Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.07.2014.

Гж2 365/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 365/15
Дана 16.07.2014.године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Јасне Беловић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца Градског Центра за социјални рад у Београду – Одељење Савски венац, улица Ломина б.р 17, против тужене АА, ради потпуног лишења родитељског права, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П2.бр.657/14 од 27.04.2015. године у нејавној седници већа, одржаној дана 16.07.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована, жалба тужиоца Градског Центра за социјални рад у Београду – Одељење Савски венац, и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П2.бр.657/14 од 27.04.2015. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац Градски Центар за социјални рад у Београду – Одељење Савски венац тражио да се тужена потпуно лиши родитељског права према малолетној ММ рођеној _. године у Београду због грубог занемаривања дужности из садржине родитељског права. Другим ставом изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде побијајући је у целости тужилац је благовремено изјавио жалбу због, како произилази из садржине жалбе, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је доставила одговор на жалбу.

Испитујући правилност побијане пресуде у границама овлашћења из члана 386 Закона о парничном поступку у вези члана 201 – 208 Породичног закона Апелациони суд је оценио да жалба тужиоца није основана.

У поступку пред првостeпеним судом није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку на које Апелациoни суд пази по службеној дужности, нити се жалбом тужиоца указује на постојање неке друге битне повреде поступка која је могла бити од утицаја на доношење законите и правилне одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању малолетна ММ рођена је 07.12.2005. године као ванбрачно дете мајке АА без признатог очинства. Живи у хранитељској породици, стављена је под старатељство, а дужност старатеља врши стручњак, педагог, запослен у органу старатељства. Пресудом од 16.12.2010. године тужена је делимично лишена родитељског права у односу на малолетну ММ и то права на чување, подизање, васпитање, заступање, образовање и права на управљање и располагање имовином. Истом пресудом тужена је обавезана да на име доприноса за издржавање хранитељици малолетне ММ плаћа месечно износ од по 3.000,00 динара почев од 16.12.2010. године. Одржавање личних односа је регулисано тако да се виђање одвија једном месечно у контролисаним условима, сваког понедељка у месецу од 09,00 до 10,00 часова у просторијама Градског Центра за социјални рад у Београду – Одељење Савски венац. Према мишљењу Центра за социјални рад, по чијој тужби је покренут поступак у овој правној ствари, разлози подношења тужбе засновани су на чињеници да мајка малолетне ММ, овде тужена, није унапредила своје родитељске компетенције, нема ни капацитета да их унапређује и да емоционално инвестира у релацију са ММ нити да са њом развија однос који се заснива на љубави, поверењу и узајамном поштовању, па даље одржавање контакта не би довело до успостављања емоционалне везе и формирања породичног идентитета, а постоји и ризик да се даљим контактима код ПП подржава осећај несигурности што би било угрожавајуће по њен психофизички развој и стварање осећаја сигурности и самопоштовања. Према мишљењу комисије вештака, ангажованих да оцене има ли услова за потпуно лишење родитељског права у конкретном случају, тужена спада у категорију незрелих и инхибираних личности, по структури гранично организованих који су често неефикасни у раду и организовању свакодневног живота. Тужена жели да виђа дете ван контролисаних услова без присуства радника центра, радује се сусретима са дететом, а и дете жели њу да виђа. Такође, тужена има изграђен емоционални однос према детету, као и дете према њој и тај однос треба неговати и постепено проширивати. Детету је у хранитељској породици добро и треба и даље у њој да остане, али је уједно најбољи интерес детета да са мајком, за којом има потребу, одржава однос. Тужена је жена мањих способности него што би се очекивало у погледу социјалних компетенција. Живи зависним животом и поред факултета који је завршила други је издржавају и налази се на евиденцији незапослених лица почев од 01.11.1996. године. Није душевно болесна особа, већ спада у групу гранично организоване личности, а то није болест већ структура личности. Са дететом има добар однос, али не може да зарађује и брине о детету. Неостваривање прихода није једини разлог због којег не може да брине о детету јер су и њене социјалне способности ограничене. Са психијатријског и психолошког аспекта тужена не испуњава услове да буде у потпуности лишена родитељског права већ делимично како је то и до сада било. Према извештају Националне службе за запошљавање тужена је на евиденцији незапослених лица од 01.01.1996. године, била је укључена у обуку за активно тражење посла, посредовано јој је у запошљавању и она је то посредовање прихватила.

На тако утврђено чињенично стање, које Апелациoни суд прихвата као правилно и потпуно, првостeпени суд је правилно применио материјално право када је у складу са одредбом члана 6 став 1, 81 и 266 Породичног закона Републике Србије те члана 2, 3 и 9 Конвенције о правима детета одбио тужбени захтев. За своју одлуку првостeпени суд је дао јасне, довољне и ваљане разлоге које као правилне прихвата и другостепени суд.

Правилност побијане пресуде није доведена у сумњу жалбеним наводима којима тужилац понавља наводе које је истицао у првостeпеном поступку и који су били предмет правилне оцене првостeпеног суда. И по оцени Апелациoног суда утврђено чињенично стање упућује на закључак да је најбољи интерес малолетног детета да одржава однос са мајком, те да из тог разлога није основан захтев да се тужена у потпуности лиши родитељског права. Како лишавање родитељског права није институт у функцији кажњавања родитеља већ заштите најбољег интереса детета, то ни околности које указују на недовољне родитељске компетенције тужене нису довољан разлог за супротан закључак, посебно код чињенице да у првостепеном поступку није утврђено постојање неког од разлога прописаних одредбом члана 81 Породичног закона.

Објективна неспособност родитеља да испуњава све родитељске дужности није разлог за потпуно лишење родитељског права уколико не постоји злоупотреба родитељског права или грубо занемаривање дужности из садржине родитељског права, а у конкретном случају није утврђено постојање чињеница које би упућивале на постојање тог услова прописаног чланом 81 Породичног закона. Тумачење појма грубог занемаривања родитељске дужности које у жалби износи тужилац је по оцени Апелационог суда прешироко, супротно најбољем интересу детета и неосновано. Код чињенице да тужена активно тражи посао, редовно виђа дете по моделу утврђеном судском одлуком, објективно је неспособна да врши сва права из садржине родитељског права и објективно није у могућности да сагледа све потребе детета са којим има топао однос и потребу за међусобним виђањем, нису основани жалбени наводи тужиоца да тужену треба потпуно лишити родитељског права јер, како се у жалби наводи, грубо занемарује родитељску дужност.

Супротно схватању тужиоца, на страни тужене нема намере занемаривања родитељских дужности, тренутни стицај животних околности је такав да објективно није у могућности да боље и потпуније врши родитељско право према малолетној ММ и објективно оствари квалитетнији однос са њом, а то није довољан разлог за потпуно лишење родитељског права, па је правилно поступио првостепени суд када је такав захтев тужиоца одбио као неоснован.

Апелациoни суд је имао у виду и остале наводе жалбе тужиоца али их није посебно образлагао јер је оценио да се њима правилност и законитост побијане пресуде не доводе у сумњу.
Потврђена је и одлука о трошковима поступка јер је донета правилном применом члана 207 Породичног закона и члана 150 Закона о парничном поступку.

На основу изложеног применом одредбе члана 390 Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци ове пресуде.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)