Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.01.2013.

Гж2 7/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 7/13
10.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиље-противтужене АА, коју заступа АБ, адвокат, против туженог-противтужиоца ББ, кога заступа БА, адвокат, ради развода брака, одлучујући о жалбама тужиље-противтужене изјављеним против пресуде Основног суда у Зајечару П2 135/12 од 01.10.2012. године и решења истог суда П2 135/12 од 15.11.2012. године, у седници већа одржаној 10.01.2013. године донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Зајечару П2 135/12 од 01.10.2012. године у ставу другом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке и у наведеном делу предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.

УКИДА СЕ решење Основног суда у Зајечару П2 135/12 од 15.11.2012. године и предмет ВРАЋА првостепеном суду на поновни поступак.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Зајечару П2 135/12??? од 01.10.2012. године, ставом првим изреке разведен је брак странака закључен _. године у Зајечару, заведен у матичну књигу венчаних која се води за матично подручје Зајечар, под текућим бројем 0155 за 2010. годину. Ставом другим изреке усвојен је противтужбени захтев и заједничко дете странака, мал. ММ, рођен _. године поверен је оцу ради самосталног вршења родитељског права. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се заједничко дете странака, мал. ММ, повери тужиљи као мајци на самостално вршење родитељског права, као и да се тужени обавеже да доприноси издржавању мал. ММ месечним износом од 6.000,00 динара, и то уплатом до 10-ог у месецу за текући месец тужиљи као законској заступници. Ставом четвртим изреке усвојен је противтужбени захтев и тужиља је обавезана да доприноси издржавању мал. ММ са по 2.000,00 динара месечно, почев од 01.10.2012. године па убудуће, уплатом туженом као законском заступнику малолетног ММ, до 05-ог у месецу за текући месец. Ставом петим изреке уређен је начин одржавања личних односа мајке и малолетног ММ, тако што ће мал. ММ боравити у домаћинству тужиље у току године на сваких месец и по дана по 2 недеље, све до поласка мал. ММ у школу, затим половину зимског и половину летњег распуста, као и дан Крсне славе АА, с тим што ће у назначено време тужиља-противтужена преузимати мал. ММ из домаћинства оца и водити га у своје домаћинство, а по истеку назначеног времена виђања тужени ће преузимати мал. ММ из домаћинства тужиље и водити у своје домаћинство. Начин одржавања личних односа као у изреци одвијаће се почев од 05.10.2012. године. Ставом шестим изреке одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка.

Решењем Основног суда у Зајечару П2 135/12 од 15.11.2012. године одбијен је предлог тужиље за издавање привремене мере којом би се уредио начин одржавања личних односа између мал. ММ и мајке, на начин ближе описан у изреци.

Против наведене пресуде и решења жалбу је благовремено изјавила тужиља, из свих законом предвиђених разлога.

Тужени је поднео одговор на жалбу тужиље.

Апелациони суд је испитао побијане одлуке у смислу чл. 386 ЗПП-а и чл.402 ЗПП-а („Сл.гласник РС“ 72/2011), у вези чл. 202 Породичног закона и налази да су жалбе основане.

Према стању у списима, странке су од 2009. године живеле најпре у ванбрачној, а од 23.08.2010 и у брачној заједници, у којој је _. године рођено заједничко дете, малолетни ММ. Заједница живота странака прекинута је 29. фебруара 2012. године, када је тужиља напустила породично домаћинство и вратила се код својих родитеља у _. Малолетни ММ је остао са оцем и бабом по оцу, која је и раније живела са парничним странкама. Тужиља тврди да дете није повела обзиром да је тог дана температура била -25°С, те да није желела да дете тог узраста излаже хладноћи и путовању аутобусом на раздаљини од око 500 километара. Тужени тврди да је тужиља напустила њега и дете због другог мушкарца, кога је упознала радећи у _, да се након одласка није јављала и да је дете први пут позвала телефоном тек три месеца након напуштања брачне заједнице.

