Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
1.11.2018.

Гж2 764/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 764/18
01.11.2018. године
Београд


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Марине Јакић, председника већа, Ловорке Стојнов и Весне Миљуш, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа адвокат АБ1, ради издржавања, одлучујући о жалби туженика изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П2.бр. 181/18 од 15.06.2018. године, у седници већа одржаној 01.11.2018. године, донео је


П Р Е С У Д У

ДЕЛИМИЧНО СЕ ОДБИЈА као неоснована жалба туженог ББ и пресуда Другог основног суда у Београду П2.бр. 181/18 од 15.06.2018. године ПОТВРЂУЈЕ у делу става првог којим је тужени обавезан да тужиљи на име издржавања за период од 25.11.2016. године до 29.09.2017. године плаћа по 25%, а од 22.01.2018. године па убудуће по 15% месечно од својих укупних редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ иста пресуда у преосталом делу става првог и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се тужени ББ обавеже да тужиљи АА на име издржавања за период од 25.11.2016. године до 29.09.2017. године плати још 5% а од 22.01.2018. године па убудуће још 15% од укупних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о парничним трошковима из става четвртог првостепене пресуде тако што се тужени ОБАВЕЗУЈЕ да тужиљи на име парничних трошкова уместо износа досуђеног првостепеном пресудом плати 55.500,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде.

Свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.


О б р а з л о ж е њ е

Ставом првим побијане пресуде тужени је обавезан да тужиљи као пунолетном детету од подношења тужбе до 29.09.2017. године и од 22.01.2018. године па убудуће плаћа издржавање од 30% од својих редовних месечних примања умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање. Ставом другим је одбијен као неоснован тужбени захтев у делу у којем је тражено издржавање за период од 01.01. до 22.01.2018. године. Ставом трећим је одбијен захтев за издржавање за период од 01.12.2006. до 25.11.2016. године. Ставом четвртим тужени је обавезан да тужиљи плати парничне трошкове у износу од 61.500,00 динара.

Против ове пресуде у делу у којем је усвојен тужбени захтев тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у члану 373 став 1 ЗПП и тражио је трошкове другостепеног поступка.

Тужиља је поднела одговор на жалбу са захтевом за трошкове другостепеног поступка.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11...55/14) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1,2,3,5,7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни недостатака који би спречавали испитивање побијане пресуде па се жалбом неосновано указује на битну повреду из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП.

Тужиља је рођена _. године, решењем Градског центра за социјални рад – Одељење у Барајеву од 29.03.2005. године је поверена мајци на старање и до подношења тужбе у овој парници није остваривала право на издржавање од оца. Живи са мајком и бабом у _ у заједничком домаћинству, у школској 2015/2016 години је уписала прву годину Правног факултета на Универзитету "АА2" уз плаћање школарине од 1.500 евра годишње, прву годину је завршила, другу је уписала у школској 2016/2017 години, а у августу 2017. године се пријавила на конкурс за основну ФФ и због тога није уписала трећу годину студија. Према обавештењу те установе тужиља је полазник 16. класе стручног оспособљавања, обука је почела 22.01.2018. године, траје 12 месеци а полазницима је обезбеђен смештај и исхрана у интернату, униформа, приручници, стручна литература и наставна средства.

Правилником _ Србије о ФФ (“Службени гласник РС” 97/15) за ФФ се расписује конкурс, право учешћа имају домаћи држављани, са завршеном четворогодишњом средњом школом, старости од 18 до 24 године, са пребивалиштем од најмање 12 месеци на територији организационе јединице за коју се пријављују. Кандидати полажу квалификациони испит, после тога се врши рангирање и на основу ранг листе, изабрани кандидати се позивају на обуку. На почетку обуке са ФФ-ом закључују уговор о међусобним правима и обавезама, а између осталог кандидат се обавезује да кад заврши обуку најмање пет година ради у ФФ и да у случају неоправданог напуштања обуке ФФ накнади трошкове. По завршеној обуци кандидати полажу завршни испит и стичу звање ФФ.

На основу ових чињеница првостепени суд је правилно оценио да тужиља као пунолетно дете млађе од 26 година које је на редовном школовању има право на издржавање од родитеља. У моменту подношења тужбе тужиља је била студент Правног факултета Универзитета "АА2", у току парнице је на трећој години студија прекинула школовање на факултету да би се ишколовала за ФФ службеника. Обука за то занимање подразумева полагање квалификационих испита, похађање теоријске и практичне наставе у установи интернатског типа и полагање завршног испита ради стицања звања ФФ приправника.

Полазник у погледу похађања и савладавања наставног програма има обавезе које по садржини одговарају обавезама ученика или студента, завршетком школовања стиче одређено стручно звање, па полазник обуке има статус детета на редовном школовању. Стога тужиља прекидом студија на трећој години Универзитета "АА2", ради школовања у другој установи, није изгубила право на издржавање од оца.

  Тужиља се одлучила на наведену промену да би стекла звање које ће јој омогућити да се запосли и да својим средствима исфинансира довршетак школовања на универзитету, отац до подношења тужбе није учествовао у издржавању, оно што је тужиља зарађивала као аниматор у играоници или фудбалски судија, а што због школовања у установи интернатског типа не може да оствари, није било довољно ни за подмирење њених основних животних потреба, а ни за школовање, па усвајање захтева за издржавање за оца не представља очигледну неправду. Стога наводи жалбе којима се тужиљи оспорава право на издржавање од оца по чл. 155 ст. 2 и 4 ПЗ нису основани.

