Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.09.2018.

Гж2 361/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 361/18
06.09.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа, Милице Аксентијевић и Ирене Гарчевић, чланова већа, у парници тужилаца мал. ММ1 и ММ2, чији је законски заступник мајка АА, сви из Београда, чији је пуномоћник адвокат АБ, против туженог ББ, ради измене одлуке о издржавању, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду 1П2-394/17 од 14.03.2018. године, у седници већа одржаној дана 06.09.2108. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба тужилаца изјављена против става првог изреке пресуде Другог основног суда у Београду П2-394/17 од 14.03.2018. године.

УКИДА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду 1П2-394/17 од 14.03.2018. године у ставовима другом, трећем, четвртом и петом изреке и предмет у тим деловима ВРАЋА истом првостепеном суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев и обавезан је тужени да на име доприноса за издржавање малолетних тужилаца плаћа месечно укупно 12.000,00 динара, односно 6.000,00 динара за свако дете почев од 19.02.2017. године сваког 01. до 15. у месецу за текући месец, а на рачун законске заступнице детета-мајке АА. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца у делу разлике између досуђених 6.000,00 динара до тражених 20.000,00 динара за свако дете, односно од досуђених укупно 12.000,00 динара до тражених 40.000,00 динара, као и у делу разлике којим су тражили да се тужени обавеже од момента подношења тужбе 03.03.2017. године до 18.02.2017. године. Ставом трећим изреке одлучено је да се овом пресудом мења пресуда Првог основног суда у Београду П2-6507/10 од 07.07.2011. године у ставу трећем изреке. Ставом четвртим изреке одбијен је предлог тужилаца за одређивање привремене мере, којом би се обавезао тужени да доприноси издржавању малолетних тужилаца износом од 40.000,00 динара, почев од подношења тужбе. Ставом петим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против наведене пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу, из свих разлога прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП. Жалбене разлоге су образложили и жалбене предлоге изнели.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13-одлука Уставног суда, 74/13-одлука Уставног суда и 55/14), у вези са одредбом члана 202. Породичног закона – ПЗ, Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба тужилаца делимично основана, а делимично недозвољена.

Одредбом члана 378. став 3. ЗПП, прописано је да је жалба недозвољена између осталог и када је жалбу изјавило лице које нема правни интерес за подношење жалбе. Из наведеног разлога, жалба тужилаца је одбачена у делу у којем се побија првостепена пресуда у ставу првом изреке јер тужиоци немају правни интерес да побијају пресуду у делу у коме су успели у спору, па је Апелациони суд у Београду на основу члана 389. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

