Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.11.2010.

Гж2 771/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 771/10
Дана 17.11.2010. године
Б е о г р а д



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Добриле Страјине, председника већа, Весне Митровић и Зорице Николић, чланова већа, у парници тужиље АА, коју заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог ББ, кога заступа пуномоћник БА, адвокат, ради насиља у породици, одлучујући о жалби тужиље изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву 6 П2.бр.78/2010 од 09.04.2010. године, у нејавној седници већа одржаној дана 17.11.2010. године, донео је



Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Смедереву 6 П2.бр.78/2010 од 09.04.2010. године и предмет ВРАЋА истом суду, на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Основног суда у Смедереву 6 П2.бр.78/2010 од 09.04.2010. године, ставом првим изреке, одбија се тужбени захтев тужиље АА, којим је тражила да се према туженом ББ одреди мера заштите од насиља у породици и то издавањем налога за усељење у породични стан аа, са кућиштем и пашњаком од 32,63 ара у КО _, све у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке обавезује се тужиља да надокнади туженом трошкове поступка у износу од 53.000,00 динара, у року од 15 дана од пријема пресуде, под претњом принудног извршења.

Против ове пресуде благовремено је изјавила жалбу тужиља, побијајући исту у целини, из свих законских разлога због којих се пресуда може побијати.

Тужени је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку у вези члана 202. Породичног закона, па је оценио да је изјављена жалба основана.

Побијана пресуда захваћена је битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, у вези члана 202. Породичног закона, на коју се у жалби посебно указује. Ово зато што у пресуди није наведено довољно разлога о битним чињеницама, а они разлози који су наведени су нејасни и противречни. Такође, првостепени суд није правилно и потпуно утврдио чињенично стање, па је погрешно применио материјално право.

Првостепени суд сматра да тужиља ничим није доказала да је тужени вршио насиље над њом, ни сведоцима, ни материјалним доказима, да није пружила доказе о исходу поднете кривичне пријаве, те да се усвајањем тужбеног захтева не постиже заштита од насиља у породици, јер би оваква мера довела до још већег неслагања и конфликата, односно оваква мера не би била сврсисходна. Међутим, овакво налажење првостепеног суда се за сада не може прихватити.

Из утврђеног чињеничног стања произлази да су странке биле у дугогодишњој ванбрачној заједници у којој је било свађа и неслагања, па је тужиља више пута напуштала туженог. До несугласица је долазило због очигледно велике разлике у годинама и сумњи туженог да га тужиља вара, односно да је била у емотивним везама са другим мушкарцима. Последњи пут до свађе између странака је дошло у априлу месецу 2009. године када је тужени посумњао да је тужиља узела новац који је био у коферу, па је тужиља пријавила туженог да јој је претио оружјем, због чега је оружје и одузето од туженог, при чему је СУП-у оружје предао унук туженог. Тужени је био хоспитализован у болници "ВВ" у периоду од 22.12.2008. до 29.12.2008. године са дијагнозом hernia inguinoscrotalis dex. Након боравка на одељењу болови због десне ингвиноскроталне киле су се смирили, па је тужени отпуштен кући јер је операција представљала ризик због његових година и општег стања. Тужиља је предложила у тужбеном захтеву да суд одреди туженом меру заштите од насиља у породици издавањем налога за усељење у породични стан, односно кућу.

Према члану 197. Породичног закона насиље у породици јесте понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице. Насиљем у породици сматра се, нарочито, између осталог, и вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање. Ови појмови представљају правне стандарде чију садржину треба да попуни суд својом оценом вредности. То значи да ће суд, користећи објективна мерила и узимајући у обзир све специфичне објективне и субјективне околности сваког конкретног случаја оценити да ли је конкретно понашање туженог такво да се може сматрати дрским, безобзирним и злонамерним. При томе суд треба да покаже „нулту“ толеранцију на насиље, односно да свако понашање које одступа од стандарда уобичајеног и друштвено прихватљивог опхођења и комуницирања са члановима породице квалификује као насиље у породици. Чланом 198. истог Закона прописане су мере заштите од насиља у породици које суд може да одреди и то једну или више мера, којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице. Мере заштите од насиља у породици, као и њихов број и врста, одмеравају се у складу са утврђеним степеном вербалног насиља које је насилник испољио према жртви насиља, предузетим физичким нападима, тежини повреда и узнемиравању које жртва насиља трпи од насилника, као и проценом опасности од понављања насиља. Ове мере нису казна учиниоцу насиља, већ је њихово дејство првенствено превентивно, јер опомињу и упозоравају учиниоца на то какве га законске последице очекују за случај да убудуће понови своје дело, па као такве имају и превентивно дејство. Зато оне морају бити строге, ефикасне и сврсисходне, како би могле остварити свој циљ на плану опште и генералне превенције, а њихов крајњи циљ је заштита породице као основне и најзначајније ћелије сваког друштва, породице као целине, али и сваког њеног члана појединачно. Приликом избора мера заштите које ће суд одредити мора се узети у обзир и максимално уважити мишљење жртве о степену опасности која јој прети, јер се заштита пружа жртви, па њена субјективна процена, заснована на дотадашњим односима са насилником, представља основни елемент који суд узима у обзир када бира меру коју ће у конкретном случају одредити. Жртвама породичног насиља ове мере обезбеђују мир, спокој и безбедност за одређени временски период, као и живот без страха од даљег насиља, ослобођење траума и опоравак. Временска и просторна дистанца за обе стране ствара предуслове за изналажење решења у циљу превазилажења настале ситуације и стабилизације међусобних односа.