Према стању у списима тужиља живи у заједничком домаћинству са мајком и бабом у _, мајка је запослена у Предузећу "АА", њена зарада је 43.000,00 динара, оптерећена је кредитом од 8.100,00 динара месечно, законску обавезу издржавања има само према тужиљи, а од имовине има гарсоњеру у Београду _у за коју тврди да је не издаје, без обзира што комунални трошкови, кредитна обавеза и исхрана у износима које је навела прелазе њену плату. Тужени живи сам, у гарсоњери у власништву његовог оца, за комуналне трошкове издваја око 6.000,00 динара, запослен је у огранку "АА1" и има плату од просечно 32.700,00 динара. Нема законску обавезу издржавања према другим лицима. По препоруци лекара користи лек “лоразепам”, али његова радна спсобност није смањена јер, према приложеним исплатним листама зараде, у току парнице није био на боловању, није примао накнаду за боловање и није доставио доказ о трошковима за набавку лека, па је првилна оцена првостепеног суда да здравствено стање нема утицаја на туженикову економску ситуацију. Тужиља је до уписа у Центар за основну ФФ обуку радом у играоници три до четири дана недељно зарађивала по 800 динара дневно и као _ судија 1.000 динара по утакмици од септембра до маја. У време доношења побијане пресуде минимална сума издржавања из члана 160 став 4 ПЗ, према објављеним подацима Министарства за рад и социјалну заштиту је износила 25.680,00 динара. Наведене чињенице су правилно утврђене, па наводима жалбе чињенично стање на којем је заснована побијана пресуда није доведено у сумњу.

Првостепени суд је из правилно утврђених чињеница извео погрешан закључак у вези потреба повериоца и могућности дужника да даје издржавање и одлуку о износу издржавања је донео погрешном применом чл. 160 ПЗ.

По одредби из члана 155 став 2 ПЗ законска обавеза родитеља према пунолетном детету је сразмерна његовим могућностима. Родитељ није дужан да обезбеђује средства преко својих могућности ни да даје издржавање на штету сопствене егзистенције. Тужени станује у очевој гарсоњери, његова зарада је за око 7.000,00 већа од минималне суме издржавања, издвајањем 25% од зараде на име издржавања за тужиљу би му преостало 24.500,00 динара, што је у нивоу минималне суме издржавања. Када се од тога одузму комунални трошкови од око 6.000,00 динара месечно, туженику преостаје око 18.000 динара за све остале потребе. Док је студирала на Универзитету, тужиљи је за школарину било потребно 1.500 евра годишње или 125 евра месечно, и 2.000,00 динара за уџбенике. Потребе у виду исхране у оквиру трочланог домаћинства, хигијене, становања, интернета и телефона као и најосновније гардеробе су се могле задовољити износом у нивоу минималне суме издржавања из члана 160 став 4 ПЗ, али када се дода школарина од 125 евра месечно добија се износ од 40.000,00 динара. Тужиља је радом у играоници и за време спортске сезоне суђењем спортских утакмица могла да заради око 10.000 до највише до 15.000,00 динара (2.400,00 до 3.200,00 динара недељно радом у играоници и 1.000,00 динара недељно на утакмицама у току сезоне), што је много мање од њених потреба у овом периоду. Недостајући износ би требало да обезбеде родитељи сразмерно својим могућностима. Тужени с обзиром на износ зараде без опасности по сопствену егзистенцију не може да доприноси са износом већим од 8.200,00 динара, што износи 25% од његове зараде. Мајчина ситуација је повољнија јер има већу плату и непокретност која може да се користи за стицање прихода.

Ступањем у центар за ФФ тужиљине потребе су се смањиле јер у оквиру те установе има обезбеђен смештај у интернату, исхрану, радну униформу и бесплатну наставу, али јој је и даље потребна гардероба, део средстава за хигијену и средства за покриће трошкова изван наставе као што су телефон и културне и социјалне потребе. По оцени другостепеног суда за то је довољан износ од 10.000,00 динара месечно. Тужиља због школовања у интернату не може да зарађује, као што је то чинила до ступања у интернат, па отац сразмерно својим могућностима може да учествује у овим потребама са 4.800,00 динара или са 15% од своје зараде. Износ од 30% од зараде за овај период би био несразмеран смањеним потребама повериоца и материјалним могућностима дужника.

У вези одбијеног дела захтева нису настали посебни трошкови, тужиља није допринела својим понашањем трајању поступка, право на издржавање није могла да оствари ван спора, па је у смислу члана 207 ПЗ оправдано да јој се признају нужни трошкови поступка у висини награде за тужбу и заступања на рочиштима у првостепеном поступку укупно 55.500,00 динара. Одговор на жалбу није обавезна парнична радња и тужиљи није био неопходан за поступак по жалби супротне стране на пресуду П2. 2392/16 од 23.10.2017. године.

Првостепени суд је из правилно утврђених чињеница извео погрешан закључак о могућностима дужника да плаћа издржавање за период од подношења тужбе до прекида студија ради школовања у другој установи и погрешан закључак о износу тужиљиних потреба за период ступања на школовање у Центру за ФФ па убудуће, па је побијана пресуда преиначена делимичним одбијањем тужбеног захтева. У преосталом делу жалба је неоснована.

С обзиром на исход поступка по жалби и одредбу из члана 207 ПЗ је одлучено да свака странка сноси своје трошкове другостепеног поступка.

Из наведених разлога на основу члана 390, 394 тачка 3 и 4 и 165 став 2 ЗПП је одлучено као у изреци.

Председник већа-судија
Марина Јакић,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)