Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.10.2010.

Гж2 705/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 705/10
06.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа адвокат БА, ради заштите од насиља у породици, одлучујући по жалби туженика, изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П2 2049/10 од 20.05.2010. године, у седници већа одржаној 06.10.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У


Одбија се као неоснована жалба туженика и потврђује пресуда Првог основног суда у Београду П2 2049/10 од 20.05.2010. године под ставовима првим, трећим, четвртим, шестим и седмим изреке.


О б р а з л о ж е њ е


Побијаном пресудом под ставом првим је одређена мера заштите од насиља у породици и наложено је туженом да се исели из стана вв у року од 24 часа од доношења мере. Под ставом другим је одређена мера заштите којом је наложено туженом да допусти усељење и уздржи се од радњи којима спречава усељење тужиље у исти стан. Под ставом трећим туженом је забрањено да се приближава тужиљи на удаљеност мању од 100 метара и наложено му је да се уздржава од приближавања тужиљи на истој удаљености. Под ставом четвртим туженом је забрањено да приступа у простор око места становања тужиље у вв на удаљености мањој од 100 метара и туженом је наложено да се уздржава од приступа у овај простор као и од приступа у простор око места рада тужиље. Под ставом петим туженом је забрањено да на било који начин узнемирава тужиљу и наложено му је да се уздржава од сваког дрског злонамерног и безобзирног понашања којим угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље. Под ставом шестим је одређено да све мере заштите трају годину дана од дана доношења и да могу бити продужаване док не престану разлози због којих су одређене. Под ставом седмим тужени је обавезан да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 61.650,00 динара.

Против ове пресуде у изреци под ставовима првим, трећим и четвртим тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога прописаних у чл. 360 ст. 1 ЗПП, са предлогом да другостепени суд у погледу мера заштите обухваћених жалбом укине побијану пресуду и предмет у тим деловима врати првостепеном суду на поновно суђење.

Тужиља је поднела одговор на жалбу туженика.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП у вези чл.202 ПЗ и нашао да је жалба неоснована.

У првостепеном поступку није учињена ни једна од битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 ЗПП на које другостепени суд по чл. 372 став 2 ЗПП пази по службеној дужности.

