Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
23.07.2015.

Гж2 614/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 614/14
23.07.2015. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјина, председника већа, Радмиле Ђурић и Зорана Хаџића, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене ББ, ради утврђења ништавости брака, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П2 бр. 4942/12 од 27.05.2014. године, у седници већа одржаној 23.07.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П2 бр. 4942/12 од 27.05.2014. године.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је ништав брак закључен између ПП, бившег из Београда и ББ, из Београда, дана _.1997. године у Београду, уписан у матичну књигу венчаних Општине Вождовац под текућим бројем _ за 1997. годину, те да наведени брак не производи никакве наследно-правне и имовинско-правне последице (став I). Обавезан је тужилац да туженој на име трошкова поступка плати износ од 148.500,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде (став II).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је из свих законом прописаних разлога.

Тужена је дала одговор на жалбу.


Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/2011), Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку 22.04.1997. године склопљен је брак између сада покојног ПП (оца тужиоца), рођеног _. године и тужене ББ, рођене _. године. ПП преминуо је 24.10.2001. године. Решењем Петог општинског суда у Београду О бр. 1579/02 од 20.11.2002.године прекинут је поступак расправљања заоставштине иза покојног ПП и учесници АА и АА1 упућени су на парнични поступак против ББ1, ББ2 и "_факултета" ради поништаја судског завештања покојног ПП сачињеног пред Петим општинским судом у Београду 10.10.1997.године под бр. Р 659/97 и писменог завештања пред сведоцима сачињеног 13.10.2000. године. ПП, пре него што је склопио брак са туженом био је у браку са мајком тужиоца, АА2 од 1957. године до 1976. године, након тога до јануара 1996. године у браку са АА3, који брак је престао смрћу АА3. Тужена је радила у адвокатској канцеларији ПП као адвокатски приправник од 1982. године, а као адвокат од 1984.године. Тужена и ПП су и пре него што су склопили брак били су у дугогодишњој емотивној вези и заједно су привређивали, јер су заједно водили адвокатску канцеларију, а тужена је годинама пре склапања брака помагала ПП, тако што је обављала његове личне послове, водила га на терапије, куповала му лекове, неговала га, обилазила док је био у болници и бањи и бринула са о заједничкој адвокатској канцеларији, због чега је ПП инсистирао да склопе брак и заснују заједницу живота, што су и учинили, тако што су преуредили адвокатску канцеларију да се у њој може становати и доградили купатило, повремено су боравили и у викендици аа. Из медицинске документације првостепени суд је утврдио да је од 1996.године код ПП дијагностикован низ болести, као што је повишен шећер, крвни притисак, да је доживео три инфаркта мозга, инфаркт срца, да су наступиле промене на крвним судовима, да је наступила полинеуропатија, као последица повишеног шећера, одузетост са леве стране, са губитком говора у једном тренутку, да би касније остала последица смањене осетљивости те леве стране, те да од склапања брака са туженом па до смрти није био упућен неуропсихијатру или психијатру, већ да се лечио на одељењу неурологије и да сва медицинска документација упућује увек на контролу код неуролога, интернисте или на рехабилитацију у Институту за физикалну медицину и рехабилитацију, да је 06.08.1996.године био примљен на ВМА- Одељење за неурологију са дијагнозом да је у психичком статусу изражена конфузност уз параноидне идеје односа и угрожености, а приликом отпуста 21.08.1996. године констатовано је да реагује на терапију и да долази до поврачења параноидне симптоматије, опоравка функције говора уз одржавање левостраног пирамидног дефицита на дискретном нивоу. Из лекарског уверења о здравственој способности за управљање моторним возилом од 08.04.1998. године првостепени суд је утврдио да су лекар опште праксе, специјалиста неуропсихијатрије, специјалиста офтамологије и психолог оценили да је ПП телесно и душевно способан за управљање моторних возилом категорије “Б”. ПП је 15.01.1996. године са сином АА закључио уговор о поклону, 07.02.2000. године уговор о купопродаји стана аа1, а 24.02.2000. године уговор о купопродаји непокретности са Републиком Србијом у вези пословног простора који се налази у Београду аа2, док га је генералним пуномоћем од 19.10.2001. године Удружење расељених – прогнаних и избеглих лица са седиштем у Беранима овластило као адвоката да га заступа пред свим надлежним органима у држави.

