Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.02.2018.

Гж2 68/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2-68/18
22.02.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Бољевић, председника већа, Милице Аксентијевић и Снежане Живковић, чланова већа, у парници тужиоца Центра за социјални рад “Колубара'' са седиштем у Ваљеву, ул. Синђелићева бр.55, против тужених ББ и ББ1, чији је пуномоћник АБ, адвокат, ради лишења родитељског права, одлучујући о жалби туженог ББ1 изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву 9П2-217/16 од 26.10.2017. године, у седници већа одржаној дана 22.02.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба туженог ББ1 као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 9П2 217/16 од 26.10.2017. године у ставовима другом и петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, тужена ББ је у потпуности лишена родитељског права према својој кћерки мал. ММ. Ставом другим изреке тужени ББ1 је делимично лишен родитељског права према својој кћерки мал. ММ и то права на чување, подизање, васпитање, образовање, заступање, управљање и располагање имовином детета. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се обавеже тужени да одмах, по доношењу пресуде преда кћерку мал. ММ привременом старатељу – раднику тужиоца, а ради даљег збрињавања и заштите права и интереса мал. детета. Ставом четвртим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да тужени немају могућности да учествују у издржавању своје мал. кћерке ММ. Ставом петим изреке одлучено је да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.

Против ставова другог и петог изреке првостепене пресуде, тужени ББ1 је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних одредбом члана 373. став 1. Закона о парничном поступку-ЗПП. Жалбене разлоге је образложио и жалбени предлог изнео.

