Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.01.2012.

Гж2 7/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 7/14
22.01.2014. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Сање Пејовић и Драгане Маринковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против туженог ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат из Пожаревца, ради издржавања, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Пожаревцу П2 953/12 од 20.08.2013. године, у седници одржаној 22.01.2014. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Пожаревцу П2 953/12 од 20.08.2013. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожаревцу П2 953/12 од 20.08.2013. године, првим ставом изреке, одбијен је тужбени захтев малолетног тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да на име његовог издржавања исплати износ од 400.000,00 динара, за период од 17.10.2002. године до 17.10.2011. године, путем поште на кућну адресу, законском заступнику, мајци ММ. Другим ставом изреке, одлучено је да свака странка сноси своје трошкове.

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 и 74/13), Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца неоснована.

У поступку пред првостепеним судом није учињена нека од битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а неосновано се жалбом туженог указује на битну повреду поступка из тачке 12. наведене законске одредбе, јер је за своју одлуку дао разлоге сагласно утврђеном чињеничном стању и изведеним доказима.

Oценом изведених доказа, првостепени суд је утврдио да је тужилац рођен 27.07.1995.године, након прекида ванбрачне заједнице његових родитеља која је трајала у периоду од 1994. до 1995. године. Пресудом Општинског суда у Пожаревцу П 2078/95 од 03.09.1998. године, утврђено је да је тужени отац тужиоца, рођеног _. године, од мајке ММ. Пресудом Основног суда у Пожаревцу П2 1095/11 од 19.06.2012. године, тужилац (који је у време доношења наведене пресуде био малолетан), поверен је на самостално вршење родитељског права мајци ММ, a овде тужени је обавезан да као отац детета доприноси његовом издржавању у износу од 4.000,00 динара почев од 19.10.2011.године па убудуће. Означена пресуда је у погледу одлуке о издржавању измењена пресудом Основног суда у Пожаревцу П2. 1223/12 од 11.07.2013. године, којом је тужени обавезан да на име доприноса у издржавању АА, овде тужиоца, законском заступнику, мајци тужиоца ММ, плаћа износ од 5.000,00 динара месечно, почев од 09.07.2013. године па убудуће. Оценом изведених доказа је утврђено да овде тужени није доприносио издржавању детета и да дете није виђао, те да се о детету, овде тужиоцу, искључиво и континуирано старала мајка ММ.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да мајка тужиоца ММ, нема право на накнаду датог издржавања у траженом периоду од туженог, који је, као отац детета, имао законску обавезу да издржава дете, јер се према члану 165. став 1. Породичног закона, захтев за накнаду датог издржавања може истицати само према лицу које по закону није било дужно да даје издржавање, а не и према лицу које је имало правну обавезу издржавања, као што је имао овде тужени, као отац тада мал. АА.

  Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно одлучио када је одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован. Наиме, тужбу за накнаду датог издржавања, како се то тужбеним захтевом фактички тражи, јер се односи на период када је само мајка тужиоца издржавала истог, може да поднесе само лице које је давало издржавање, а не и издржавано лице. Како је у конкретном случају у периоду за који се тражи издржавање (од 17.10.2002. године до 17.10.2011. године), тужилац, као малолетно лице, био издржавано лице, то исти није активно легитимисан за подношење захтева за издржавање у означеном периоду, јер као прималац издржавања нема право на регрес у смислу члана 165. став 1. Породичног закона. Чланом 165. став 1 ПЗ одређено је да лице које је фактички давало издржавање, а није имало правну обавезу, има право на накнаду од лица које је по овом закону било дужно да даје издржавање, те како је тужилац издржавано лице, а не лице које је давало издржавање, то је неоснован захтев тужиоца којим се тражи да се обавеже тужени да на име издржавања за период од 17.10.2002. године до 17.10.2011. године плати 400.000,00 динара.

Суд је ценио и остале жалбене наводе, али их не образлаже, јер се истим не доводи у сумњу правилност побијане пресуде.

Имајући у виду све напред наведено, овај суд је жалбу туженог одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду на основу члана 390. ЗПП. Потврђена је одлука о трошковима парничног поступка, јер је о истим одлучено у складу са чланом 207. Породичног закона РС.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)