У првостeпенoм поступку је утврђено да је пресудом од 07.07.2011. године тужени обавезан да на име доприноса за издржавање малолетне деце, ММ1 (рођен _. године) и ММ2 (рођен _. године), плаћа месечно износ од 40% од редовних месечних новчаних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. У време доношења наведене пресуде законска заступница је са децом живела у изнајмљеном стану и плаћала закупнину у износу од 500 евра месечно, а сада живе са њеним родитељима у њиховом стану, који им и материјално помажу. Законска заступница је сувласник приватног предузећа, које је у време доношења претходне одлуке пословало знатно боље и остваривало приходе, док је сада на граници рентабилности. Деца су у време доношења претходне одлуке похађала интернационалну школу која се плаћала 3.000 евра за свако дете, а сада похађају основну школу “_”, а од ваннаставних активности тренирају рвање, за које месечно цена износи по 2.000,00 динара. Законска заступница деце је власник објекта у Крњачи, у улици Сутјеска бр.2 на катастарској парцели 1778/1 и 1778/2. Тужени и даље живи у породичном стану са бабом, и са браћом и сестром, који долазе повремено из иностранства. У време доношења претходне одлуке тужени је био запослен и остваривао зараду у износу од 25.000,00 динара, а сада се бави аутопревозом у својој радњи "ББ", у којој ради од 12-14 часова дневно и остварује просечна месечна примања у износу од 34.910,70 динара. На име свог доприноса за издржавања деце тужени плаћа 15.000,00 динара месечно. Тужени је у међувремену завршио факултет за европски бизнис и маркетинг. У међувремену, тужени је 18.02.2017. године добио још једно дете.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостeпени суд је закључио да су се стекли услови за измену одлуке о висини доприноса туженог у издржавању тужилаца у смислу члана 164. Породичног закона, који је одређен претходном пресудом од 07.07.2011. године јер су се потребе деце повећале, као и трошкови исхране, гардеробе, школовања и ваннаставних активности, и обавезао туженог да на име доприноса за издржавање малолетних тужилаца плаћа месечно укупно 12.000,00 динара. Захтев тужилаца преко досуђеног до траженог износа од укупно 40.000,00 динара, као и у делу разлике којим су тражили да се тужени обавеже од подношења тужбе 03.03.2017. године до 18.02.2017. године, сматрајући да нису постојале околности које би оправдале повећање износа издржавања јер је тужени плаћао износ од 15.000,00 динара што представља око 40% његове зараде која износи око 35.000,00 динара, те да је законска заступница мал. деце власник стамбене зграде, због чега је тужбени захтев тужилаца одбио у овом делу од подношења тужбе до рођења трећег детета тужиоца.

Оваква одлука се не може прихватити јер је првостeпени суд њеним доношењем учинио битну повреду одредаба парничног постука прописану одредбу чланом 374. став 2. тачка 12. ЗПП, на коју тужиоци основано указују у жалби. Наведена битна повреда одредаба парничног поступка састоји се у томе што су разлози о битној чињеници-закључку првостeпенoг суда да не постоје околности које би оправдале повећање издржавања којим би тужени доприносио издржавању мал. тужилаца преко износа од по 6.000,00 динара за сваког тужиоца, почев од 19.02.2017. године, досуђених ставом првим изреке побијане пресуде, у ком делу је пресуда правноснажна, а такође и у делу разлике којим су тражили да се тужени обавеже од подношења тужбе 03.03.2017. године до 18.02.2017. године, нејасни и противрече изведеним доказима, исказима законске заступнице и мал. деце и туженог, саслушаних као парничних странака. Овакав закључак првостeпенoг суда је нејасан имајући у виду да је првостeпени суд утврдио да су се потребе деце промениле у односу на раније донету одлуку од 07.07.2011. године којом је тужени обавезан да на име свог доприноса за издржавање мал. тужилаца плаћа износ од 40% од својих редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјалне осигурање, као и да тужени редовно плаћа укупан износ од 15.000,00 динара месечно за оба малолетна тужиоца, што су у својим исказима навели и законска заступница и тужени саслушани на рочишту 07.11.2017. године, а да је првостeпени суд одбио захтев тужилаца преко досуђеног износа од 12.000,00 динара за обоје деце до траженог износа од 40.000,00 динара. Поред тога, нејасни су и разлози због којих је првостeпени суд одбио тужбени захтев мал. тужилаца у делу разлике којим су тражили да се тужени обавеже од момента подношења тужбе 03.03.2017. године до _. године, као дана рођења трећег детета туженог, имајући у виду да тужени о околности рођења мал. детета није пружио доказ, а такође имајући у виду и најбољи интерес малолетних тужилаца, којим је суд дужан да се руководи у смислу члана 6. и 266. став 1. ПЗ и члана 3. Конвенције о правима детета, као и да у смислу одредбе члана 281. истог закона суд није везан границама тужбеног захтева за издржавање и по службеној дужности може одредити од ког момента тече обавеза дужника издржавања да доприноси издржавању своје малолетне деце.