Испитујући првостепену пресуду у смислу члана 386. ЗПП (“Службени гласник РС'', бр.72/11, 49/13-одлука Уставног суда, 74/13-одлука Уставног суда и 55/14) у вези са чланом 202. Породичног закона-ПЗ, Апелациони суд у Београду је оценио да жалба туженог ББ1 није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 374. став 2. тач. 1, 2, 3, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, због којих би се побијана пресуда морала укинути. Супротно наводима жалбе туженог, првостепени суд није учинио ни битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП, јер изрека побијане пресуде не противречи разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке, тако и на примењене прописе, па пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени су родитељи мал. ММ, рођене _. године, који су по њеном рођењу живели у домаћинству туженог, а по прекиду заједнице живота који је уследио након 5 месеци од рођења мал. детета, тужена ББ је напустила дете и туженог. Након тога, тужена се није интересовала за дете нити учествовала у њеном издржавању. Правноснажном пресудом од 15.01.2008. године, мал. дете поверено је на самостално вршење родитељског права оцу-туженом, мајка мал. детета обавезана да доприноси издржавању детета месечним износом од 2.000,00 динара и уређен начин одржавања личних односа између мајке и детета. Мал. ММ постављена је дијагноза Symptomata et signa generalia alia R 68 и хронична дијагноза лака душевна заосталост-значајaн поремећај понашања који захтева пажњу и третман Ф.701, због које се лечи у Институту за ментално здравље у Београду од 06.12.2013. године. Психијатријска и психолошка експлорација девојчице и интервјуи са оцем указују на снижене интелектуалне капацитете и показатеље едукативног занемаривања мал. детета и снижене родитељске капацитете оца – туженог за подршку и подстицање развоја, због чега је консултован Кабинет за заштиту деце од злостављања и занемаривања Института за ментално здравље. У фебруару 2014. године Кабинет је доставио извештај тужиоцу да постоје индикатори едукативног и емоционалног занемаривања, затим сумња о злоупотреби девојчице за личне потребе оца, као и сумња да је девојчица изложена и другим облицима неадекватног поступања од стране оца. Кабинет је у октобру 2014. године обавестио тужиоца о закључку-консултацији, односно да и даље постоји сумња о злоупотреби девојчице за личне потребе оца, јер су у његовом фокусу материјална примања која он очекује због здравственог стања девојчице, као и сумња да је мал. дете изложено и другим облицима неадекватног поступања од стране оца, јер спава са њим, он је купа, при контролним прегледима делује хигијенски запуштено и неухрањено, као и да је неопходно хитно укључивање тужиоца у предузимању интервенција, у циљу заштите мал. детета. Према медицинској документацији мал. ММ је од октобра 2014. године била на два контролна прегледа, дана 27.04.2015. године препоручено је увођење медикаментне терапије због података о слабијој пажњи, тешкоћама праћења школских захтева, бурног реаговања на осујућење и неадекватну подршку у превазилажењу тегоба, а последњи контролни преглед је реализован 11.05.2015. године. Према извештају социјалног радника и педагога тужиоца од 30.11.2015. године и психолога тужиоца од 04.12.2017. године, породица мал. ММ и тужених је први пут евидентирана након извештаја Института за ментално здравље у Београду од 27.01.2014. године. Тужилац је направио план рада са туженим и мал. ММ јер је утврђено да дете није редовно похађало часове у школи, а тужени је одбијао да она похађа наставу по ИОП-у, имао је јако лош однос са учитељицом у школи и одбијао сарадњу са њом. Према прибављеном извештају логопеда, малолетна ММ је постигла свој максимум у односу на своје потенцијале, а преостале вештине је потребно да се изграде у образовном систему, док је према извештају дефектолога тужени малолетну ММ водио нередовно или у терминима другог детета, а некада је долазио сам и паузе у прегледима правио без договора са дефектологом. Решењем од 15.01.2015. године туженом су изречене мере корективног надзора, и тужени упозорен на недостатке у вршењу родитељског права према мал. ММ и обавезан је да обезбеди сигурно и стамбено окружење за дете на тај начин да убудуће не виче, не прети и не свађа се пред њом и да је не излаже стресу и конфликтним ситуацијама, те да обезбеди адекватну бригу и негу и редовно праћење здравствених потреба детета што подразумева да дете води на редовне контроле у Институт за ментално здравље и на дефектолошки и логопедски третман у дому здравља, те да дете уредно вакцинише и доводи на систематске прегледе, да подстиче и стимулише дете на редован одлазак у школу и да остварује активну сарадњу са школом и следи њихове образовне сугестије и упуте, као и да активно сарађује са тужиоцем као органом старатељства и да се уредно одазива на позиве и прихвати савете и сугестије стручних радника. Према извештају ОШ "АА" од 30.09.2015. године мал. ММ је 09.02.2015. године уписана у _ разред специјалног одељења те школе, отац ју је прве две недеље свакодневно доводио у школу, а касније су доласци били све ређи, тако да има 50 наставних дана изостанака, од чега је 17 дана оправдано лекарским уверењем, док за 33 дана нема званичног оправдања. Тужени је већ 12.02.2015. године захтевао да се мал. ММ премести код друге учитељице што је омогућено, а после неколико дана је тражио да се врати код претходне учитељице што је, такође, омогућено, али је мал. НН након тога све више изостајала са наставе, а тужени је 30.03.2015. године обавестио школу о томе да дете више неће ићи у школу. Дана 15.05.2015. године, на инсистирање туженог је одржан састанак са интерресорном комисијом јер је тужени тражио да се мал. ММ врати у основну школу коју је раније похађала, а када је обавештен да је премештена јер је он био незадовољан претходном учитељицом, он је променио мишљење и тражио да се пребаци у _ и да ће до тог села путовати иако му је познато да аутобус не саобраћа редовно. Према извештају школе, мал. ММ се по доласку у одељење врло брзо прилагодила и прихватила другове и учитељицу, и била је прихваћена, док наставне садржаје предвиђене планом и програмом за ученике са тешкоћама у интелектуалном функционисању је могла да прати уз делимично прилогађавање садржаја, као и да би постизала боље резултате да је континуирано долазила на наставу. Према извештају исте школе од 27.11.2015. године, школа је предузела низ мера у циљу обезбеђивања да мал. ММ редовно похађа наставу, да као школа немају више расположивих педагошких и људских могућности да постигну договор са туженим ББ1 о присуству детета на настави. Из извештаја произлази да мал. ММ није доведена ни на обавезни лекарски преглед. У школској 2015./2016. години мал. ММ је била на настави само 16. и 17.09.2015. године, целу школску годину није похађала наставу, отац је уредно обавештен о терминима полагања разредног испита, али мал. ММ није приступила његовом полагању, а наставу не похађа ни у 2016./2017. години. Решењем тужиоца од 28.01.2016. године мал. ММ је постављен привремени старатељ, чију дужност ће вршити тужилац, а непосредно преко свог радника ВВ, специјалисте педагога, до доношења, односно док одлука о лишењу родитељског права, односно одлука о постављању сталног старатеља не постане извршна. Према налазу и мишљењу судских вештака др. ВВ1, специјалисте неуропсихијатрије и др. ВВ2, специјалисте дечије психологије, од 01.03.2017. године, тужени није заостао у душевном развоју и код њега нису уочени поремећаји душевног здравља, а лечи се од неуротског анксиозног поремећаја и повишеног шећера. Како мал. дете не похађа наставу, не иде на редовне лекарске прегледе, не узима прописану терапију, а тужени је слабо сарадљив, ригидних ставова са неадекватним објашњењима својих поступака, склон оптуживању других и не успева да на прави начин сагледа потребу и могућност детета за нормалан развој, тужени је у стању да делимично задовољи основне потребе детета. Тужени не може да разуме развојне потребе детета, да задовољи њене емоционалне, социјалне, здравствене и образовне потребе, па према мишљењу вештака тужени не врши адекватно своје родитељско право и не поседује потребне родитељске квалитете да би ваљано вршио родитељско право над мал. дететом, па су предложили да се делимично лиши родитељског права. Тужени је мал. дете предао тужиоцу у августу 2017. године како би се сместила у хранитељску породицу, јер је он у тешкој материјалној ситуацији, тако да се мал. дете од 18.08.2017. године налази у хранитељској породици где се јако лепо адаптирала и уклопила, а туженом је понуђен контакт са дететом који је он одбио.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано, па наводима жалбе туженог, у којој нису истицане нове чињенице нити су предложени или понуђени нови докази, у смислу члана 372. став 1. ЗПП, није доведено у сумњу. Првостепени суд је све изведене доказе правилно оценио у смислу члана 8. ЗПП, а у образложењу своје одлуке је веродостојно интерпретирао садржину изведених доказа, а потом на јасан, логичан и објективно прихватљив начин изнео оцену доказа и навео разлоге за прихватање, односно неприхватање појединих доказа.