У првостепеном поступку је утврђено да су тужиља и тужени супружници, у браку су од 1983. године, имају једну пунолетну кћер сведока СС рођену 19__. године, а породица живи у вв стану. Односи странака су дуже време озбиљно поремећени, а нарочито у последње 3 године од када је тужени након спроведеног лечења поново почео да узима алкохол. У алкохолисаном стању тужени не контролише своје речи, постаје агресиван и омаловажава тужиљу упућивањем разних погрдних речи и псовки. Туженикова љубомора поприма облике емоционалног злостављања тако што тужени оптужује тужиљу за везу са суседом, преко телефона је проверава док је на радном месту и чека је испред зграде или на тераси стана. Тужени прети тужиљи, користећи речи: „Пази шта радиш, видећеш шта ће после сутра бити“, упућује јој претње које се односе и на суседа, у току ноћи се тужиљи уноси у лице, што се погоршало од момента када је тужиља саопштила туженом да жели развод брака што све угрожава тужиљино спокојство и код ње ствара осећај страха за живот. Тужиља је због тога спавала у дневној соби у тренерци са мобилним телефоном у рукама. Тужени је 15.10.2009. године преко телефона тужиљи претио да ће је убити и оптужио је за аферу са комшијом што је она пријавила полицији, а када му је саопштила да жели да се разведе почео је да је вређа користећи најпогрдније речи и говорио јој је претећим тоном да ће они живети заједно док он буде хтео. У ноћи између 20. и 21.10.2009. године је испод кревета док је спавао држао нож. Покретање парнице ради заштите од насиља у породици и одређивање привремене мере решењем од 23.12.2009. године којим је туженом наложено да се уздржава од сваког дрског злонамерног и безобзирног понашања, којим угрожава телесни интегритет спокојство и душевно здравље тужиље је донекле смирило ситуацију странака, али вођење бракоразводне парнице је довело до нових инцидената. Дана 31.03.2009. године тужени је поподне у алкохолисаном стању напао тужиљу, претио да ће је убити ако се обрати полицији, вређао је, присуство детета странака га у томе није спречавало и у вези овог инцидента је интервенисала полиција. По одласку полиције тужиља и кћер странака су решиле да напусте стан, почеле су да се пакују а тужени их је обе вређао. Тужени није дозволио да поведу пса, сведока СС је стиснуо за руку како би је спречио да одведе куче, око тога је настало комешање и тужени је ударио СС у бутину, на шта је она реаговала тако што је туженог шутнула ногом, а како се ово дешавало на ходнику, у сукоб се умешао сведок СС1, који станује на истом спрату, тако што је туженог ухватио за рамена а СС је рекао да уђе у сведоков стан и позове полицију. Инцидент се на овом завршио тако што је тужени узео пса и удаљио се из зграде пре него што је полиција стигла на место догађаја. После тога тужиља и СС су напустиле стан, отишле су код сведока СС2 и нису се вратиле у стан до закључења главне расправе у првостепеном поступку. Повод за овај инцидент је било предстојеће рочиште у бракоразводној парници. Овај догађај је био повод за одређивање друге привремене мере решењем од 01.04.2009. године којом је туженику забрањено да се приближава тужиљи на удаљеност мању од 100 метара. Оба решења о одређивању мера заштите од насиља у породици привременим мерама су постала правноснажана. Кћер странака сведок СС је присуствовала инцидентним ситуацијама, а оптужбе, претње и агресивно понашање туженог према тужиљи код сведока ствара страх и угрожава њено спокојство. Обзиром на исказе тужиље, сведока СС1, СС и СС2, као и обзиром на извештај Центра за социјални рад – Одељење Нови Београд од 30.11.2009. године, првостепени суд је наводе туженог о томе да сукобе углавном провоцира тужиља како би побољшала положај у парници за деобу заједничке имовине правилно оценио као неистините. Из приложене медицинске документације је утврђено да тужиља већ више година има проблема са високим крвним притиском, и да се њено здравствено стање након стресних ситуација погоршава. Жалба не оспорава овако утврђене чињенице, већ оспорава оправданост изречених мера заштите под ставовима првим, трећим и четвртим побијане пресуде.

Тужиља и тужени као супружници се у смислу чл. 197 став 3 ПЗ сматрају члановима породице на које се односе одредбе деветог дела Породичног закона. Претње убиством, или претње употребом речи: „Пази шта радиш“ и „Видећеш шта ће бити сутра“, које је тужиља обзиром на начин и околности у којима су изречене доживела као претњу убиством, вређање употребом погрдних израза, омаловажавање и оптуживање за везу са другим мушкарцем уз исказивање љубоморе не само речима него и понашањем као што су проверавање преко телефона, осматрање са терасе стана или испред зграде представљају злонамерно понашање које се у смислу чл. 197 став 2 тачка 2 и 6 третира као насиље у породици. Овакво понашање туженог угрожава тужиљино здравље и спокојство у дужем временском периоду. Мера заштите забраном узнемиравања тужиље одређена решењем од 23.12.2009. године у току ове парнице очигледно није довела до престанка насиља, јер је после тога 31.03.2010. године дошло до инцидента након којег је тужиља напустила стан. Како из утврђеног чињеничног стања произлази да тужени угрожава тужиљино спокојство у највећој мери претњама и вређањем и то када је у алкохолисаном стању, како ни након усвајања привремене мере од таквог понашања није могао да се уздржи, и како такво понашање углавном испољава у стану, првостепени суд је правилно закључио да се сврха заштите не може остварити уколико би странке наставиле да живе у истом стану и уколико би туженом било допуштено да се приближава тужиљи на растојање са којег би она могла да чује претњу или увреду. Стога су мере заштите из чл. 198 став 2 тачка 1, 3 и 4 ПЗ примерене околностима случаја. Оправданост ових мера наводима жалбе туженог није доведена у сумњу.

Из наведених разлога на основу чл. 375 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)