Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.05.2018.

Гж2 338/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 338/18
10.05.2018. године
Београд

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зорана Хаџића, председника већа, Радмиле Ђурић и Маје Чогурић, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против тужене ББ, чији је пуномоћник адвокат АБ1, ради поништаја брака, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П2.бр. 644/16 од 22.02.2018. године, у седници већа одржаној дана 10.05.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Панчеву П2.бр. 644/16 од 22.02.2018. године.


О б р а з л о ж е њ е

  Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се утврди да је ништав брак који је закључен дана 29.10.2015. године пред матичарем за матично подручје Панчево под текућим бројем 471 за 2015. годину између сада пок. ПП и тужене ББ, као и да исти не производи никакво правно дејство од дана закључења, те да се обавеже тужена да тужиоцу исплати трошкове парничног поступка колико они буду износили са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате.

Ставом другим изреке обавезана је тужиља да туженој на име трошкова поступка исплати износ од 51.000,00 динара.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је доставила одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде, у границама законских овлашћења из члана 386 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.72/11), Апелациони суд је нашао да жалба тужиље није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности и због којих би побијана пресуда морала бити укинута, нити је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се жалбом тужиље посебно указује обзиром да побијана пресуда садржи јасне и непротивречне разлоге о битним чињеницама и не постоје противречности између онога што је у њеном образложењу наведено о садржини исправа и самих тих исправа односно изведених доказа.

Према утврђеном чињеничном стању тужена и ПП су били дугогодишњи пријатељи и то од 1991. године а почели су да се забављају пет година пре него што су закључили брак. Живели су ванбрачној заједници почев од 2012. године а брак су закључили пред матичарем матичног подручја Панчево дана 29.10.2015. године који је заведен под текућим бројем 471 за 2015. годину. ПП је био корисник народне кухиње и примао је социјалну помоћ до 2012. године, док није засновао ванбрачну заједницу са туженом а тужена је такође била корисник социјалне помоћи од 2012. године па до дана док није закључила брак са ПП. Након закључења брака тужена и ПП су живели у брачној заједници све до његове смрти 25.04.2016. године. Тужена је све време бринула о ПП, када му је позлило звала је Хитну помоћ и била је присутна у тренутку када је преминуо. Тужена је организовала и платила сахрану ПП. У предмету Основног суда у Панчеву Р2 65/14 Центар за социјални рад “Солидарност” из Панчева поднео је инцијативу за решење пословне способности ПП. Решењем Центра за социјални рад “Солидарност” под бројем 57101-471/2015 од 23.02.2015. године ПП одређен је привремени старатељ у поступку лишења пословне способности у лицу СС адвоката из Панчева. Матична служба Матичног поручја Панчево није обавештена од стране суда да се води поступак за лишење пословне способности у предмету Р2 65/14 против ПП. Тужена и ПП нису обавестили привременог старатеља о намери да закључе брак. Тужиља и ПП су се први пут видели 2015. године а СС1, адовкат који је заступао ПП га је обавестила да има полусестру и организовала је породични ручак. ПП је био љут на сестру јер му се није јављала када је преминуо њихов отац, организовали су породични ручак на коме су се видели и ПП је после тог ручка био разочаран, никада се после тога више нису видели, а СС2 је рекао да се сестра појавила сада после толико година, да он према њој не осећа никакву емоцију као према сестри. Након смрти ПП покренут је оставински поступак и тужиља је упућена да у року од 30 дана од дана правноснажности решења покрене парнични поступак против тужене ради оспоравања пуноважности брака оставиоца ПП је желео да закључи брак са туженом. На основу налаза и мишљења комисије вештака неуропсихијатара од 10.03.2016. године поднетог у предмету Основног суда у Панчеву Р2 бр.65/14 утврђено је да код ПП нису уочена оштећења здраворазумске логике (тест реалности), воље и структуре личности (дезинтегративни феномени), који би компромитовали пословну способност ПП, да код ПП у време вештачења нису регистровани постојање приврменог ни трајног душевног обољења и поремећаја, нити да се ради о особи заосталог душевног развоја, нису били присутни симптоми зависиности од алкохола и друге ПАС, те није регистровано постојање медицинских индикација за одузимање пословне способности у делимичној или потпуној мери. ПП је био очуваних способности за расуђивање, интелектне способности и способности да испољи слободну вољу, он је био способан да се брине о себи и да штити своја права и интересе, а његов изумни аспект и динамика живљења је резултат његовог устаљеног стила живљења и животне филозофије којој је био препознатљив и за околину у којој је аутентичан с обзиром на негове црте личности у околности развоја.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је нашао да нема услова за поништај брака у смислу члана 16 и члана 32 тачка 1 Породичног закона, имајући у виду да је у току поступка утврђено да су тужена и ПП прво били дугогодишњи пријатељи, затим да су засновали ванбрачну заједницу која је трајала неколико година пре самог закључења брака, те да је ПП на неусмњив начин изразио вољу да закључи брак са туженом, да је то јавно изјављивао у разговору са пријатељима при чему је то изјавио и приликом вршења опсервације ради утврђивања његове пословне способности. Закључак о непостојању услова за поништај брака из наведеног разлога првостепени суд је засновао и на чињеници да су ПП и тужена живели у брачној заједници у време до његове смрти, да је тужена бринула о њему, да је била присутна и када је он применуо. Првостепени суд је приликом доношења одлуке ценио и то да је у време закључења брака ПП и тужене у току био поступак за лишење пословне способности ПП и да суд у том поступку по службеној дужности није обавестио матичара да је у току поступак за лишење пословне способности ПП а да такву информацију ни сами будући супружници нису дали матичару, као и да о томе није обавештен ни привремени старатељ СС, адвокат из Панчева, међутим, првостепени суд је нашао да у ситуацији када је неуропсихијатаријским вештачењем утврђено да је ПП био пословно способан у време закључења брака, да нема места утврђивању ништавости брака у смислу члана 18 и члана 34 тачка 1 Породичног закона, без обзира што није испоштована процедура пред матичарем пре закључења брака, односно што се није застало са закључењем брака док се не утврди да ли је један од супружника пословно способан.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и за своју одлуку дао јасне и аргументоване разлоге које у свему прихвата и овај суд као другостепени.

