Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
21.04.2010.

ГЖ2 83/10


РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
ГЖ2 -83/10
21.04.2010. године
Б Е О Г Р А Д


У И М Е Н А Р О Д А

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Споменке Зарић, председника већа, Добриле Страјине и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ, ЖЖ, ЗЗ, ИИ, ЈЈ, КК, ЛЛ, ЉЉ и ММ, сви из села вв, Република Црна Гора, чији је заједнички пуномоћник БА, адвокат из Београда, ради утврђења ништавости брака, одлучујући о жалби тужених изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П.бр.3343/07 од 13.11.2008.године, у седници већа одржаној 21.04.2010.године донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужених и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.бр.3343/07 од 13.11.2008.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Петог општинског суда у Београду П.бр.3343/07 од 13.11.2008.године, ставом првим изреке, утврђено је да је ништав брак закључен дана __.199_.године, у Београду између АА и ББ1, уписан у Матичну књигу венчаних која се води за матично подручје Београд, под текућим бројем __ за годину 19_. Општине Стари град. Ставом другим изреке обавезани су тужени да тужиоцу солидарно надокнаде трошкове парничног поступка у износу од 61.100,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде, тужени су благовремено изјавили жалбу, из свих разлога прописаних одредбом члана 360. Закона о парничном поступку.

Тужилац је одговорио на жалбу тужених.

Апелациони суд у Београду је испитао правилност првостепене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372. Закона о парничном поступку и оценио је да жалба тужених није основана.

У поступку доношења првостепене пресуде нису учињене битне одредбе парничног поступка прописане одредбом члана 361. став 2. Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити се у жалби указује на друге повреде које су биле или могле бити од утицаја за доношење правилне и законите одлуке.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени су законски наследници другог наследног реда покојне ББ1 (рођене 19_.године, преминула _.20_.године), са којом је тужилац (рођен 19__.године) закључио брак __.19_.године, који је разведен правноснажном пресудом Петог општинског суда у Београду П.бр.1431/99 од 01.09.1999.године. Њихов брак није склопљен ради остваривања заједнице живота, нити је иста икада успостављена, већ ради остварења обостраних имовинских и других интереса. Наиме, тужилац је пре закључења брака становао као подстанар код покојне ББ1 у стану вв1, на коме је она имала право закупа на неодређено време; плаћао јој је закупнину (што је наставио да чини након закључења брака) и помагао јој је на разне начине (водио је код лекара, куповао јој је намирнице и слично). Како у то време није био могућ откуп станова, једини начин да покојна ББ1 пренесе станарско право на тужиоца био је да закључи брак са њим будући да јој је с обзиром на године старости било потребно да се неко стара и брине о њој. Иначе, тужилац је од 198_.године био у емотивној вези са СС, са којом је засновао ванбрачну заједницу 199_.године, када се она доселила у стан у коме је тужилац живео као подстанар. У току трајања ванбрачне заједнице тужилац и СС су добили двоје деце (прво рођено 199_.године, друго рођено 199_.године). СС и АА су закључили брак одмах после развода АА и ББ1 20_.године. Тужилац и покојна ББ1 су 19__.године закључили уговор о доживотном издржавању којим се ББ1, као примаоц издржавања, обавезала да тужиоцу, као даваоцу издржавања, на име накнаде за примљено издржавање остави у наследство свој стан вв1, који је у међувремену откупила, али је исти отуђила непосредно пред смрт. СС и АА, њихова заједничка малолетна деца и покојна ББ1 су живели у заједничком домаћинству све до марта 199_.године, након чега су се сви заједно преселили у кућу вв2. Пре закљученог уговора о доживотном издржавању тужилац је престао да плаћа закупнину. Покојна ББ1 је много волела тужиочеву и СС децу. У заједничком домаћинству ББ1 је од своје пензије куповала потребну гардеробу и ствари, док су тужилац и СС куповали све што је потребно за заједничко домаћинство, сносили су трошкове комуналија, а издвајали су и за потребе покојне ББ1. На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио одредбе члана 212. Породичног закона које се примењују и на породичне односе који су настали до дана почетка примене тог закона (01. јул 2005.године), а сагласно одредби члана 357. став 1. Породичног закона, дајући за своју одлуку јасне, довољене и убедљиве разлоге, које у свему прихвата и овај суд. Сврха брака је остваривање заједнице живота супружника (члан 16. Породичног закона). Заједница живота подразумева физичку, сексуалну, емотивну и интелектуалну заједницу. Укупност свих ових елемената чини заједницу живота. Из наведеног произилази да једно лице може истовремено живети само у једној заједници живота, било брачној било ванбрачној. Чињеница да је тужилац за сво време трајања брака са покојном ББ1 био у емотивној вези и имао фактичку (ванбрачну) заједницу живота са СС, са којом је добио двоје деце, искључује могућност да је тужилац могао остваривати заједницу живота која има квалитет постојања брачне заједнице и са покојном ББ1, а посебно имајући у виду да су сво троје живели у истом домаћинству. Имајући у виду све наведене околности конкретног случаја, разлику у годинама између тужиоца и покојне ПП (38 година), да је однос тужиоца и покојне ПП за све време његовог трајања имао елементе уговора о доживотном издржавању који је формално и закључен 1995.године, да је покојна ПП желела да на тужиоца пренесе станарско право у време када откуп није био могућ, да би тиме за себе обезбедила издржавање, а што је и било пресудни мотив за закључење брака и по мишљењу другостепеног суда брак између тужиоца и покојне ББ1 није закључен ради остваривања сврхе брака, то је заједница живота, нити је иста и када успостављена, због чега је овај брак апсолутно ништав.

Све разлоге које је за своју одлуку дао првостепени суд у свему прихвата и овај суд.

Наводима жалбе да је тужилац тужбу за утврђење ништавости брака поднео из разлога опструкције поступка који се води пред Петим општинским судом у Београду за поделу брачне тековине под бројем П.бр.233/04, а коју парницу тужени као тужиоци воде против тужиоца као туженог, не доводи се у сумњу правилност побијане одлуке, а ово из разлога што суд није везан правним основом из реферата тужбе и то га не спречава да утврђује да ли су тужилац и покојна ББ1, будући да су дуги низ година живели у заједничком домаћинству стекли сусвојину на некој имовини, а према правилима Закона о основама својинско-правних односа. Осим тога, апсолутна ништавост неког правног посла је санкција за најтеже незаконите радње, која у тој мери вређају морална схватања једног друштва, због чега је активно легитимисано лицима дато право да ту тужбу поднесу у свако доба, односно правилно поднешење оваквих тужби никада не застарева. Управо због тога законодавац је предвидео да се брак може поништити и после његовог престанка (сметани разлог).

Како се ни осталим жалбеним наводима не доводи у питање правилност побијане одлуке, Апелациони суд је применом члана 375. Закона о парничном поступку одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду.

Одлука о трошковима поступка донета је правилном применом одредби чланова 149. и 150. Закона о парничном поступку у вези са чланом 207. Породичног закона.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, с.р.

МШ

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)