Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.10.2010.

Гж2 685/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 685/10
Дана 06.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 


У  И М Е  Н А Р О Д А

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Невенке Ромчевић и Марине Јакић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене ББ, чији је привремени старалац мајка ББ1, обе из _, ради укидања издржавања, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П2-1545/10 од 26.05.2010.године, у седници већа одржаној 06.10.2010.године, донео је:


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П2-1545/10 од 26.05.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П2-1545/10 од 26.05.2010.године, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се укине обавеза тужиоца да доприноси издржавању тужене, почев од 18.08.2009.године и тако измени пресуда Четвртог општинског суда у Београду П-1966/94 од 26.10.1996.године у ставу III изреке, а који се односи на учешће тужиоца у издржавању тужене.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд у Београду налази да је жалба неоснована.

У спроведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП-а. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна. Садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је пресудом Четвртог општинског суда у Београду П-1966/94 од 25.10.1996.године, разведен брак између тужиоца и мајке, тада малолетне, тужене, која је наведеном пресудом поверена на чување и васпитање мајци, као и тада малолетна ВВ, а тужилац обавезан да доприноси издржавању деце са по 20% од зараде коју месечно остварује, укупно 40% за обоје деце, почев од 25.10.1996.године док ова обавеза по закону траје.

Правилно је првостепени суд закључио да су се након доношења претходне пресуде промениле породичне прилике тужиоца, док се стамбене прилике нису мењале. Након развода брака са ББ1, тужилац од 199_. године живео је у ванбрачној заједници са ГГ, да би са њом 20_.године закључио брак. Имају двоје заједничке малолетне, деце ћерку ГГ1 и ГГ2. Тужилац са садашњом супругом ГГ, ћерком ГГ1, сином ГГ2 и ћерком из првог брака његове супруге, која је редован студент, живи у кући у _, која није завршена нити легализована. Ради се о објекту 9 х 8 м, који има две етаже, приземље и спрат површине 140 м2, од чега је за становање оспособљен део приземља и део спрата. Поседује два плаца у _ површине 20 ари и путничко возило _ из 19_.године. Друге непокретности не поседује. Запослен је, као и његова супруга. Месечна примања његове супруге износе око 23.000,00, док је месечна зарада тужиоца око 34.000,00 динара. Малолетна ГГ1 је ученица седмог разреда основне школе, поред школских активности тренира кошарку, док малолетни син ГГ2 похађа предшколску установу, што изискује издатке тужиоца око 11.000,00 динара. Тужилац заједно са супругом учествује и у издржавању њене ћерке из првог брака која је редован студент, док је у односу на ћерку, сада пунолетну, ВВ, пресудом на основу признања Четвртог општинског суда П-2682/09 од 08.12.2009.године, укинута његова обавеза за њено издржавање. Тужена ББ, која је од доношења претходне пресуде постала пунолетна, живи у стану површине 51м2, са мајком ББ1, сестром ВВ,, која је пунолетна и баком старом _ година. Стан је власништво њене баке. Мајка ББ1 је запослена и остварује месечно зараду од око 33.000,00 динара. Бака је пензионер и остварује пензију у месечном износу од око 27.000,00 динара. ББ остварује накнаду за туђу негу и помоћ у висини од 18.000,00 динара. Друга примања не остварује, а има финансијску и сваку другу помоћ мајке. За ББ пелене троши се месечно од 3.500,00 до 4.000,00 динара.