Према извештају Центра за социјални рад Чока од 23.05.2012. године, тужиља је особа јасно конципираних васпитних ставова, делује сигурно у вођењу родитељства, разуме и подржава контакте детета и оца и поседује родитељске капацитете, способности и вештине да би јој малолетно дете било поверено на самостално вршење родитељског права. Тужиља је по занимању _, тренутно није запослена и живи у породичном домаћинству својих родитеља у _. Отац тужиље прима пензију од око 17.000,00 динара месечно, мајка је запослена као _ и остварује месечну зараду од око 22.000,00 динара. Породично домаћинство поседује и башту, гаји живину и свиње и на тај начин обезбеђује додатне приходе. Тужиља има подршку примарне породице, родитеља и бабе по оцу, који би мал. ММ радо прихватили у свом домаћинству. Тужиља се тешко прилагођава новонасталој ситуацији одвојеног живота од детета и високо је мотивисана да се брине о мал. ММ. Осетљива је на емоционалне потребе детета за топлином, вредновањем, охрабрењем и може адекватно да одговори на њих. Тужиља улаже напоре да у конфликтном односу са супругом одржи контакте са дететом, али наводи да је, иако је са туженим непосредно по прекиду заједнице живота контактирала у вези дететових потреба, договор о поверавању и начину виђања детета изостао. Личне прилике, материјални и стамбени статус тужиље су задовољавајући, а имајући у виду узраст детета, емотивну везаност и потребу за континуираном мајчином бригом, мишљење Центра за социјални рад Чока је да је у најбољем интересу детета да буде поверено мајци.

Из налаза и мишљења Центра за социјални рад у Зајечару од 05.06.2012. године произилази да отац такође поседује одговарајуће родитељске капацитете и компентенције за непосредну бригу о малолетном детету. Тужени је по занимању _, запослен је у предузећу "ББ" и остварује зараду од око 400 еура месечно. Живи у домаћинству са својом мајком, која му помаже око чувања мал. ММ, купања и спремања хране. Мал. ММ је здраво и напредно дете, његов психофизички развој је у складу са узрастом. Емотивно је везан за оца и бабу, која брине о њему док је отац на послу. У очевој породици су потребе малолетног детета препознате и задовољене, и то како основне егзистенцијалне, здравствене, социјалне потребе, тако и потребе за емотивном топлином, сигурношћу и припадањем, а стабилни и складни породични односи међу члановима породице представљају адекватно окружење за развој личног и породичног идентитета мал. ММ. Породични и утицаје средине у породици оца процењени су као стимулативни по даљи развој и раст малолетног детета. Центар за социјални рад у Зајечару се у основном извештају није изјаснио у погледу поверавања мал. детета, указујући на извештај Центра за социјални рад из Чоке, те наводећи да коначну одлуку о поверавању треба да донесе суд. У допуни извештаја од 09.07.2012. године описан је први контакт детета и мајке након раздвајања, у просторијама органа старатељства у Зајечару, приликом којег је дечак у почетку био суздржан у непосредном контакту, да би се после извесног времена ослободио и емотивно одреаговао на мајку пољубивши је у образ. Приликом наредног сусрета се обрадовао када ју је видео и током овог сусрета је размењивао нежности са мајком. Иако у непосредном контакту стручног радника Центра са дететом нису уочени проблеми и тешкоће у развоју (пре свега у емоционалном развоју, као ни у понашању), а који би се могли сматрати последицом одвајања од мајке на ниском календарском узрасту, мајка је том приликом указала да је приметила разлику у понашању и реаговању код свог детета, које је за време трајања заједнице највише било на њу упућено. Мајка је приликом овог сусрета опазила да је ММ повученији, да мање улази у комуникацију са другима, слабије прича и уочила је регресију у говору код детета. Сматра да је овакво понашање малолетног ММ резултат њиховог раздвајања. Налаз Центра такође указује да понашање мајке приликом овог сусрета сведочи о емотивној везаности мајке за сина и о њеној аутентичној мотивацији да преузме непосредну бригу о детету, да је дете емотивно везано за оба родитеља, те да би се извесна разлика у понашању и регресија говора код малолетног ММ, која је уочена у непосредном контакту са дететом, могле сматрати негативном последицом раздвајања детета од мајке, нарочито имајући у виду низак календарски узраст детета. Препорука Центра је да суд ове околности узме у обзир приликом одлучивања.

Допуном извештаја од 18.09.2012. године Центар за социјални рад Зајечар је указао да је неопходно, имајући у виду карактеристике малолетног детета, узраст, те водећи рачуна у његовом најбољем интересу, да у одржавању личних односа са родитељем коме дете не буде било поверено, постоји континуитет у виђењима, те да би, обзиром на просторну удаљеност и велике трошкове пута, дете требало да проводи дужи временски период у породици родитеља са којим не живи, али да одласци буду нешто ређи, те да по поласку детета у школу виђење треба регулисати у складу са законом. Такође је наведено и да би, обзиром на велику емотивну везаност детета за оца, одлазак у породицу мајке могао код мал. ММ довести до последица у виду трауме због одвајања од оца, те да отац препознаје потребу да када дете буде водио код мајке, себи обезбеди смештај и остане док се дете не адаптира на мајку и њену породицу. Центар је мишљења да се на основу наведеног уочава да отац поседује високе родитељске капацитете и да интерес детета ставља на прво место.

