Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.03.2011.

Гж2 946/2010

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж2 946/10
30.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У  И М Е  Н А Р О Д А


  Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Добриле Страјина и Весне Митровић, чланова већа, у парници тужилаца АА и АА1, против туженог ББ, кога заступају БА и БА1, адвокати, ради утврђења, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П.1874/08 од 12.11.2009.године, у седници већа одржаној 30.03.2011.године, донео је


П Р Е С У Д У

I

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца АА1 и ПОТВРЂУЈЕ  пресуда Другог општинског суда у Београду П.1874/08 од 12.11.2009.године.

II

  ОДБАЦУЈЕ СЕ као непотпуна жалба тужиље АА изјављена против пресуде Другог општинског суда у Београду П.1874/08 од 12.11.2009.године.


О б р а з л о ж е њ е

  Пресудом Другог оптшинског суда у Београду П.бр.1874/08 од 12.11.2009.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца АА и АА1, којим су тражили да се утврди да упис у јавну исправу, матичну књигу рођених општине Звездара под текућим бројем _ за 19_.годину садржи неистинито утврђену чињеницу да је тужени ББ син сада пок. ПП. Ставом другим изреке обавезани су тужиоци да туженом на име трошкова парничног поступка исплате износ од 51.250,00 динара, у року од 15 дана.

  Против ове пресуде тужиоци су благовремено изјавили жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

  Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама законских овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку („Сл.гласник Републике Србије“ број 125/2004 и 111/2009)-ЗПП и оценио да жалба тужиоца АА1 није основана, а да је жалба тужиље АА непотпуна.

  У поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1, 2, 5, 7. и 9. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности.

  Према утврђеном чињеничном стању, у току је оставински поступак иза смрти пок. ПП, преминулог _.2006.године, чији су тужиоци законски наследници. Оставински поступак је прекинут до окончања парничних поступака, између осталог и овог парничног поступка, зато што тужиоци оспоравају туженом својство законског наследника пок. ПП. Наиме, према изводу из матичних књига рођених као отац туженог уписан је правни претходник тужилаца, сада пок. ПП, а као мајка ВВ, рођена _. Пошто је брак ПП и ВВ разведен правноснажном пресудом Окружног суда у Београду П.3023/56 од 26.10.1956. године, а тужени је рођен 01.10.1957.године, то је рођен по истеку 300 дана од дана развода брака због чега се сада пок. ПП не може сматрати оцем туженог. По налогу суда да се изјасни како је у спорном изводу уписана чињеница очинства, садашњи матичар општине Звездара је изнео своје мишљење да је то урађено из разлога што је отац туженог приликом његовог рођења био у браку са његовом мајком, а тај закључак произилази из чињенице да су родитељи детета имали исто презиме.

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио захтев тужиоца, дајући за своју одлуку разлоге које у свему прихвата и овај суд.

  Апелациони суд у Београду је ценио наводе из жалбе, али налази да се њима не доводи у сумњу правилност побијане одлуке. Према одредби члана 230. став 2. Закона о парничном поступку дозвољено је доказивати да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице или да је исправа неправилно састављена, а ако суд посумња у аутентичност исправе, може затражити да се о томе изјасни орган од кога би требало она да потиче (став 4. истог члана). Из образложења побијане одлуке произилази да нико не сумња у аутентичност исправе – извода из матичне књиге рођених - да би се примењивао члан 230. став 4. ЗПП. Стога тужиоци треба да докажу да је у јавној исправи неистинито утврђена чињеница да је пок.ПП отац туженог ББ, јер у супротном важи законска претпоставка истинитости онога што се у јавној исправи потврђује или одређује. Правилно закључује првостепени суд да тужиоци нису у поступку доказали да пок. ПП није отац туженог. Околност када је брак пок. ПП и ВВ разведен, а када је тужени рођен, односно чињеница да је од развода брака до рођења туженог протекло више од 300 дана, сама по себи не представља доказ да покојни ПП није отац туженог. Законска претпоставка истинитости података уписаних у јавне књиге је оборива и може се оборити само доказивањем да је стварно стање друго од уписаног, што тужиоци у парници нису доказали. Претпоставка садашњег матичара да је тадашњем матичару за упис чињенице очинства било довољно то што родитељи туженог имају исто презиме није доказ да исправа садржи неистиниту чињеницу или да је неправилно састављена. Ради се о личном мишљењу матичара које не доказује да је јавна исправа својевремено издата због заблуде надлежног органа који ју је издао, а исправа је аутентична, као и правилно састављена јер садржи потребне податке.

  При том, иако тужиоци свој захтев заснивају на одредби члана 230. ЗПП према којој је дозвољено доказивати да су у јавној исправи неистинито утврђене чињенице, јасно је да тужиоци заправо поднетом тужбом оспоравају очинство покојног ПП, а према одредби члана 56. став 2. Породичног закона право на оспоравање очинства имају само дете, мајка, муж мајке и мушкарац који тврди да је отац детета ако истом тужбом тражи и утврђивање свог очинства. Дакле, без обзира на јасан правни интерес тужилаца да тужени изгуби својство законског наследника покојног ПП у оставинском поступку који је у току, они изричитом нормом специјалног закона нису овлашћени да оспоравају очинство свог покојног оца над туженим. Уосталом, уписом у матичне књиге рођених се и не стиче нити губи очинство неког лица, а уколико је очинство спорно оно се оспорава по одредбама Породичног закона, због чега околност како је јавна исправа (извод из матичне књиге рођених) састављена, не доказује да правни претходник тужилаца није отац туженог.

  На основу одредбе члана 375. ЗПП одлучено је као у изреци, с тим што је одлука о трошковима парничног поступка потврђена јер је донета правилном применом одредаба чланова 149. и 150. ЗПП.

  Жалба тужиље АА је одбачена као непотпуна на основу одредбе члана 374. ЗПП у вези са чланом 357. и 358. став 1. и 2. ЗПП, с обзиром да тужиља жалбу није потписала.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)