Чланом 205. Породичног закона прописано је да суд у поступку у вези са породичним односима може утврђивати чињенице и када оне нису међу странкама спорне, а може и самостално истраживати чињенице, које ниједна странка није изнела. Поступак у спору за заштиту насиља у породици је нарочито хитан, суд није везан границама тужбеног захтева за заштиту од насиља у породици, па може одредити и меру заштите од насиља у породици која није тражена, ако оцени да се таквом мером најбоље постиже заштита (члан 285. и члан 287. Породичног закона). Међутим, хитност поступка не овлашћује суд да може због те хитности да пропусти извођење свих релевантих доказа битних за одлуку у овој правној ствари, јер значај и тежина предложене мере заштите од насиља у породици захтева да суд предузме све радње у циљу утврђивања потпуног и правилног чињеничног стања. То даље значи да суд треба да изведе све доказе, не само предложене, већ и по службеној дужности, да би правилно и потпуно утврдио чињенично стање и одредио меру заштите од насиља у породици којом се најбоље постиже таква заштита. Зато је суд дужан да подстиче странке да изнесу све правно релевантне чињенице, да допуне своје наводе, пруже потребна објашњења и понуде све расположиве доказе и да сам истражује чињенице које ће унети у чињеничну подлогу своје одлуке.

У конкретном случају првостепени суд, иако је извео доказ увидом у кривичну пријаву коју је тужиља против туженог поднела, није затражио извештај од Општинског јавног тужилаштва у Смедереву, коме је ова кривична пријава поднета, о исходу поступка по тој пријави, већ је погрешно оценио да терет доказивања исхода по тој пријави пада на тужиљу. Такође, првостепени суд је извео доказ саслушањем сестре тужиље, СС, која је изјавила да је између странака долазило до свађа и компликација, да је тужиља више пута напуштала туженог и долазила код ње, да је тужени враћао, а да је тужиља 04.04.2009. године дошла код сведокиње узнемирена и рекла да је тужени хтео да је избоде ножем. Међутим, првостепени суд исказ овог сведока није оценио ни засебно ни заједно са осталим доказима, због чега и није могао да изведе правилан закључак о томе да ли је тужени према тужиљи вршио насиље у породици. Чињеница да је тужени стар и болестан не значи да исти према тужиљи није могао да врши насиље у породици, имајући у виду да насиље у породици не представља само физички напад насилника на жртву, већ и свако понашање којим један члан породице угрожава душевно здравље или спокојство другог члана породице, па између осталог и вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање. Првостепени суд није у довољној мери оценио целокупан однос између странака који је резултирао тиме да је тужиља више пута напуштала туженог, који је поново враћао, па у том смислу није оценио да ли се неком другом прописаном мером заштите од насиља у породици може постићи заштита. Због свега реченог, жалба тужиље је морала бити усвојена, а побијана пресуда укинута у ставу првом пресуде.

У поновном поступку првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења, прибавити извештај о исходу поднете кривичне пријаве, оценити исказ сестре тужиље у смислу члана 8. Закона о парничном поступку, те ће, пошто поново оцени и остале изведене доказе, као и остале наводе жалбе, извести закључак да ли је тужени вршио насиље у породици према тужиљи. У зависности од тежине и степена узнемиравња које је тужиља трпела од туженог, чак и вербалним насиљем које је тужени испољавао према тужиљи, првостепени суд ће оценити да ли се сврха заштите од насиља у породици може остварити и другом мером заштите из члана 198. Породичног закона, а не само оном која је предложена у тужбеном захтеву или комбинацијом предложене мере и друге мере заштите из наведене законске одредбе.

Одлука о трошковима поступка зависи од коначног успеха странака у спору, па је побијана пресуда укинута и у ставу другом изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци решења, а у смислу члана 376. став 1. и члана 377. став 2. Закона о парничном поступку у вези члана 202. Породичног закона.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)