Код оваквог стања у списима, првостепени суд је применом чл. 6 став 1 и чл. 272 став 2 Породичног закона, оценио да је у најбољем интересу мал. ММ да буде поверен оцу на самостално вршење родитељског права, а даљом применом чл. 61, те чл. 154, 160 и 162 Породичног закона одлучио о одржавању личних односа између тужиље и мал. ММ, те одредио тужиљин допринос издржавању мал. детета.

Жалбом се основано указује да је побијана одлука заснована на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, због чега се правилност примене материјалног права за сада не може испитати. Истовремено, за своју одлуку у погледу поверавања мал. детета првостепени суд није дао јасне и довољне разлоге, а наведени разлози у супротности су са стањем у списима, чиме је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, на коју се жалбом тужиље основано указује.

Према разлозима првостепене пресуде, одлука о поверавању малолетног детета оцу донета је превасходно на основу допунског извештаја Центра за социјални рад Зајечар од 14.09.2012. године из којег следи да је дете емотивно везано за оца, те да би поверавање детета мајци на вршење родитељског права и одлазак детета у породицу мајке без извесног периода адаптације, а обзиром на узраст и карактеристике мал. детета и развојни период у коме се налази, могло код детета довести до одређених негативних последица у смислу трауме због одвајања од оца, за кога суд истовремено налази да успешно препознаје и задовољава све потребе детета, надокнађујући одсуство мајке у његовом одрастању. Међутим, жалбом се основано указује да је суд одлуку донео без усаглашеног мишљења надлежних органа старатељства, те руководећи се првенствено налазом и мишљењем Центра за социјални рад у Зајечару. Налаз Центра за социјални рад Зајечар, на коме је заснована побијана одлука, је непотпун и делимично контрадикторан, обзиром да не садржи јасне разлоге у погледу предлога за поверавање детета. Истовремено, констатација из допуне извештаја од 09.07.2012. године о емотивној вези мајке и детета, уоченој приликом њихових сусрета у просторијама Центра, те о могућности благе регресије говора код мал. ММ као последице раздвајања од мајке, у супротности је са допунским налазом тог Центра од 14.09.2012. године, који упућује на велику емотивну везаност детета и оца након мајчиног одласка и могућу трауму због евентуалног раздвајања. У налазу од 14.09.2012. године надлежни Центар истовремено указује да код детета нису уочене никакве тешкоће у развоју, нити елементи трауматизације услед одвајања од мајке, међутим, блага регресија у говору не може се поистоветити са тешкоћама у развоју, али би могла указати на негативне последице по емотивни развој мал. детета због раздвајања од мајке у узрасту када је мајчино присуство у његовом одрастању и сазревању од пресудног значаја.

Основано се жалбом оспорава закључак првостепеног суда о томе да је тужиља самовољно оставила дете у очевој породици, и да након одласка није показала заинтересованост за њега. Овај закључак је паушалан, те изузев исказом туженог, није поткрепљен осталим изведеним доказима. Првостепени суд је пропустио да цени околности услед којих је дете након престанка заједнице живота странака остало у очевом домаћинству. Наиме, тужиља наводи да је, обзиром на лоше временске услове и велику раздаљину између _ и _, била принуђена да дете остави у породици оца, не желећи да га излаже хладноћи и дугом путу. Тужиља је напустила заједницу 29. фебруара 2012. године, а тужба за развод брака са предлогом за поверавање малолетног детета у овој парници поднета је 23.03.2012. године. Тужиља такође тврди да је одмах по престанку заједнице живота покушала да се са туженим договори око виђања мал. детета, али је због њиховог међусобног конфликта договор изостао. Истовремено, тужиља је непосредно по одласку из _ покренула одговарајући поступак ради самосталног вршења родитељског права, па се закључак првостепеног суда о њеној незаинтересованости за мал. дете за сада не може прихватити. Произилази да је могући одговорни родитељски поступак мајке да дете ниског календарског узраста не одводи у лошим временским условима у овом случају послужио као основ да се дете повери оцу.

