Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.04.2011.

Гж2 400/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 400/10
Дана 04.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Миланке Вукчевић, чланова већа, у парници тужилаца мал. АА, чији је законски заступник мајка АА1 и АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог ББ, чији је привремени заступник БА, адвокат, ради утврђивања очинства, вршења родитељског права и издржавања, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Неготину П. 2. бр.2/10 од 31.03.2010.године након расправа одржане пред другостепеним судом, дана 04.04.201..године донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Вишег суда у Неготину П. 2. бр.2/10 од 31.03.2010.године у ставу првом, у усвајајућем делу става трећег изреке, као и у ставу четвртом изреке.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужени ББ да тужиљи АА1 и мал. тужиоцу АА исплати на име трошкова другостепеног поступка износ од 212.255,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка одлуке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Вишег суда у Неготину П.2 бр.2/10 од 31.03.2010.године, ставом првим изреке, утврђено је, да је тужени ББ, природни отац тужиоца мал. АА рођеног _.19_.године у _, кога је родила мајка – тужиља АА1. Ставом другим изреке, заједничко дете тужиље АА1 и туженог ББ, мал. тужилац АА, поверава се на самостално вршење родитељског права тужиљи АА1. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени ББ да на име свог дела доприноса у издржавању мал. тужиоца АА плаћа месечно по 6.000,00 динара за период почев од 16.10.2007.године па до 31.08.2009.године, а за период почев од 01.09.2009.године па убудуће месечно износ од по 8.000,00 динара најкасније до петог у месецу за претходни месец, на руке законској заступници мајци АА1, стим што је доспеле, а неисплаћене рате дужан платити одједном у року од 15 дана, под претњом принудног извршења, а за веће тражења од утврђеног и досуђеног, па до траженог износа од 16.000,00 динара месечно одбија се као неоснован тужбени захтева. Ставом четвртим изреке обавезан је тужени ББ да тужиљи АА1 и мал. тужиоцу АА на име накнаде парничних трошкова солидарно исплати износ од 283.200,00 динара у року од 15 дана, под претњом принудног извршења.

Против напред наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући исту у ставу првом, трећем и четвртом изреке из свих законом предвиђених жалбених разлога.
 
Испитујући правилност побијане одлуке у ожалбеном делу у смислу члана 372 Закона о парничном поступку, а након одржане расправе пред другостепеним судом у смислу члана 369 став 1 ЗПП, Апелациони суд у Београду је нашао:

жалба није основана.

