Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.05.2010.

Гж2 366/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД
Гж2 бр. 366/10
Дана 17.05.2010. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у другостепеном грађанском већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Весне Митровић и Добриле Страјина, чланова већа, у парници тужиље АА, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради заштите од насиља у породици, вредност предмета спора 80.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П. бр. 1768/07 од 15.05.2009. године, у нејавној седници већа одржаној дана 17.05.2010. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П. бр. 1768/07 од 15.05.2009. године и предмет ВРАЋА Првом основном суду у Београду, на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П бр. 1768/07 од 15.05.2009. године одбија се тужбени захтев тужиље АА, којим је предложила да се утврди да је тужени ББ, у периоду од 10.02.2007. године до 03.05.2007. године ограничавао тужиљи слободу кретања и комуницирања са трећим лицима, чиме је извршио дело насиља у породици из члана 197. став 2. тачка 5. и тачка 6. Породичног закона, те да му се забрани приближавање тужиљи на 500 м, као и приступ у простор око места становања, као и плаца на вв, као и свако даље узнемиравање тужиље на било који начин физичким или вербалним путем, те да се исте мере изрекну на период од годину дана, с тим што се могу продужавати док не престану разлози због којих су одређене, као неоснован. Истом пресудом одлучено је да свака страна сноси своје трошкове поступка.

Против ове пресуде благовремено је изјавила жалбу тужиља, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда
може побијати.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку у вези члана 202. Породичног закона, па је нашао да је изјављена жалба основана.

Побијана пресуда захваћена је битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку у вези члана 202. Породичног закона, а на коју се у наводима жалбе посебно указује. Ово зато што у побијаној пресуди није наведено довољно разлога о битним чињеницама, а они разлози који су наведени су нејасни и противречни.

Првостепени суд правилно закључује да је тужени, у смислу члана 197. став 3. тачка 3. и 4. Породичног закона, члан породице тужиље, те да је основано расправљати о основу насиља. Међутим, првостепени суд налази, и ако је било понашања од стране туженог која нису дозвољена, да је тужени самим вођењем бројних поступака кориговао своје понашање и потпуно се дистанцирао од тужиље, да тужиља није била жртва насиља и да јој не прети опасност, јер код ње није изазван страх понашањем туженог, те да не постоји опасност да тужени испољи било какав облик понашања који би се у смислу наведене законске одредбе могао окарактерисати као вршење насиља. Овакав став првостепеног суда се не може прихватити.

Чланом 197. став 1. Породичног закона прописано је да насиље у породици, у смислу овог закона, јесте понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Насиљем у породици, у смислу става 1. овог члана, сматра се између осталог и вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.

У смислу наведене законске одредбе, насиље у породици је сваки вид физичког, сексуалног, психичког или економског злостављања, које врши један члан породице према другом члану породице, без обзира на то да ли такво понашање правни прописи инкриминишу и да ли је извршилац насиља пријављен органима гоњења. Извршење насиља у породици доводи до угрожавања домена сигурности и односа поверења међу члановима породице и представља облик контроле и манифестацију моћи над члановима породице. Породичноправна заштита од насиља регулисана је тако што је законодавац изричито забранио насиље у породици, члановима породице је признао право на заштиту од насиља у породици и то чланом 10. Породичног закона, те је регулисао мере породичноправне заштите и услове под којима се оне одређују и предвидео и уредио посебан поступак по чијим се правилима поступа у парници која се води ради заштите од насиља у породици.

