотпун и нелогичан. Ово због тога што, по налажењу овог суда, налаз судског вештака неуропсихијатра објективно није доведен у сумњу, с обзиром да је судски вештак за основ свог налаза узела расположиву медицинску документацију и дала своје мишљење, које је првостепени суд правилно прихватио као детаљано, јасано и дато према правилима струке. Осим тога, налаз и мишљење судског вештака не може бити доведен у сумњу исказима сведока, који су саслушани у другом предмету, с обзиром да су сведоци лаици који могу само да изнесу своје мишљење о здрављу и понашању пок. АА1 у конкретној ситуацији, што би могло послужити вештаку, поред осталих података у налазу, за давање мишљења, али њихово мишљење о способности за расуђивање одређеног лица не може бити основ за доношење одлуке. Због тог су без утицаја жалбени наводи којима се цитирају искази сведока из другог предмета, с обзиром да се ти искази не могу користити као доказ у овој парници, а неосновано се жалбом указује да је првостепени суд требало да по службеној дужности да одреди извођење доказа саслушањем сведока, јер је одредбом члана 7 ЗПП прописано да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице, а суд ће да размотри и утврди само чињенице које су странке изнеле и да изведе само доказе које су странке предложиле, ако законом није другачије прописано. Суд је овлашћен да утврди и чињенице које странке нису изнеле и изведе доказе које странке нису предложиле, ако из резултата расправљања и доказивања произлази да странке располажу захтевима којима не могу да располажу (члан 3. став 3), а што овде није случај. Супротно жалбеним наводима, побијана пресуда није заснована на налазу судског вештака др ВВ1 из другог предмета, већ на вештачењу које је обављено у овој парници, а судски вештак неуропсихијатар је користила медицинску документацију, узимајући у основ свог налаза и извештај др ВВ2 од 05.04.2005. године. Код свега наведеног, неосновано се жалбом указује да је првостепени суд учинио релативно битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 1 у вези члана 273 став 2 ЗПП, јер је и по налажењу овог суда, правилно одбио предлог тужене за извођењем доказа новим вештачењем, а судски вештак се у поднеску од 06.12.2017. године, као и на рочишту одржаном 26.12.2017. године изјаснила на све примедбе тужене у смислу члана 271 ЗПП и у свему остала код датог налаза и мишљења, које је првостепени суд прихватио као јасано, детаљано и дато према правилима струке.

Како се ни осталим жалбени наводима тужене не доводи у сумњу законитост и правилност првостeпене пресуде у побијаном делу, то је применом члана 390 ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Испитујући правилност одлуке о трошковима поступка, овај суд је нашао да је тужена у обавези да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка, у границама постављеног захтева и увећано за заступање две странке у укупном износу од 361.035,00 динара и то за састав тужбе износ од 24.750,00 динара, за заступање на шест одржаних рочишта износ од по 27.000,00 динара, за девет неодржаних рочишта износ од по 14.625,00 динара, на име вештачења износ од 40.000,00 динара и на име судских такси за тужбу и пресуду износ од по 2.660,00 динара, све према важећој Адвокатској и Таксеној тарифи, са законском затезном каматом на досуђени износ трошкова почев од дана извршности одлуке па до исплате, сходно постављеном захтеву тужилаца. Приликом одлучивања, овај суд је имао у виду, да тужилац има право на законску затезну камату на трошкове парничног поступка од дана пресуђења па до исплате, у складу са чланом 277 Закона о облигационим односима, међутим имајући у виду опредељени захтев тужилаца у погледу законске затезне камате на трошкове поступка, одлучено је као у ставу другом изреке.

Из изнетих разлога, а применом члана 401 став 3 ЗПП одлучено је као у другом ставу изреке.

Председник већа-судија
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)