При доношењу побијане одлуке у ожалбеном делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које другостепени суд води рачуна по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном и другостепеном поступку тужиља АА1 и тужени ББ су од средине 1996.године до 2002 били у емотивној и интимној вези. Тужени је у том периоду био у браку. Осим са туженим, тужиља АА1 у том периоду није одржавала интимну везу са другим мушкарцем. У току трајања везе са туженим,тужиља АА1 је 19_.године остала трудна и _.19_.године рођено је малолетно дете АА. Тужиља АА1 и тужени ББ су обоје из села __ и познају се још из детињства. Тужиља је са сестром СС живела у _ у изнајмљеном стану, јер су обе радиле у _. Тужени је радио у _, а живео је у домаћинству своје супруге у селу _. Тужени је долазио у изнајмљени стан који је тужиља АА1 користила са сестром СС, која је знала за везу своје сестре и туженог, и која је одлазила из стана када тужени дође. Тужиља АА1 и тужени ББ су у свом селу _ са друштвом одлазили у кафић, који је био власништво СС1 и СС2, а по исказу сведока СС1 у њиховом друштву није била и туженикова супруга, иако је такође долазила у његов кафић. Пошто је тужени имао двоје деце и био у браку, тужиља АА1 и тужени нису правили заједничке планове за будућност због чега су се, након што је АА1 остала у другом стању, договорили да тужиља АА1 изврши прекид трудноће. У децембру 19_.године отишли су у _ у приватну ординацију доктора СС3 који је у налазу од 10.12.1997.године дао дијагнозу graviditas mu III, прво прихватајући да изврши интервенцију прекида трудноће, али касније, када је тужиља АА1 са туженим ББ поново дошла у _, одбио је да изврши интервенцију јер је реч о поодмаклој трудноћи. Тужиља АА1 и тужени су потом отишли у _, али због поодмакле трудноће ни тамо нису хтели да изврше прекид. Тужиља АА1 је у седмом месецу отишла у Клинички центар „_“ где јој је отворен картон и где се породила _.19_.године. Након порођаја тужени није дошао да види дете, а тужиља АА1 је сама отишла и детету дала име. Причали су о томе да тужени призна дете, али је тужиља АА1 једноставно прихватила да тужени има породицу и децу, стим што никада пред њом није спорио да је малолетни АА његово дете. Након рођења малолетног АА тужиља АА1 и тужени су наставили везу стим што су се сада виђали ређе. За малолетног АА је отворен здравствени картон са податком да је мајка детета АА, рођена 19_,.године, а отац детета ББ, рођен 19_.године. Након рођења малолетног АА тужени је повремено слао новац за дете и то преко СС4 који је био његов пријатељ и са којим је тужиља у току 2002. године засновала ванбрачну заједницу из које је 25.01.2003.године добила кћерку, али је СС4 преминуо у току 2004.године. Пре подношења тужбе тужиља АА1 је контактирала туженог и предложила му да призна очинство да не би подносила тужбу, али је он то одбио предлажући да све остане као раније, да финансијски помаже дете, али без икаквих потписа и признања. Тужени је отишао у иностранство 2007.године, а по сазнању тужиље био је на сахрани оца. Према мишљењу Центра за социјални рад Неготин бр. 560-92 од 15.03.2010.године, тужиља АА1 је озбиљан и мотивисан родитељ у подизању малолетног ББ, а има подршку и породице покојног ванбрачног супруга СС4 у чувању и васпитању другог детета, уз предлог да тужиља АА1 се и даље стара о малолетном ББ и настави вршење родитељског права. Тужиља АА1 је од 20_.године била запослена у СР „_“ са просечном месечном зарадом од 13.831,00 динара у последња три месеца 2008.године Од друге половине 2009.године тужиља АА1 је запослена у предузећу ДОО „_“ са месечном зарадом за октобар 2009.године у износу од 10.276,78 динара, новембар 16.013,29 динара, децембар 2009.године 15.317,19 динара, јануар 2010.године 15.391,11 динара и фебруар 2010.године 14.620,72 динара. Са малолетним дететом живи у некомфорним условима у изнајмљеном стану за који плаћа 60 евра. По сазнању тужиље АА1 тужени је запослен у _ и има примања око 1000 евра.

Код овако утврђеног чињеничног стања и по налажењу овога суда, тужени ББ је природни – биолошки отац малолетног АА, рођеног ван брака, од мајке АА1, те је тужени и у обавези да доприноси издржавању малолетног детета у висини износа утврђених у усвајајућем делу става трећег изреке ожалбене одлуке.

Чланом 3 став 1 Конвенције о правима детета која је ратификована 1990.године („Службени лист СРЈ“, бр. 15/90), предвиђено је да у свим активностима које се тичу деце, без обзира да ли их предузимају јавне или приватне институције социјалног старања, судови, административни органи или законодавна тела од првенственог су значаја најбољи интереси детета. Ставом 2 истог члана предвиђено је да ће се детету обезбедити таква заштита и брига која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе његових родитеља и других лица која су за дете одговорна. У члану 7 ове Конвенције је предвиђено да се дете пријављује одмах након рођења и од рођења има право на име, право на старање, држављанство и ако је то могуће право да зна ко су му родитељи, право на њихово старање.

Чланом 64 став 2 Устава Републике Србије прописано је да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет, а ставом 4 и 5 истог члана прописано је да деца рођена изван брака имају једнака права као и деца рођена у браку и да се права детета и њихова заштита уређује законом.

У члану 13 Породичног закона прописано је да свако има право на лично име и да се право на лично име стиче рођењем. У члану 59 став 1 истог Закона прописано је да дете, без обзира на узраст, има право да зна ко су му родитељи.