Нису основани наводи жалбе туженог којима врши анализу изведених доказа (налаза и мишљења судских вештака од 01.03.2017. године), и на свој начин интерпретира чињенично стање. Првостепени суд је правилно применио одредбу чл. 8. ЗПП којом је прописано да суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих заједно, као и на основу резултата целокупног поступка одлучује које ће чињенице узети као доказане, а у вези са одредбом чл. 205. ПЗ, којом је прописано да суд у поступку у вези са породичним односима може утврђивати и чињенице које међу странкама нису спорне, као и самостално истраживати чињенице које ниједна странка није изнела. Поступајући у складу са наведеним овлашћењима, првостeпени суд је правилно оценио све изведене доказе и утврдио да чињеница да мал. ММ није похађала наставу у школи у дужем временском периоду од 2015. године представља последицу понашања туженог, који је као отац био дужан да обезбеди да дете у складу са својим способностима похађа школу, да тужени није поступао по плановима рада и инструкцијама, нити поштовао мере и препоруке органа старатељства и наставног особља, већ је изазивао сукобе и упућивао им вербалне претње, а такође мал. ММ није редовно одводио код дефектолога, као и да је здравствено стање малолетног детета често користио као изговор за прибављање новчане помоћи, а поред социјалне помоћи коју му је обезбедио тужилац, који је плаћао закупнину за стан и обезбеђивао средства за одлазак мал. ММ на преглед у Београд, тужени је показивао незадовољство и није покушавао да сам обезбеди средства која би детету пружила услове за правилан развој и образовање, а мал. ММ је предао тужиоцу у августу 2017. године како би била смештена у хранитељску породицу и када му је пружена могућност виђања са дететом, тужени је то одбио.

На основу поуздано и потпуно утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно закључио да је тужени несавесно вршио права и дужности из садржине родитељског права, па је правилно на основу чл. 82. ст. 1, 2. и 3. ПЗ, туженог делимично лишио родитељског права и то права на чување, подизање, васпитање, образовање и заступање детета, као и управљање и располагање имовином детета.

Родитељско право је, сагласно члану 67. ПЗ, изведено из дужности родитеља и постоји у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета, а његова садржина састоји се у праву и дужности родитеља да се стара о детету, што подразумева чување, подизање, васпитање, образовање, заступање и издржавање, те управљање и располагање имовином детета. При томе, родитељ има право и дужност да чува и подиже дете, тако што ће се он лично старати о његовом животу и здрављу, водећи рачуна да детету обезбеди сигурност свакодневног живота, али и емоционалну сигурност, у коме дете неће бити узнемирено свађом и насиљем родитеља и на тај начин родитељ развија однос заснован не само на љубави и поверењу, већ и на узајамном поштовању и усмеравању детета ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, обезбеђујући детету основно школовање и образовање у складу са својим могућностима, а у смислу одредаба чланова 68. - 74. ПЗ.

