Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.06.2011.

Гж2 405/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 405/11
01.06.2011. године
Б Е О Г Р А Д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа БА, адвокат, ради заштите од насиља у породици, одлучујући о жалбама странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П2 5971/2010 од 13.01.2011. године, у седници већа одржаној дана 01.06.2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П2 5971/2010 од 13.01.2011. године и предмет враћа првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П2 5971/2010 од 13.01.2011. године ставом првим изреке одређена је мера заштите од насиља у породици и забрањено туженом да на било који начин узнемирава тужиљу и малолетну децу АА1 и АА2, те му се налаже да се уздржава од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље и мал. деце АА1 и АА2. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев у делу којим је тражено да се одреди мера заштите од насиља у породици и забрана туженом да се приближава тужиљи на удаљеност мањој од 300 метара и исељење туженог из стана аа. Ставом трећим изреке одређено је да ће мера заштите од насиља у породици трајати годину дана почев од 13.01.2011. године до 13.01.2012. године, а може бити продужавана све док не престану разлози због којих је одређена. Ставом четвртим изреке одређено је да жалба изјављена на пресуду не задржава њено извршење. Ставом петим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Против наведене пресуде у ставу другом и петом изреке жалбу је благовремено изјавила тужиља због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и одлуке о трошковима и тужени у ставу првом изреке због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП у вези чл. 202 Породичног закона и налази да су жалбе основане.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку странке су брак закључиле 13.09.1997. године. У браку је рођено двоје деце, мал. АА1, рођ. _. године и мал. АА2, рођ.. године. Деца са мајком живе у стану аа. Брачни односи странака су у дужем временском периоду поремећни, због чега је пред истим судом 02.02.2009. године у предмету П2 3321/10 покренут поступак за развод брака по тужби ББ. Међу странкама није спорно да је дошло до инцидената дана 20.11.2008. године, 05.02.2009. године и 22.09.2009. године, стим што странке истим догађајима дају другачији смисао. Дана 20.11.2008. године тужени је према тужиљи испољио психичко насиље у присуству малолетне деце, вређајући је и упућујући ружне речи. Дана 05.02.2009. године тужени је ограничио слободу кретања тужиљи тако што је држао затворену у купатилу, а пустио је да изађе зато што је до врата дошао њихов мал. син. У септембру 2009. године тужени је поставио камеру у соби у којој бораве тужиља и малолетна деца, како би имао увид у оно што се дешава у кући за време док је она на послу, а због сумње да тужиља физички кажњава децу. По сазнању тужиље да су у соби постављене камере, тужени је 22.09.2009. године уз употребу физичке снаге одузео тужиљи фотоапарат, којим је фотографисала постављене камере инсистирајући да се са меморијске картице избришу снимци. Дана 15.09.2010. године дошло је до свађе међу странкама, а тужени је у присуству оба мал. детета вређао тужиљу, претио да ће извадити полни орган, а потом је дошло и до физичког контакта тако што је тужени држао тужиљу за руке и на њено тражење није хтео да је пусти, те га је она ујела за прст како би се ослободила и помогла мал. Милошу који је имао нагон за повраћањем. Тужени је поред тога што се мал. дете није осећало добро, наставио да иде за тужиљом гурајући јој у уста прст да га угризе. Према закључку и мишљењу Центра за социјални рад Чукарица од 29.09.2010. године процењено је да у наредном периоду постоји могућност ескалације сукоба међу супружницима, те је оправдано усвојити предлог тужиље и забранити туженом да у односу на тужиљу употребљава било какву силу, претњу и обустави вређање. Према извештају Института за ментално здравље од 20.12.2010. године резултати психијатријске процене оца указују на актуелно постојање психопатолошких садржаја који изискују детаљнију психијатријско-психолошку експлорацију.

На основу овако утврђених чињеница првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев, а усвојеном мером заштите од насиља обухватио и малололетну децу парничних странака.

Међутим, за сада се оваква одлука не може прихватити као правилна, јер се не може узети утврђеним оправданост изречене мере, одлука је захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12, на шта се жалбама основано указује, јер нема разлога о одлучним чињеницама, чињенично стање није потпуно утврђено, па се правилност примене материјалног права не може испитати.

Према чл. 205 Породичног закона, у поступку у вези са породичним односима, суд може утврђивати чињенице и када оне међу странкама нису спорне, а може самостално утврђивати чињенице које ни једна странка није изнела (доминација истражног начела). У списима се налази пресуда о разводу брака Првог основног суда у Београду П 3321/10 од 23.12.2010. године којом се разводи брак странака закључен 13.09.1997. године, деца странака мал. АА1, рођ. _. и мал. АА2 рођ. _. године поверени оцу који ће самостално вршити родитељско право, а мајка АА обавезана да доприноси њиховом издржавању. Из образложења пресуде се утврђује да је првостепени суд приликом одлучивања о вршењу родитељског права над малолетном децом ценио допунски извештај Центра за социјални рад Чукарица од 13.12.2010. године према којем су проблеми у партнерству супружника присутни од 2005. године, кулминирали половином 2008. године, да је партнерска релација супружника дуготрајно дисфункционална, да су оптужбе за недобронамерност и насилно понашање обостране, да је извориште конфликта и насилног понашања неразрешен партнерски однос и недостатак уређене родитељске сарадње. У списима не постоји доказ да ли је пресуда П2 3321/10 од 23.12.2010. године постала правноснажна. Поред тога, из извештаја Института за ментално здравље од 20.12.2010. године који је прибављен у овом поступку, а који првостепени суд није у целости оценио, произилази да је тимски процењено да постоје индикације за детаљнију психолошко-психијатријску експлоарацију личности оба родитеља за вршење родитељског права у форми вештачења, а у интересу заштите развојних интереса деце.

У поновном поступку првостепени суд ће, руководећи се истражним начелом, проверити да ли је пресуда Првог основног суда у Београду П2 3321/10 до 23.12.2010. године постала правноснажна, уколико јесте, оценити од каквог је то значаја за одлуку у овом поступку, оценити поново извештај Института за ментално здравље од 20.12.2010. године и постојеће извештаје Градског центра за социјални рад Одељење Чукарица, те поново одлучити о оправданости предложених мера заштите од насиља у породици, посебно о врсти предложених мера и у односу на која лица би се мера заштите од насиља односила.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка применом чл. 161 став 3 ЗПП, јер иста зависи од коначног исхода спора.

Са изнетог, применом чл. 377 став 2 ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)