Вештачењем је утврђено да тужена ББ има манифестацију тешке душевне заосталости, дечије целебралне одузетости и епилепсије и да се ради о болестима које су присутне од рођења, те да није способна да се стара о својим правима и интересима. Решењем Скупштине општине Нови Београд-Одељења за друштвене делатности и општу управу број 552-19/97 од 21.08.1997.године ББ је разврстана у категорију деце из члана 6 одлуке о критеријуму за разврставање деце ометене у развоју, као трајно неспособно дете за самосталан живот, а вештачењем Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину од 10.06.2007.године разврстана је у категорију вишеструке ометености као трајно неспособном за самостални живот. Пред Првим основним судом у Београду Р2-125/09 покренут је поступак за потпуно лишење пословне способности тужене ББ. Решењем Градског центра за социјални рад-Одељење Нови Београд број 57100-4478/09 од 23.03.2010.године, ББ је за привременог старатеља у поступцима пред судовима постављена мајка ББ1.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе члана 155 став 1 и 4 Породичног закона Републике Србије, одбијањем тужбеног захтева. Чланом 155 ставом 1 Породичног закона Републике Србије прописано је да пунолетно дете које је неспособно за рад, а нема довољно средстава за издржавање, има право на издржавање од родитеља све док такво стање траје, док је ставом 4 прописано да нема право на издржавање пунолетно дете ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за родитеље односно друге крвне сроднике.

Право пунолетног детета које је неспособно за рад на издржавање од родитеља, истовремено представља законску дужност родитеља да даје издржавање, уколико пунолетно дете које је неспособно за рад нема довољно средстава за издржавање, а за родитеља прихватање издржавања не представља очигледну неправду.

Тужена због тешког менталног и физичког обољења није способна за самостални живот, па није способна ни да се самостално стара о својим правима и обавезама. С тога је правилно првостепени суд закључио да је тужена због свог здравственог стања неспособна за рад. Иако су се од доношења раније пресуде промениле породичне прилике тужиоца, који сада има и законску обавезу издржавања два малолетна детета, а стамбене прилике остале непромењене, правилан је закључак првостепеног суда да издржавање тужене у висини одређеној претходном пресудом не представља очигледну неправду за тужиоца. Од доношења раније пресуде, којом је тужилац био обавезан да доприноси на име издржавања и ћерке ВВ и ћерке тужене ББ, обавеза издржавања тужиоца укинута је према ћерки ВВ, па и по оцени Апелационог суда, допринос тужиоца у висини 20% од зараде коју месечно плаћа за издржавање тужене неће угрозити његову егзистенцију нити егзистенцију лица која је по закону дужан да издржава, нити представљати за њега очигледну неправду. Брига и старање о туженој, која је пунолетна, али услед душевне и физичке болести трајно неспособна за самосталан живот, захтева повећан степен бриге и старања мајке о туженој од бриге и старања родитеља према малолетном детету, па допринос тужиоца у издржавању (као родитеља коме тужена није поверена на бригу и старање), представља минимум бриге и старања о туженој и његову законску обавезу у смислу члана 155 Породичног закона Републике Србије. Тужилац није лишен ни делимично ни потпуно родитељског права према туженој, а родитељска права и дужности, у смислу члана 7 и 8 Породичног закона Републике Србије припадају и мајци и оцу и након пунолетства детета уколико је дете трајно неспособно за самосталан живот.

Неосновани су наводи жалбе да је изјава привременог стараоца са рочишта од 26.05.2010.године да је спремна да се одрекне свега само да задржи старатељство детета, да су се они на овом рочишту договорили да тужилац нема више обавезу издржавања и да су тај записник потписали, као и да је због финансијских издатака на име издржавања његов брак у озбиљној кризи, од утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари. Наводи тужиоца су у супротности са садржином записника са рочишта од 26.05.2010.године, који је тужилац потписао без примедби, а тужилац је по закону дужан да доприноси издржавању детета као родитељ. Поред зараде коју месечно остварује, као радно способан, додатне приходе може остварити и ангажовањем на додатним пословима.

У изреци првостепене пресуде као дан доношења пресуде Четвртог општинског суда у Београду П-1966/94 означен један 26. 10.1996.године, а према стању у списима увидом у приложену фотокопију произлази да је пресуде Четвртог општинског суда у Београду П-1966/94 донета 25.10.1996.године. Наведени пропуст је без утицаја на правилност побијане одлуке, обзиром да се ради о очигледној погрешци приликом израде првостепене пресуде, коју суд у смислу члана 349 ЗПП може отклонити у свако доба.

Са изнетог, применом члана 375 ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија:
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)