Другостепени суд је оценио да је поред учињене битне повреде одредаба парничног поступка, првостепени суд и неправилно применио материјално право, што је имало за последицу да је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Одлука о дечјем издржавању се, у смислу одредбе члана 164. ПЗ, може смањити или повећати ако се промене околности на основу којих је донета ранија одлука. Критеријуми на основу којих се одређује издржавање прописани су одредбом члана 160. ПЗ. Издржавање зависи од потреба повериоца издржавања (тужилаца у овој парници) и могућности дужника издржавања ( туженог у овој парници), при чему је суд дужан и да води рачуна о минималној суми издржавања (чл.160. ст.4. ПЗ). Потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 2.), док могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине и личних потреба, обавезе да издржава и друга лица, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3.). С обзиром на наведено, висина издржавања се може повећати или смањити било зато што су се промениле околности које се тичу (повећаних или смањених) потреба повериоца издржавања, било зато што су се промениле околности које се тичу (повећаних или смањених) могућности дужника издржавања да плаћа издржавање. У спору поводом тужбе за промену висине издржавања потребно је имати у виду околности на основу којих је донета ранија одлука о издржавању и утврдити да ли су се, после доношења те одлуке, имовинске прилике странака, њихове могућности и потребе измениле.

Првостепени суд, иако се позива на цитиране законске одредбе, није у току поступка разјаснио и утврдио све чињенице од којих у конкретном случају зависи испуњеност услова за измену одлуке о висини издржавања, сагласно одредби члана 164. ПЗ. Наиме, суд није водио рачуна о минималној суми издржавања, а такође није  правилно применио ставове 2. и 3. члана 160. Породичног закона, када је одређивао висину доприноса којим ће тужени учествовати у издржавању малолетне деце. Ово из разлога што првостепени суд није утврдио и битне чињенице потребе малолетне деце и којим се месечним износима могу задовољити, с обзиром на узраст деце која похађају други и трећи разред основне школе и поред основних животних потреба (исхрана, одевање, хигијена) имају и потребе везане за образовање, разоноду, спортске активности и друге потребе примерене деци њиховог узраста, која одрастају у градској средини. Поред тога, првостепени суд је пропустио да утврди и стварне могућности туженог као дужника издржавања, па стога и какав је животни стандард, што је од значаја за одређивање висине издржавања, сходно члану 162. став 3. ПЗ. Наиме, првостeпени суд је утврдио да тужени има своју аутопревозничку радњу и да пореска основица на коју плаћа доприносе за обавезно социјално осигурање износи од 34.910,70 динара, али је било потребно да испита и утврди и какав је који је животни стандард туженог, односно од којих средстава издржава себе и своју породицу и коликим месечним приходима располаже, имајући у виду да су расходи туженог према његовом исказу датом 07.11.2017. године знатно већи од прихода (за одећу и обућу за тужиоце у износу од 30-40.000 динара, за уџбенике у износу од 15.000,00 динара, за свеске 7-8.000,00 динара, те да издржава још једно мал. дете).

Како се због наведених недостатака првостепена пресуда не може сматрати правилном и законитом, то је Апелациони суд у Београду укинуо на основу члана 391. став 1. и 392. став 2. ЗПП.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити наведену битну повреду одредаба парничног поступка те ће, у складу са доказним предлозима странака, користећи се и својим овлашћењима из чл. 398. став 2. и 313. ЗПП и руководећи се истражним начелом које се примењује у споровима из породичних односа на основу члана 205. ПЗ, ради правилне примене одредаба чланова 160.-164. ПЗ утврдити све битне чињенице које су основ за измену одлуке о издржавању, на које му је указано овим решењем, а наиме да ли су се у односу на време, доношења раније одлуке о издржавању мал. тужилаца околности промениле и у ком обиму, а ради доношења правилне одлуке која ће бити у најбољем интересу малолетних тужилаца, у смислу чл. 6. и 266. став 1. ПЗ и чл.3. Конвенције о правима детета.

Укинута је, применом чл. 401. тачка 3. ЗПП и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода и успеха странака у њему.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)