Имајући у виду тужбени захтев у овом поступку, природу спора и циљ поднете тужбе да се утврди ко је биолошки отац малолетног Јована и порекло и породични статус мал. детета, кроз савесну и брижљиву оцену сваког доказа засебно и свих доказа заједно сходно члану 8 ЗПП-а утврђено је да је тужени ББ природни отац мал. АА. Малолетни АА је рођен у току трајања емотивне и интимне везе тужиље АА1 и туженог ББ, који је у том периоду био у браку због чега своју везу нису испољавали јавно. Тужиља АА1 је и приликом поновљеног саслушања пред другостепеним судом дала јасан, логичан исказ, деловала је сигурно и поуздано, а њен исказ је потврђен и исказом њене сестре СС. На веродостојност исказа тужиље АА1 упућује и чињеница да је у здравственом картону малолетног АА као отац детета уписан ББ рођен 19_.године који подаци одговарају подацима за туженог у овом спору. На веродостојност исказа тужиље указује исказ сведока СС1 који је тужиљу АА1 и туженог виђао у свом кафићу у селу _, стим што у њиховом друштву никада није била и супруга туженог иако је долазила у кафић. Сагледавајући карактер везе тужиље АА1 и туженог и окружења у којем се одвијала ова веза, исказ сведока СС1 управо потврђује тврдњу тужиље АА1 да је била у вези са туженим, али да у друштву нису јавно испољавали манифестације које би везу окарактерисале као интимну или љубавну.

Полазећи од цитираних одредби Конвенције и Породичног закона несумњиво постоји предност у утврђивању истине о пореклу детета у односу на заштиту породичног мира брачне породице туженог. Тужени ББ, рођен _.19_.године од оца _ према извештају МУП-а РС, Полицијска станица Неготин бр. 27-277/2/08 од 02.10.2008.године има уписано пребивалиште _, _. Тужени је више пута у току поступка позиван преко _, али је отац туженог изјављивао да је тужени на привременом раду у _ и да не зна његову ближу адресу. Тужени је позиван и преко _, где се налази породично домаћинство његове супруге, такође уз повратну констатацију да се налази на привременом раду у _. Месна канцеларија _ поступајући по захтеву суда, доставила је допис 20.10.2008.године обавештавајући суд да се тужени по изјави свог оца _ налази на привременом раду у иностранству у _, али да његов отац не зна на којој се адреси налази његов син, и да након покушаја да се сазна адреса туженог и преко ближе родбине нико или не зна или неће да каже адресу туженог. Преко Министарства спољних послова РС туженом је упућен позив преко адресе _, али је писмено враћено првостепеном суду уз допис Министарства да се тужени није одазвао позиву амбасаде ради уручења писмена. Преко исте адресе у _ тужени је позван и од стране другостепеног суда, а према извештају ДХЛ од 06.07.2009.године уручење предметне пошиљке је покушано 02. јула 2010.године, али иста није уручена јер је прималац непознат на адреси. Амбасада Републике Србије у _, Конзуларно одељење је 16.12.2010. године у свом извештају констатовала да амбасада не располаже другом адресом ББ, осим адресе: _, да је на тој адреси покушано уручење судске доставе, али да се странка није одазвала позиву те да Амбасада РС не располаже податком где је именовани запослен нити је у могућности на други начин да утврди адресу ББ. Допис другостепеног суда од 25.02.2011.године који је упућен на адресу оца туженог са позивом да се поново изјасни о адреси туженог, враћен је са констатацијом на доставници да је отац туженог преминуо.

Полазећи од напред наведеног начина позивања туженог у земљи и у иностранству, чињенице да је отац туженог преминуо, то је прихваћен и као веродостојан исказ тужиље да је сазнала од своје свекрве да је тужени био на сахрани свог оца, па се као изразито вероватним може сматрати да је тужени имао сазнања да је у току поступак за утврђивање очинства у коме је он означен као тужени, тим више што му је тужиља Негослава и пре подношења тужбе предочила такву могућност. Код чињеничних навода изнетих у току овог поступка, предлога за одређивање извођења доказа вештачењем, то је, по налажењу овога суда, тужени онемогућио извођење овог доказа, па је ценећи и ову чињеницу сходно члану 8 и члана 223 ЗПП-а, а у складу утврђеног кроз оцену исказа тужиље АА1, њене сестре СС, које су у складу са писменим доказима, а на чију веродостојност указује и исказ сведока СС1, утврђено да је тужени природни отац малолетног АА.

Исказу сведока СС2 није могла бити поклоњена вера с обзиром да је при давању исказа наведени сведок био несигуран, неодређен, делимично конфузан. Исказ сведока да је у кафићу, чији је био сувласник са СС1, тужени долазио са супругом, а да га никада није видео са АА1, не може се прихватити као логичан и веродостојан, тим више што је супротан и исказу тужиље АА1, па и исказу другог сувласника СС1, којима је суд поклонио веру и који су потврдили да су тужиља АА1 и тужени долазили у кафић.