Имајући у виду наведено, чињенично стање утврђено првостепеном пресудом за сада не пружа довољно основа за оцену најбољег интереса малолетног детета. Из извештаја оба центра за социјални рад произилази да су оба родитеља високо мотивисана и у могућности да воде бригу о детету, да оба родитеља инсистирају на самосталном вршењу родитељског права и да нити код оца нити код мајке нису препознати елементи који би били контраиндиковани у обављању родитељске улоге. Међутим, налази и мишљење надлежних центара за социјални рад нису међусобно усаглашени. Када родитељи живе на подручју различитих органа старатељства, синтетизовани извештај са предлогом за вршење родитељског права даје центар надлежан према пребивалишту детета, уз оцену и упоређивање родитељских капацитета инкорпорисањем извештаја центра надлежног према пребивалишту другог родитеља, што је у конкретном случају изостало. Имајући у виду наведено, суд је био у обавези да прибави усаглашен налаз и мишљење оба центра за социјални рад – Чока и Зајечар.

Одсуство непосредне мајчинске бриге код деце најранијег календарског узраста оправдано је једино неадекватношћу мајке и контраиндикацијама за вршење родитељског права. У овом узрасту присуство мајке и у одрастању и сазревању детета је од битног значаја, што је суд морао имати у виду приликом доношења одлуке о вршењу родитељског права. Стога се за сада не може прихватити закључак првостепеног суда о емотивној упућености детета искључиво на оца, као ни разлог да се дете повери оцу из разлога што је на његову средину адаптирано. Овакви наводи чине образложење првостепене пресуде неразумљивим и противуречним стању у списима. Извештајима надлежних центара за социјални рад као ни исказима странака нису доведени у сумњу родитељски капацитети тужиље. Имајући у виду ове околности које првостепеном одлуком нису цењене, као и непосредну бригу мајке о детету током трајања заједнице живота странака, понашање тужиље приликом напуштања заједнице и однос са дететом након прекида заједнице, услед пропуста у оцени значаја улоге мајке код деце најранијег календарског узраста у стварању емоционалне основе за даљи психофизички развој детета, те обзиром на противуречност и нејасноћу у извештају Центра за социјални рад Зајечар, најбољи интерес малолетног детета остао је споран, због чега је одлука о самосталном вршењу родитељског права морала бити укинута.

Одлука о одржавању личних односа детета са родитељем који не врши родитељско право, као и одлука о доприносу за издржавање, те одлука о противтужбеном захтеву садржане у ставовима трећем, четвртом и петом изреке такође су морале бити укинуте, обзиром да зависе од одлуке о самосталном вршењу родитељског права.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер зависи од коначног исхода спора.

Основано се жалбом тужиље оспорава и одлука о привременој мери. Наиме, првостепени суд је по закључењу главне расправе, решењем од 15.11.2012. године одбио предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се уредио начин одржавања личних односа мајке и мал. детета, налазећи да пресудом П2 135/12 од 01.10.2012. године, начин одржавања личних односа детета и родитеља коме дете није поверено већ уређен, сагласно споразуму странака постигнутим на рочишту од 01.10.2012. године. Из разлога побијаног решења следи и да првостепени суд о привременој мери није одлучио до закључења главне расправе обзиром да поднесци тужиље од 14.06.2012. године 21.06.2012. године којима је тражено издавање привремене мере, нису садржали конкретан предлог начина уређења личних односа. Овакав закључак првостепеног суда није правилан.

У споровима ради вршења родитељског права суд је увек дужан да се руководи најбољим интересом малолетног детета (чл.266 Породичног закона). У ситуацији када је учињено неспорним да мал. ММ, о коме се од рођења примарно старала тужиља као мајка, нема контакт са мајком више месеци, а имајући у виду његов низак календарски узраст и значај мајчине фигуре за његов правилан емотивни развој, суд је био у обавези да, независно од диспозиције странака (чл. 205 Породичног закона), руководећи се најбољим интересом детета, одлучи о начину одржавања личних односа мајке и детета до правноснажног окончања парнице. Истовремено, жалбом тужиље на решење о привременој мери се основано указује да је очигледно да споразум о уређењу начину виђања није постигнут у смислу чл. 272 Породичног закона, због чега тужиља између осталог, жалбом на пресуду побија одлуку суда и у том делу. Услед погрешне примене материјалног права, одлука о привременој мери је морала бити укинута.

У поновном поступку првостепени суд ће отклонити указане неправилности тако што ће прибавити усаглашен налаз и мишљење Центара за социјални рад Чока и Зајечар, а након што применом чл. 205 Породичног закона, правилно и потпуно утврди елементе најбољег интереса малолетног детета, имајући у виду његов узраст и потребе, поново ће одлучити о тужбеном и противтужбеном захтеву. Такође, првостепени суд ће, водећи рачуна о потреби хитног поступања, те водећи рачуна о верским празницима које родитељи празнују, поново одлучити о предлогу за издавање привремене мере.

Са изнетих разлога, применом чл. 391 став 1, чл. 392 и 401 тачка 3 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)