Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.09.2018.

Гж2 523/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 523/18
14.09.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Владиславе Милићевић, председника већа, Тање Шобат и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиоца-противтуженог АА, са боравиштем у _, кога заступа пуномоћник адвокат АБ, против тужене-противтужиље ББ, ради развода брака и издржавања, одлучујући о жалби тужене-противтужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Обреновцу П2. 31/17 од 25.01.2018. године, у седници већа одржаној дана 14.09.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужене-противтужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Обреновцу П2. 31/17 од 25.01.2018. године у ставовима другом и трећем изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Обреновцу П2. 31/17 од 25.01.2018. године, ставом првим изреке, разведен је брак закључен дана _. године у Обреновцу, између АА, од оца _ и мајке _ и ББ, рођене _, рођене _. године у _, од оца _ и мајке _, који брак је заведен у матичну књигу венчаних за матичну венчаних за матично подручје Обреновац под текућим бројем _ за годину _. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужене-противтужиље којим је тражила да се обавеже тужилац-противтужени из Кртинске да јој на име доприноса за издржавање плаћа месечно износ од 30 % својих редовних месечних нето примања. Ставом трећим изреке, одређено је да свака странка сноси своје трошкове.

  Против наведене пресуде, тужена-противтужиља је благовремено изјавила жалбу у односу на ставове други и трећи изреке из свих законом прописаних жалбених разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у смислу одредбе члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/11 са изменама и допунама), Апелациони суд у Београду је нашао да жалба тужене-противтужиље није основана.

У спроведеном поступку, првостепени суд није учинио ниједну од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачке 1, 2, 3, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, као ни ону из тачке 12 истог става на коју се неосновано указује у жалби, јер је за своју одлуку првостепени суд дао јасне и непротивуречне разлоге о свим битним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању парничне странке су закључиле брак 01.05.1980. године и из њега имају једно заједничко дете, сина СС, рођеног 1980. године. Заједница живота између супружника је престала 2010. године, када је тужени отишао из куће (коју је сазидао на плацу свог оца) и успоставио нову заједницу живота у _ са другом женом. Тужени је рођен _ године. Био је запослен у "АА" са месечним примањима у износу од 75.000,00 динара до децембра 2017. године (када је отишао у превремену пензију). Тужени је 2015. године оперисао карциноидни тумор у левом главном бронху. Има два кредита која је подигао због наведене болести. Односи између парничних странака су дубоко поремећени. Не постоји комуникација. Тужена је вршила насиље према тужиоцу за шта је оглашена кривом пресудом Основног суда у Обреновцу К. 194/15 од 23.01.2017. године због кривичног дела угрожавање сигурности (због агресивног понашања према тужиоцу, претњи у више наврата да ће га убити, вређања). Тужена је рођена _ године. Са сином је остала да живи у заједничком домаћинству, на имовини тужиоца. Идржава се од продаје _ и рада по туђим кућама (на који начин издржава и сина који не ради). Радила је и у продавници, али је престала. Пресудом Основног суда у Обреновцу П2. 469/13 од 03.02.2016. године одбијен је њен тужбени захтев којим је тражила да се тужилац обавеже да јој на име свог доприноса за издржавање месечно плаћа 40% од своје нето зараде, из разлога што је имала могућности да радом у продавници обезбеди себи егзистанцију, али је самовољно напустила тај посао.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одлучио као у изреци побијане пресуде, одбио тужбени захтев тужиље као неоснован с позивом на одредбу члана 151 став 3 Породичног закона налазећи да би усвајање захтева за издржавање представљало очигледну неправду за тужиоца јер је тужена испољила агресивно понашање према њему (претила у више наврата да ће га убити, вређала га). Са друге стране тужилац није изазвао овако понашање, напустио је породично домаћинство у које не сме да се врати због агресивног понашања тужене, која је остала да живи на имовини тужиоца са сином, при чему је болестан и отплаћује два кредита, док је тужена радно способна, без обзира на чињеницу што је незапослена, зарађује радом по кућама и продајом _, стамбено је обезбеђена, због чега не постоје услови за супружничко издржавање.

Све важне чињенице за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева првостепени суд је потпуно и правилно утврдио на основу изведених доказа које је правилно ценио применом одредбе члана 8 ЗПП, па се наводима жалбе тужене не доводи у сумњу чињенични закључак првостепеног суда.

Неосновано је указивање у жалби тужене да је првостепени суд на непотпуно и погрешно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је одбио тужбени захтев налазећи да тужилац није у могућности да доприноси њеном издржавању, јер је тужена неспособна за рад а тужилац способан за рад, као и да је самовољно напустио тужену и сина пре 8 година, што првостепени суд није ценио приликом доношења ожалбене одлуке. Суштина законске одредбе из члана 151 Породичног закона, између осталог, је и у солидарности између супружника, па се супружнику који нема довољно средстава за живот, а није радно способан или је незапослен, даје право на издржавање од другог супружника сразмерно његовим могућностима. То право једног супружника ограничено је стандардом очигледне неправде према другом супружнику, што би у овом случају био тужилац, а постојање очигледне неправде представља фактичко питање на које се може адекватно одговорити тек уколико се сагледају све чињенице и околности случаја. Приликом оцене да ли би издржавање тужене од стране тужиоца за њега представљало очигледну неправду, поред осталог, првостепени суд је у смислу члана 156 став 1 Породичног закона испитивао какве су личне, породичне и материјалне прилике парничних странака. Сходно наведеном, те правилном и неспорном утврђењу од стране првостепеног суда свих релевантних чињеница, произлази да је правилан закључак да тужилац не може доприносити издржавању тужене-противтужиље без угрожавања своје егзистенције имајући у виду да је у пензији, да има два кредита због операције карцинома, као и да је тужена кривично осуђена због кривичног дела угрожавања сигурности тужиоца. Стога правилно налази првостепени суд овако поступање тужене оправдава примену законске одредбе члана 151 став 3 Породичног закона јер би усвајање захтева за издржавање свакако представљало очигледну неправду за тужиоца. У прилог изнетом иде и чињеница да је тужена остала на имању тужиоца те да има могућности, с обзиром на то да је радно способна, да користи сопствену и заједничку непокретну имовину и плодове и приходе од ње, као и да иста може да се издржава зарадом коју остварује од рада по кућама и продајом цвећа, имајући у виду да је стамбено обезбеђена због чега, имајући у виду све околности конкретног случаја правилно налази првостепени суд да нема места пружању правне заштите туженој из напред наведених разлога.

Другостепени суд је имао у виду и остале наводе жалбе али је нашао да нису од значаја и не утичу на другачије пресуђење у овој правној ствари.

На основу изложеног, одлучено је као у изреци на основу одредбе члана 390 ЗПП, а на основу члана 165 истог Закона а у вези са чланом 207 Породичног закона потврђена је као правилна и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом материјалног права.

Председник већа-судија
Владислава Милићевић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)