Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.07.2015.

Гж2 371/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 371/15
Дана 16.07.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адв. АБ, против туженог ББ, кога заступа адв. БА, ради регреса, одлучујући о жалби туженика изјављеној против пресуде Трећег основног суда у Београду П2.бр.5309/12 од 27.02.2015. године, у седници већа одржаној 16.07.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженика и пресуда Трећег основног суда у Београду П2.бр.5309/12 од 27.02.2015. године ПОТВРЂУЈЕ у ставовима првом, трећем и четвртом изреке.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена жалба туженика изјављена на став други исте пресуде.

ОДБИЈА СЕ захтев тужиље за накнаду трошкова другостeпеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде је делимично усвојен тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиљи плати регрес у износу од 325.478,51 динара са законском затезном каматом од 05.11.2012. године као дана подношења тужбе до исплате. Ставом другим је делимично одбијен тужбени захтев за исплату законске затезне камате на појединачне месечне износе наведене у том делу пресуде од датума наведених у изреци до дана подношења тужбе. Ставом трећим је утврђено повлачење тужбе за износ од 41.947,20 динара а ставом четвртим тужени је обавезан да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 103.600,00 динара.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 373 став 1 ЗПП и у жалби је изричито навео да пресуду побија у целини.

Тужиља је поднела одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 386 ЗПП (“Службени гласник РС”, бр.72/11 са изменама и допунама), у вези чл. 202 ПЗ и одлучио као у изреци из ових разлога.

Тужени нема правног интереса да побија пресуду у ставу другом изреке којим је делимично одбијен тужбени захтев за исплату законске затезне камате па је жалба на основу чл. 378 став 3 ЗПП у односу на ову одлуку недозвољена и као таква је на основу чл. 389 став 1 ЗПП одбачена.

Тужиља је поднеском од 20.10.2013. године, после упуштања туженика у расправљање повукла тужбу за део потраживања које се односи на период од јануара до краја децембра 2005. године, поднесак је уручен тужеником пуномоћнику адв. БА на рочишту од 19.11.2013. године, тужени се у року од 8 дана од пријема поднеска није противио повлачењу, па се у смислу чл. 202 став 2 ЗПП сматра да је пристао на повлачење тужбе и стога је одлука у ставу трећем правилна.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл.374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде из чл.374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се указује жалбом јер је одлука у ставу првом јасна, непротивуречна и довољно образложена. Тужиља је тражила регрес у номиналним месечним износима са законском затезном каматом од доспећа сваког износа до исплате. Првостепени суд је ставом првим побијане пресуде обавезао туженог да плати збир номиналних месечних износа и законску затезну камату од подношења тужбе до исплате. Ставом другим је одбијен захтев за законску затезну камату на појединачно опредељене износе од датума од којих су тражени до дана подношења тужбе. Ове одлуке не противрече једна другој, суд се досуђењем збирног износа главнице кретао у границама постављеног тужбеног захтева па наводи жалбе који се односе на прекорачење захтева нису тачни. Суд је туженог до дана подношења тужбе сматрао савесним стицаоцем и због тога га је на основу чл. 214 ЗОО обавезао да плати камату од подношења тужбе, захтев за камату до тог момента на сваки појединачни новчани износ главнице је одбио и таквим поступањем суд није изашао из граница постављеног тужбеног захтева нити је изрека због тога противречна самој себи, или образложењу пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању правноснажном пресудом Вишег суда у Београду П2.бр.24/10 од 22.12.2010. године је утврђено да је тужени биолошки отац мал. ММ рођеног _. године у _ од мајке АА и тужени је обавезан да мал. ММ од подношења тужбе за утврђење очинства 25.12.2009. године па убудуће плаћа издржавање у износу од 25% од своје месечне зараде умањене за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. Тужиља је рођена 1986. године, тужени 1984. године и у време доношења ове пресуде обоје су били запослени, тужени у ГСП Београд, а тужиља у предузећу „ББ“ д.о.о. Тужиља је у време порођаја била незапослена и до краја 2005. године њу и мал. ММ су издржавали њени родитељи. У јануару 2006. године је почела да ради као непријављени радник а регуларни радни однос је засновала у јуну 2006. године. Мал. ММ од 2006. године похађа предшколску установу „АА“, тужиља је за то плаћала накнаду у износима наведеним у приложеној картици задужења. Тужиља и дете су живели у заједничком домаћинству са њеним родитељима, нису плаћали накнаду за становање, али од када се запослила учествовала је у покрићу трошкова домаћинства улагањем дела своје зараде. Тужени је живео у заједничком домаћинству са родитељима у њиховом стану, није био ожењен и законску обавезу издржавања има само према мал. ММ.

