Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.03.2010.

Гж2 220/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 220/10
17.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужених ББ и ББ1, ради оспоравања очинства, решавајући о жалби тужиоца изјављеној против решења Вишег суда у Београду П.бр.4150/10 од 16.02.2010. године, у седници већа одржаној 17.03.2010. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду П.бр.4150/10 од 16.02.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаним решењем одбачена је тужба АА, поднета против ББ и ББ1, ради оспоравања очинства.

Против наведеног решења тужилац је благовремено изјавио жалбу, како то из навода исте произилази због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност првостепеног решења у смислу чл. 372 у вези чл. 388 ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

Према стању у списима, тужилац је поднео тужбу ради оспоравања очинства, наводећи да је променио лично име, односно да његово лично име није АА1, већ је АА, да је уз сагласност тужене ББ1 дао изјаву којом је признао да је отац тужене ББ, јер је то било нужно туженој ББ1, која је уједно изјавила да га никада неће оптерећивати потраживањем на име издржавања и слично, међутим како је иста поднела тужбу за самостално вршење родитељског права и тражила да доприноси месечно по 15.000,00 динара на име издржавања, те како он није отац малолетне ББ, то је предложио да се изведе доказ вештачењем и донесе пресуда којом ће се утврдити да није отац малолетне ББ.

Како из наведеног произилази да је тужилац признао очинство, те када се има у виду одредба из чл. 252 Породичног закона, то произилази да тужилац не спада у круг лица која могу поднети тужбу ради оспоравања очинства, односно да је тужба недопуштена, због чега је Апелациони суд потврдио првостепено решење којим је тужба одбачена.

Нашавши да у спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 1 и 2 ЗПП, да је на утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из чл. 387 став 1 тачка 2 ЗПП одлучио као у изреци овог другостепеног решења, а при томе је имао у виду све жалбене наводе тужиоца и нашао да исти не доводе у сумњу законитост и правилност првостепеног решења. Наиме, неосновани су жалбени наводи тужиоца којима се указује да није било места одбачају тужбе, већ како је поднео тужбу ради оспоравања очинства и предложио да суд изведе доказ вештачењем ДНК методом преко Биолошког факултета, као и да тужене знају да тужилац није отац малолетне ББ, да је вештачењем преко Биолошког факултета требало да се искључи очинство тужиоца. Наводи су неосновани, јер као што је напред наведено из списа произилази да је тужилац признао очинство, а која изјава се не може опозвати, нити је тужилац легитимисан у том смислу да подноси тужбу ради оспоравања очинства предвиђену чл. 252 Породичног закона, којом одредбом је тачно предвиђено ко све може поднети тужбу, односно да тужбу може поднети дете, мајка, муж мајке, мушкарац који тврди да је отац детета и мушкарац који се сматра оцем детета зачетог уз биомедицинску помоћ, а у који круг лица не спада тужилац.

Председник већа-судија,
Споменка Зарић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)