На околност да ли је ПП био способан за расуђивање у време када је склопио брак са туженом суд је прво извео доказ вештачењем од стране судског вештака др ВВ, специјалисте неуропсихијатра који је у свом налазу и мишљењу од 13.08.2010. године навео да нема елемената који би указивали да ПП у време склапања брака није био способан за склапање брака. Како је наведени судски вештак у току поступка преминуо то је првостепени суд одредио извођење доказа новим вештачењем од стране судског вештака др. ВВ1, која је првостепеном суду доставила свој налаз и мишљење 15.09.2011. Године, а допунски налаз и мишљење 16.04.2013. године, међутим како је иста могла да обавља послове вештачења само до 08.07.2011. године, јер није била именована у складу са одредбама новог Закона о судским вештацима, то је првостепени суд одредио извођење доказа вештачењем преко Клинике за психијатријске болести “Др. Лаза Лазаревић”, која је оформила комисију и из чијег налаза и мишљења је првостепени суд утрдио да је ПП био способан за расуђивање у време склапања брака 22.04.1997.године. На овако дати налаз и мишљење тужилац је имао примедбе, на које су се чланови комисије током поступка детаљно изјаснили.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног чињеничног стања правилно је одлучио првостепени суд када је одбио као неоснован захтев тужиоца, правилно применивши одредбе из члана 16., 18., 32., 34., 39., 212., и 216. Породичног закона РС, а разлоге које је за овакву своју одлуку дао првостепени суд у свему као довољне и јасне прихвата и Апелациони суд у Београду.

Наиме, код утврђеног да је ПП са туженом склопио брак ради остварења заједнице живота, као и да је ПП у време склапања брака био способан за расуђивање, то је правилно одлучио првостепени суд када је одбио као неоснован захтев тужиоца. Првостепени суд је правилно ценио да тужилац није активно легитимисан за подношење тужбе и са разлога да је његов отац био у заблуди о битним особинама тужене, јер је она код њега подстицала нетрпељивост према деци, изазвала заблуду код ПП да су његови синови криминалци и нечасни људи, правилном применом члана 39. у вези са чланом 216. Породичног закона РС.

Нашавши да у спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. и 2. ЗПП, да чињенично стање потпуно и правилно утврђено и на исто правилно примењено материјално право, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из члана 390. ЗПП одлучио као у изреци ове другостепене одлуке, а при томе је имао у виду све жалбене наводе тужиоца и нашао да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност првостепене одлуке.

Наиме, неосновани су жалбени наводи тужиоца да првостепена пресуда има недостатака због којих се не може испитати, јер је изрека пресуде неразумљива, те да противречи сама себи и разлозима и да у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама, а да су дати разлози нејасни и противречни. Наводи су неосновани, јер је изрека првостепене пресуде разумљива, непротивречи сама себи и разлозима, а у првостепеној пресуди су дати разлози о свим битним чињеницама, који разлози су јасни и довољни, па не стоје наводи жалбе о почињеној битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП.

Жалбом тужилац неосновано побија резултате доказног поступка покушавајући да кроз изнете тврдње доведе у сумњу тачност закључка првостепеног суда о битним чињеничним питањима спорног односа, односно да брак између његовог покојног оца и тужене није склопљен ради остваривања заједнице живота. Овај суд нема основа да сумња у чињенично стање побијане пресуде, јер је првостепени суд у образложењу своје одлуке дао разлоге којима се на јасан и потпун начин објашњава како је текао доказни поступак, који су докази изведени у току тог поступка и како су утврђене чињенице битне за одлучивање о захтеву тужиоца, па је стога непотребно да овај суд поново наводи и интерпретира разлоге којима је првостепени суд образложио своје чињеничне закључке. Ово, јер је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање и на основу тако потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања извео правилан закључак да је брак између сада покојног оца тужиоца и тужене склопљен ради остваривања заједнице живота супружника, а код утврђеног да су ПП и тужена и пре склапања брака били у дугогодишњој емотивној вези, која емотивна веза је започета у време док је још била жива претходна супруга ПП, АА3, да су заједно привређивали, да је тужена годинама пре склапања брака помагала ПП, тако што је обављала његове личне послове, кад се разболео водила га на терапије, куповала му лекове, неговала га, обилазила док је био у болници и бањи и бринула се о заједничкој адвокатској канцеларији, и да је брак управо склопљен на инсистирање ПП, и да су након склапања брака живели у адвокатској канцеларији, коју су преуредили да би у њој могли да станују, тако што су доградили купатило, да су повремено боравили у викедници аа, а које чињенично стање није доведено у сумњу жалбеним наводима тужиоца.