На основу свега изложеног, и по налажењу Апелационог суда у Београду тужени је биолошки отац малолетног АА, рођеног ван брака од мајке АА1.

Чланом 160 Породичног закона прописано је да се издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања; да се потребе повериоца издржавања утврђују и зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода, те других околности од значаја за одређивање издржавања као и могућности дужника издржавања које зависе од прихода, могућности за запослење и стицања зараде, његове имовине, личних потреба и слично.

Право на законско издржавање стиче се настанком законом прописаних услова. Имајући у виду године старости малолетног детета, уобичајене потребе за дете његовог узраста, чињеница да се о малолетном Јовану стара искључиво тужиља Негослава и да се њено вршење родитељског права остварује не само кроз одређена материјална издавања већ и кроз негу, чување и васпитање, а имајући у виду и минималну суму издржавања која у току 2010.године се креће око 16.000,00 динара, то и по налажењу овога суда минимална сума за издржавање малолетног детета од подношења тужбе до 01.09.2009.године иноси 18.000,00 а након тога 20.000,00 динара, те да износима досуђеним у усвајајућем делу става трећег изреке могу да се подмире потребе малолетног АА без угрожавања егзистенције туженог који је на привременом раду у _ и који несумњиво има много већа примања од мајке детета, АА1.

Указивање у жалби да тужени није обавештен да је у току поступак за утврђивање очинства малолетног АА у коме је он означен као тужени, није основано. Тужени има пријављено пребивалиште на село _, на којој адреси су упућени позиви, а које тужени није примао, па је управо оваквим поступањем фактички онемогућио поступање суда у циљу достављања позива у току поступка. Имајући при томе у виду исказ тужиље АА1, којој је суд поклонио веру, да је и пре подношења тужбе обавестила туженог да ће поднети тужбу, да тужени ни у _ ни у _, а ни на адреси у Бечу, није примао позиве несумњиво указао да је реч о константном избегавању пријема позива, а све ово посматрајући и у оквиру чињенице да је тужени дошао на сахрану свог оца и несумњиво морао бити упознат о постојању ове парнице приликом доласка у земљу. Тужиља је изјавила да у току трајања њене везе са туженим није имала полне односе са другим мушкарцима, овакав исказ прихваћен је као логичан и веродостојан не само од стране првостепеног већ и другостепеног суда, па су неосновани жалбени наводи да првостепени суд није утврдио ову чињеницу. Исказ тужиље се поклапа и са исказом њене сестре СС али и са чињеницом да је у здравствени картон малолетног детета као отац уписано лице под именом ББ што управо указује на основаност закључка да је тужени отац детета. Чињеница да су тужиља АА1 и тужени ББ били у емотивној и интимној вези у тренутку када је он био у браку, чини оправданим исказ тужиље да веза није остваривана „јавно“, што међутим не може аутоматски искључити, како се то у жалби указује, да је тужени отац детета. Напротив из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужени природни отац малолетног АА.

Како се ни осталим наводима жалбе не доводи у питање правилност побијане одлуке, а правилно је сходно члану 149 и 150 ЗПП-а, одлучено о трошковима поступка, то је сходно члану 375 ЗПП-а одлучено као у ставу првом изреке ове одлуке.

Апелациони суд у Београду је сходно члану 161 у вези члана 149 и 150 ЗПП-а и члана 207 Породичног закона, обавезао туженог да тужиоцима накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 212.255,00 динара и то: по 10.625,00 динара за приступ на одржана рочишта 15.06., 06.09., 6.12.2010.године, 24.01., 21.02., 23.03., 04.04.2011.године, по 5.312,00 динара за приступ на неодржана рочишта 11.10.2010.године и 02.11.2010.године, 19.440,00 динара на име трошкова превоза (по 1.080,00 динара у једном правцу на релацији Неготин - Београд), 107.815,00 динара на име трошкова привременог заступника (по решењу суда од 08.07.2010.године 24.01.2010.године и 04.04.2011.године).

Са изложеног одлучено је као у ставу другом изреке ове одлуке.


Председник већа – судија,
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)