Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
22.03.2018.

Гж2 92/18

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 92/18
22.03.2018. године
Београд

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Владиславе Милићевић, председника већа, Тање Шобат и Весне Матковић, чланова већа, у парници тужиoца АА, кога, адвокат АБ, против тужених, ББ1, кога заступа адвокат АБ1, ББ2 и ББ3, које заступа адвокат АБ2, ради утврђења и оспоравања очинства, одлучујући о жалби првотуженог изјављеној против решења Вишег суда у Београду П2.53/17 од 06.11.2017.године, у седници већа одржаној дана 22.03.2018.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ПОТВРЂУЈЕ СЕ решење Вишег суда у Београду П2.53/17 од 06.11.2017.године и жалба првотуженог одбија као неоснована.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду П2. 53/17 од 06.11.2017.године, одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда у Републици Србији за суђење и расправљање поводом захтева за оспоравање очинства као неоснован.

Против наведене одлуке првотужени је благовремено изјавио жалбу из свих законских разлога.

Испитујући правилност и законитост побијане одлуке у смислу одредбе чл.386 у вези са чл.402 ЗПП (“Службени гласник РС” бр.72/11са изменама и допунама), Апелациони суд у Београду је нашао да жалба првотуженог није основана. 

У поступку доношења побијане одлуке нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 374 ст. 2 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити она из тачке 12 истог става на коју се посебно указује жалбом, јер је побијана одлука са јасним и непротивуречним разлозима о свим битним чињеницама.

Првостепени суд је одлучио као у изреци побијаног решења применом чл.64 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, у вези са чл. 41, чл.59, чл.251 ст.1, чл.252 ст.1 и чл.256 ст.3. са образложењем да је предмет овог поступка утврђивање и оспоравање очинства и да је сходно одредби чл.41 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља меродавно право које се има применити, приликом одлучивања о постављеном тужбеном захтеву, право државе чији је држављанин, у време рођења детета, лице чије се очинство утврђује. У конкретном случају то је право Републике Србије - Породични Закон РС и Закон о решавању сукоба закона са прописима других земаља, а све према држављанству првотуженог, који је означен као тужени према коме се утврђује очинство.

Апелациони суд у Београду сматра да је одлука првостепеног суда правилна и да се наводима жалбе не доводи у сумњу.

  Према чл.256 ст.3 Породичног закона РС (право државе првотуженог као лица према коме се утврђује очинство), у спору ради утврђивања очинства странке су: дете, мајка, мушкарац који тврди да је отац детета, мушкарац који се по овом закону сматра оцем детета ( нужни и јединствени супарничари).

Према чл.256 ст.4 истог закона, странке у спору ради оспоравања очинства су дете, мајка, мушкарац који се по овом закону сматра оцем и мушкарац који тврди да је отац детета (нужни и јединствени супарничари).

У конкретном случају, тужба је поднета за утврђивања и оспоравања очинства и као тужени означени су првотужени, чије се очинство утврђује, друготужена као мајка тужиоца и трећетужени који је уписан као отац тужиоца. Уз тужбу је приложен и ДНК тест, који је урађен 14.03.2016.године, према коме трећетужени није биолошки отац тужиоца.

Тужилац, друго и трећетужени немају пребивалиште у Републици Србији. Првотужени није оспорио да је држављанин Републике Србије, нити да има пребивалиште и боравиште у Републици Србији. У конкретном случају за признање, утврђивање или оспоравање очинства меродавно је право дражаве чији је држављанин у време рођења детета било лице чије се очинство, односно материнство признаје, утврђује или оспорава, а како је то предвиђено чл.41 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Правилно је првостепени суд нашао да је тачка везивања држављанство првотуженог, као лица чије се очинство утврђује, и то држављанство у време рођења детета (тужиоца), и да испуњеност овог услова последично упућује на примену меродавног права. Оваква норма у конкретном случају није у супротности са интересом детета (овде тужиоца). Како одредба чл.41 упућује на меродавно право Републике Србије, то према Породичном закону Републике Србије цитирани чл.256 ст.3 и ст.4 одређује ко све чини супарничарску заједницу (нужни и јединствени супарничари). Странке у овој правној ствари су и одређене у складу са цитираним одредбама о нужној и јединственој супарничарској заједници, која подразумева због природе породично правног односа да се спор може решити на једнак начин према свим супарничарима.

  Тужба је поднета ради утврђивања очинства првотуженог и оспоравања очинства трећетуженог, па се утврђивање и оспоравање очинства води као један поступак у истој процесној заједници и нема места раздвајању поступка ради утврђивања и поступка ради оспоравања очинства. Уколико се утврди да је првотужени отац тужиоца, онда се последично трећетужени неће сматрати оцем тужиоца. Уколико би се прихватио навод жалбе да прво треба утврдити да трећетужени није отац детета то не би (обрнуто претходној последици) значило последично да је првотужени отац детета, јер се очинство првотуженог утврђује, а не зависи од одлуке да ли је трећетужени отац тужиоца или не. Ова процесна заједница тужених је последица права детета да, без обзира на узраст, зна ко су му родитељи (чл.59 ст.1 Породичног Закона РС).

Како се утврђује очинство првотуженог, а првотужени је држављанин Републике Србије и има пребивалиште на територији Републике Србије, то је правилно нашао првостепени суд да је стварно и месно надлежан Виши суд у Београду да поступа у овој правној ствари.

Нису основани наводи жалбе првотуженог да је одлука донета супротно цитираним прописима и да је нејасна. Ово стога што се првостепени суд позвао на чл.41 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, који упућује на меродавно право, а затим се позвао на то меродавно право, како материјално правне прописе тако и на оне које који регулишу сам поступак.

Нису основани наводи жалбе да је погрешно позивање првостепеног суда на чл.64 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Ово стога што је чл.64 ст.2 овог закона прописано да и у ситуацији када тужени нема пребивалиште у РС, постоји надлежност суда у РС под условом да тужени има држављанство РС.

Нису основани наводи жалбе да се не може засновати надлежност суда у Републици Србији уколико тужилац и трећетужени нису држављани РС јер не постоји норма која условљава примену меродавног права према овим овим условима. Тужбени захтеви за утврђивање очинства и оспоравање очинстава су кумулативни захтеви. За први захтев колизиона норма упућује на држављанство првотуженог као доминантну тачку везивања одређену имеративном нормом (чл.41 Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља), и упућује на меродавно право, Породични закон РС, а ово пак предвиђа нужну супарничарску заједницу (чл.256 ст.3 и ст.4 ), и самим тим правне последице и дејства како материјално правна тако и процесно правна, донете одлуке према означеним јединственим и нужним супарничарима. Правила о супарничарству одређују надлежност суда у Републици Србији и према туженима за одлучивање о тужбеном захтеву за оспоравање очинства трећетуженог, на који може да утиче одлука о првом тужбеном захтева за утврђивање очинства. У сваком случају разлози целисходности и економичности поступка опредељују, супротно наводима жалбе, превасходно решавање о првом постављеном тужбеном захтеву а то је утврђивање очинства.

  Како су и остали наводи жалбе без утицаја на одлуку суда у овој правној ствари то је одлучено је као у изреци применом чл.401 тачка 2 ЗПП.

Председник већа – судија
Владислава Милићевић с.р.

За тачност отправка
управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)