Тужилац жалбом неосновано побија резултате доказног поступка покушавајући да кроз изнете тврдње доведе у сумњу тачност закључка првостепеног суда о битним чињеничним питањима када је у питању способност за расуђивање ПП у време склапања брака са туженом. Што се тиче и ових навода жалбе Апелациони суд нема основа да сумња у чињенично стање побијане пресуде, јер је првостепени суд на околност расуђивања ПП у време склапања брака са туженом потпуно и правилно утврдио чињенично стање, те с тим у вези извео правилан закључак да је ПП био способан да расуђује у време када је склопио брак са туженом. Наиме, првостепени суд је на наведену околност прво извео доказ вештачењем од стране судског вештака др ВВ, који је у свом налазу и мишљењу навео да нема елемената који би указивали да сада покојни ПП у време склапања брака није способан да га закључи, па како је наведени судски вештак преминуо у току поступка, то је одредио извођење доказа вештачењем од стране судског вештака др ВВ1, која је у време када је одређено извођење доказа била на списку сталних судских вештака и могла да обавља вештачење све до 08.07.2011.године, све до ступања на снагу Закона о судским вештацима, због чега првостепени суд није могао да прихвати њен налаз и мишљење из кога такође следи да је ВВ у време склапања брака био способан за расуђивање, и због чега је првостепени суд одредио извођење доказа новим вештачењем од стране Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић“, на исту околност, испред које клинике је иступала комисија, из чијег налаза и мишљења је првостепени суд, такође, утврдио да је ПП био способан за расуђивање у време склапања брака са туженом. На дати налаз и мишљење наведене Клинике тужилац је имао примедбе, на које су се чланови комисије формирани од стране Клинике детаљно изјаснили. Пошто је тужилац и даље оспоравао овај налаз и мишљење Клинике, то је првостепени суд одредио извођење доказа новим вештачењем преко Судско-психијатријског одбора Медицинског факултета-Универзитета у Београду, на исту околност, односно да ли је ПП био способан за расуђивање у време када је склопио брак са туженом, те како је тужилац одустао од извођење овог доказа, јер није уплатио трошкове, то је правилно првостепени суд одустао од извођење овог доказа. Имајући у виду наведено, то следи да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање када је у питању способност расуђивања ПП у време склапања брака са туженом, а тужилац, на коме је терет доказивања није доказао супротно, то је и по налажењу овог суда првостепени суд на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања извео правилан закључак да је ПП био способан за расуђивање у време када је склопио брак са туженом. Осим тога, првостепени суд је посебно ценио и медицинску документацију, те с тим у вези правилно закључио да из исте не произлази супротно утврђеном чињеничном стању. Затим, првостепени суд је правилно ценио и лекарско уверење о здравственој способности за управљањем моторним возилом ПП од 08.04.1998. године, као и то да је ПП након тога закључио и уговор о купопродаји стана 07.02.2000.године, затим уговор о купопродаји непокретности од 24.02.2000.године, као и да се бавио својим позивом, будући да му је издато пуномоћје 19.10.2001.године од стране Удружења расељених-прогнаних и избеглих лица са седиштем у Беранима, па се стога жалбеним наводима тужиоца не доводи у сумњу правилност закључка првостепеног суда да је његов отац сада покојни ПП у време склапања брака са туженом био способан да расуђује.

Неосновани су и жалбени наводи тужиоца којима се указује да првостепени суд приликом оцене правноснажне пресуде којом је одбијен као неоснован његов захтев којим је тражио да се утврди да је ништав уговор о доживотном издржавању закључен између његовог оца и тужене, да није правилно ценио ту одлуку, а осим тога да је у току и поступак по ревизији пред Врховним касационим судом. И ови наводи су неосновани, будући да је првостепени суд имао у виду само разлоге са којих је одбијен захтев тужиоца којим је тражио да се утврди ништавост уговора о доживотном издржавању, јер и према чињеницама утврђеним у том поступку, покојни отац тужиоца је био способан за расуђивање и у време када је закључио уговор о доживотном издржавању 23.10.2000.године, а што је било након склапања брака са туженом, па је без утицаја на одлуку у овом поступку.

Супротно жалбеним наводима правилна је и одлука о трошковима поступка, јер је иста донета правилном применом члана 150, 153. и 154, ЗПП, као и одредбу из члана 207 Породичног закона РС, па су стога неосновани жалбени наводи да одлука о трошковима поступка није правилна.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)