За постојање правног перфектног брака потребно је испунити три врсте услова: постојање брака, одсуство брачних сметњи и одсуство брачних забрана. Брачне сметње у складу са Породичним законом јесу чињенице предвиђене законом које ако постоје у моменту закључења брака узрокују ништавост. Једна од брачних сметњи је неспособност за расуђивање што је чланом 18 Породичног закона посебно прописано тако да брак не може да закључи лице које није способно за расуђивање. Реч је о апсолутној брачној сметњи јер у ситуацији ако је она постојала у моменту закључења брака, она делује према свима. Према члану 34 Породичног закона неспособност за расуђивање које постоји у моменту закључења брака и траје током брака јесте разлог апослутне ништавости. Такође, један од услова за закључење пуноважног брака је прописан чланом 16 Породичног закона а то је намера остваривања заједнице живота супружника, а чланом 32 стаав 1 Породичног закона прописано је да је ништав ако није склопљен ради остваривања заједнице живота супружника.

Имајући у виду да је првостепени суд правилно утврдио да је сада покојни ПП у време закључења брака са туженом био способан за расуђивање а коју чињеницу је утврдио на основу налаза и мишљења комисије вештака неуропсихијатара чији је налаз и мишљење изведен у овом поступку на основу сагласног предлога парничних странака и на који парничне странке у току поступка нису имале примедбе, при чему парничне странке нису имале ни питања за вештака др Михајловски Љиљане саслушане на рочишту дана 22.02.2018. године, супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд закључио да нису испуњени услови за ништавост брака у смислу одредбе члана 34 Породичног закона, а због неспособности ПП за расуђивање. Код таквог стања ствари и по оцени овог суда су без утицаја на доношење другачије одлуке чињеница да је у време када је брак закључен био у току поступак за лишење пословне способности који је обустављен због смрти ПП, да надлежни матичар који је закључио брак није био обавештен о покретању тог поступка као и да о томе није био обавештен ни привремени заступник ПП.

Неосновано се указује жалбом да првостепени суд није могао да своју одлуку базира на вештачењу које је извршено током поступка лишења пословне способности с обзиром на то да је поступак обустављен као и с обзиром на то да није било могућности за оспоравање таквог извештаја током наведеног поступка због смрти покојног ПП. Ово стога што је предметни налаз и мишљење у овој правној ствари изведен на основу сагласних предлога парничних странака при чему је парничним странкама у току овог поступка дата могућност да оспоре наведени налаз и мишљење што парничне странке нису учиниле до окончања поступка пред првостепеним судом.

Супротно наводима жалбе првостепени суд је на основу правилне примене одредбе члана 8 Закона о парничном поступку правилно оценио изведене доказе укључујући и исказ сведока СС1 и несумњиво је утврдио да је код сада покојног ПП и тужене постојала намера остваривања заједничког живота супружника те да је таква заједница живота до тренутка смрти ПП и остварена. Сврха брака се остварује постојањем заједнице живота супружника које подразумева задовољење свих емотивних, сексуалних, прокреативних, морално-етичких, културних, економских и свих других потреба супружника, а и по оцени овог суда је заједница тужене и покојног ППа остваривала наведене критеријуме, због чега је без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари дужина трајања такве заједнице, чињеница да ли су тужена и сада покојни ПП имали деце, као и околност да је тужена подизала новац са рачуна ПП након његове смрти.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка обзиром да је донета правилном применом одредби члана 150, 153 и 154 Закона о парничном поступку као и члана 207 Породичног закона.

Из свих наведених разлога применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Зоран Хаџић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)