Приликом доношења одлуке првостепени суд је поступио у смислу члана 270. ПЗ, који налаже да пре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу, односно лишењу родитељског права, суд је дужан да затражи налаз и стручно мишљење органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима. Имајући у виду наведену законску одредбу, као и чињеницу да суд не располаже стручним знањем које је потребно да би се разјасниле и утврдиле све чињенице које су од значаја за одлуку о лишењу родитељског права туженог, првостепени суд је исправно поступио када је ради утврђивања тих околности одредио и извођење доказа вештачењем судских вештака др. ВВ1, специјалисте неуропсихијатрије и др. ВВ2, специјалисте дечије психологије, које вештачење, као и личности вештака је предложио тужени, а чији налаз и мишљење је суд правилно прихватио. Супротно наводима жалбе туженог, судски вештаци су налаз и мишљење, поред извештаја Центра за социјални рад “Колубара” Ваљево, дали и на основу извода из медицинске документације, а такође и на основу обављеног дијагностичког интервјуа. Из свих изведених доказа произилази закључак да тужени не може да разуме развојне потребе детета, да задовољи њене емоционалне, социјалне, здравствене и образовне потребе, као и да не врши савесно и адекватно своје родитељско право и не поседује потребне родитељске капацитете, те да га треба делимично лишити родитељског права над мал. дететом. Стога су неосновани наводи жалбе туженог да је суд требало да изведе доказ вештачењем које би обавио Институт за ментално здравље, у коме се мал. дете лечи, јер тужени својим примедбама о којима су се вештаци детаљно изјаснили на рочишту 08.09.2017. године, није довео у сумњу њихов налаз и мишљење од 01.03.2017. године, па је правилно првостепени суд поступио када је закључио главну расправу и одлуку о тужбеном захтеву донео на основу изведених доказа.

Наводи жалбе туженог којима указује да је он задовољавао потребе мал. детета, да је водио код лекара, да је поштовао мере и предлоге Центра за социјални рад “Колубара“, те да се мишљење вештака заснива искључиво на писаним доказима које је доставио тужилац, односно да је нејасно како је раније имао капацитете за вршење родитељског права, а да их сада нема, нису од утицаја на доношење другачије одлуке о жалби јер указују да тужени нема правилан увид своје вршење родитељског права, као и да не процењује тренутно најбољи интерес свог детета. Исто тако, није од утицаја ни инсистирање туженог да настави да се брине о малолетном детету, јер тужени не указује на планове или начин реалног разрешења своје животне ситуације, а наиме за проналажење запослења и стана и обезбеђење мал. ММ да редовно похађа школу и одлази на контроле, што је неопходно за њен даљи развој и напредовање, посебно имајући у виду и да тужени није контактирао са мал. ММ од њеног смештања у хранитељску породицу (18.08.2017. год.). Све ово указује да тужени тренутно није у стању да процени најбољи интерес своје кћерке и да у складу са тим врши родитељско право и поред чињенице да је он воли, а нарочито имајући у виду да се ради о детету са лаком душевном заосталошћу, које би у одговарајућим условима имало могућности за даљи подстицајни развој. Поред тога, према чл. 83. ПЗ, родитељу који је лишен родитељског права, родитељско право може бити враћено када престану разлози због којих је био потпуно или делимично лишени тог права.

Приликом одлучивања о основаности жалбе, односно законитости и правилности првостепене пресуде, другостепени суд је ценио и остале наводе жалбе туженог али их, сходно чл. 396. став 1. ЗПП, није посебно образлагао јер не могу довести до другачије, за туженог повољније, одлуке у овој парници.

Како је, супротно наводима жалбе, првостепени суд на поуздано и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право из наведених одредаба Породичног закона када је донео првостепену пресуду, поштујући у свему своју обавезу да се руководи најбољим интересом малолетног детета, прописану чланом 266. став 1. истог закона, жалба туженог је одбијена као неоснована и првостепена пресуда потврђена у ставу 2. изреке применом члана 390. ЗПП у вези са одредбом чл. 202. ПЗ.

Потврђена је и одлука о трошковима поступка, садржана у ставу петом изреке ожалбене пресуде, применом одредбе члана 401. тачка 2. ЗПП, јер је донета сагласно одредби члана 207. ПЗ, а у свему одговара исходу спора и разлозима правичности.

Председник већа-судија
Драгана Бољевић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)