Законска дефиниција насиља у породици је веома широка и обухвата све могуће видове испољавања насиља, што је неопходно како би се омогућила правовремена реакција институција система на насиље у породици одређивањем мера заштите од насиља у породици док оно још увек није попримило теже облике, јер се тиме може прекинути процес ескалације насиља. У сваком поступку за заштиту од насиља у породици, суд треба да испита да ли је и како је насиље испољено, да утврди да ли је конкретно понашање лица, за које се тврди да је извршилац насиља, а које се састоји у одређеним радњама, пропуштању, гестикулацији и слично, заиста испољено и да потом квалификује то понашање. Дрскост, безобзирност и злонамерност су компоненте насиља у породици, његова суштинска обележја, која га јасно разликују од дозвољеног понашања. То су стандарди чија се садржина може одредити само релацијски-у односу на опште друштвене норме и вредности. Наведени појмови представљају типичне правне стандарде, чију садржину суд треба да попуни својим судом вредности. То значи да ће суд, користећи објективна мерила и узимајући у обзир све специфичне, објективне и субјективне околности конкретног случаја, заузети став да ли је конкретна радња, односно понашање, такво да се може сматрати дрским, безобзирним и злонамерним понашањем. При томе неопходно је да суд покаже „нулту толеранцију“ на насиље, што подразумева да свако понашање које одступа од стандарда „нормалног опхођења и комуницирања са члановима породице“ квалификује као насиље у породици.

Породично насиље, по правилу, има узлазну линију у погледу облика испољавања и последица које изазива, па је зато неопходно изрицање мера заштите онда кад насиље још увек није попримило теже облике. Исто тако, изрицању мера заштите од породичног насиља има места и у периоду „примирја“, нарочито ако се има у виду да је за ову специфичну врсту насиља карактеристичан циклус у испољавању-након фазе „примирја“, у којој се насилник „искрено каје и обећава да ће се променити“, наступа фаза „гомилања беса“, која после одређеног времена кулминира и прераста у праву ерупцију насилничког понашања, да би после тога опет настала фаза „примирја“. Сврха заштитних породично-правних мера јесте да се њиховом применом спречи поновно извршење насиља у породици, да се обезбеди нужна заштита физичког и психичког интегритета, здравља и личне безбедности члана породице изложеног насиљу, као и да се отклоне околности које погодују или подстичу понављање насиља, односно извршење других видова насиља. Суштина ових мера огледа се у ограничавању или привременој забрани одржавања личних односа извршиоца насиља са жртвом насиља, што укључује и ограничавање извесних права и слобода извршиоца насиља, с обзиром да је привремена забрана контакта извршиоца насиља са жртвом једини начин да се предупреди ново насиље.

С обзиром на наведено, нејасни су и противречни разлози првостепеног суда да понашање туженог није дозвољено, али да се његово понашање не може окарактерисати као вршење насиља, те да тужиља није била жртва насиља и да јој не прети опасност од његовог даљег вршења. Зато је жалба тужиље морала бити усвојена, а побијана пресуда укинута у ставу првом изреке.

У поновном поступку, првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и поново оценити да ли је понашање туженог угрозило телесни интегритет, душевно здравље или спокојство тужиље, а нарочито имајући у виду одредбе члана 197. став 2. тачка 6. Породичног закона. При томе, првостепени суд треба да оцени да ли понашање туженог одступа од стандарда нормалног опхођења и комуницирања са тужиљом, те да има у виду „нулту толеранцију“ на насиље. Пошто оцени да ли у спорном понашању туженог постоје елементи насиља у породици, те уколико закључи да су наводи тужиље истинити, првостепени суд ће одлучити која мера заштите од насиља у породици прописана чланом 198. Породичног закона може да на најбољи начин спречи поновно извршење насиља, као и да отклони околности које погодују или подстичу понављање насиља или извршење других видова насиља. Пошто поступи по наведеним примедбама и оцени и остале наводе жалбе, првостепени суд ће поново донети одлуку у овој правној ствари.

Одлука о трошковима поступка зависи од коначног успеха странака у спору, па је побијана пресуда укинута и у ставу другом изреке.

Из наведених разлога, одлучено је као у изреци решења, а у смислу члана 376. став 1. Закона о парничном поступку у смислу члана 202. Породичног закона.

Председник већа – Судија
Споменка Зарић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)