Према извештајима послодавца његова зарада од августа 2008. године до децембра 2009. године износи око 44.000,00 динара месечно. Према извештајима послодавца тужиља је у 2008. години зарађивала око 23.000,00 динара а у 2009. години њена зарада се кретала у распону од 23.424,00 до 38.192,00 динара. У 2007. години њена зарада је била око 15.000,00 динара месечно. Тужени је до августа 2008. године повремено радио преко омладинске задруге. Странке су планирале да закључе брак, растали су се када је тужиља била у петом месецу трудноће па је тужени знао и за трудноћу и за термин порођаја, није дао изјавио о признавању очинства код матичара, а тужиља је поднела тужбу за очинство тек када је обезбедила средства да плати вештачење. Од своје зараде је одвајала средства за основне животне потребе мал. ММ, плаћала је наставу из енглеског језика 1.000,00 динара месечно, а касније за тренирање каратеа 2.000,00 динара месечно. Дете није имало специфичних потреба, а тужиља није водила евиденцију о износима које је плаћала за хигијену, одећу, обућу, исхрану или играчке, али ове потребе је финансирала из својих текућих прихода.

По процени вештака ВВ за основне животне потребе мал. ММ, као што су исхрана, нега, хигијена, одећа, обућа, вртић, а касније и школица језика и тренинзи, се према трошковима живота и социјалном статусу његових родитеља у јануару 2006. године морало потрошити 9.095,00 динара, што је ниже од минималне суме издржавања која се у смислу чл. 160 став 4 ПЗ узима као један од критеријума за процену потреба издржаваног лица и која је тада према објављеним подацима надлежног министарства износила 9.809,00 динара. Тужиља је тада радила као непријављени радник за плату од 15.000,00 динара и својим текућим приходом је могла да покрије ове издатке. Она се непосредно старала о детету, то такође, представља неновчани облик доприноса, па је процењени износ регреса од 4.547,5 динара за овај месец реалан. У јануару 2007. године тужиљина зарада је износила 18.258,14 динара, минимална сума издржавања је била 11.323,00 динара, процењени издаци за издржавање у том месецу износе 10.595,04 динара, што је ниже од минималне суме издржавања и што се такође могло финансирати из тужиљине зараде. Тужени тада, као и у ранијем периоду, није имао стално запослење и редовна месечна примања, живео је код родитеља и по процени вештака у оквиру процењених издатака је могао да доприноси са ½ процењеног износа од 5.297,52 динара. У септембру 2008. године тужиљина зарада је 20.865,14 динара, туженикова 45.746,35 динара, процењени издаци за тај месец за издржавање мал. ММ износе 16.652,87 динара, а минимална сума издржавања 16.807,00 динара, а слична ситуација је и у каснијем периоду. Издаци за боравак у предшколској установи су документовани, остали нису, већ су процењени у нивоу просечних, према животним и економским условима родитељима и њиховим могућностима да детету обезбеђују издржавање.

  Процена издатака тужиље за издржавање детета, без обзира на примењени метод, није нереална и није несразмерна њеним текућим приходима из којих је финансирала издатке. При неспорној чињеници да је тужиља сама издржавала дете, околност што сваки појединачан издатак, осим издатака за вртић није могла да документује рачунима, оправдава да се укупни издаци процене као просечни, обзиром на економску снагу и друге животне околности лица које их је имало, па се жалбом неосновано тврди да проведеним вештачењем тужиљино потраживање није доказано. Тужиља је за период у којем су мал. ММ издржавали њени родитељи повукла тужбу, па су наводи жалбе којима се указује да је потраживање мање, обзиром на учешће тужиљиних родитеља у издржавању детета неосновани.

Тужиља је, према утврђеном чињеничном стању, сама издржавала дете до подношења тужбе за утврђивање очинства, тиме је према детету испуњавала своју и туженикову законску обавезу из чл. 154 став 1 ПЗ и због тога и као лице које је фактички давало издржавање по одредби из чл. 165 став 1 ПЗ има право на регрес од туженог као лица које је са њом истовремено по закону било дужно да мал. ММ даје издржавање. Вештачењем процењени издаци, прелазе оквире њене законске обавеза издржавања, а половина процењених издатака, колико је тражено на име регреса, не достиже износ од 20% од туженикове месечне нето зараде и није већа од износа који би тужени давао за издржавање да је у наведеном периоду према мал. ММ испуњавао законску обавезу издржавања. Суд је правилно нашао да ово потраживање застарева у општем року из чл. 371 ЗОО који до подношења тужбе није протекао, обзиром да се не ради о повременим потраживањама, застарни рок из чл. 372 ЗОО се не примењује, па је приговор застарелости потраживања правилно оцењен као неоснован. Правилно су примењене и одредбе из чл. 210 и 214 ЗОО.

Решење о парничним трошковима је донето правилном применом чл. 153 став 3 и 154 ЗПП, а како одговор на жалбу није издатак који је тужиљи био нужан за другостeпени поступак, њен захтев за досуђење трошкова другостeпеног поступка је одбијен.

Из наведених разлога, на основу чл. 390, 389 став 1 и 165 став 1 ЗПП је одлучено као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Зорана Делибашић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)