Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.11.2010.

Гж 4530/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4530/10
30.11.2010. године
Б Е О Г Р А Д



У И М Е Н А Р О Д А


Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија: Споменке Зарић, председника већа, Милице Аксентијевић и Меланије Сантовац, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужених ББ, коју заступа БА, адвокат, тужене ВВ, чији су правни следбеници ВВ1, ВВ2, ВВ3 и ВВ4, и тужене ГГ, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Петог општинског суда у Београду П.684/03 од 25.06.2004.године, у седници већа одржаној 30.11.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У


ОДБИЈА као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Петог општинског суда у Београду П.684/03 од 25.06.2004.године.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Петог општинског суда у Београду П.684/03 од 25.06.2004.године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужилац сувласник на 27/146 идеалних делова непокретности у Београду аа, а на основу купопродајног уговора закљученог дана 25.07.1985.године, између првотужене ББ, као продавца и тужиоца АА као купца, као и да је првотужена ББ дужна трпети да се тужилац од њеног сувласничког удела укњижи као сувласник на 27/146 идеалних делова описане непокретности, а тужене ВВ и ГГ дужне трпети да се тужилац укњижи као сувласник у земљишној књизи код надлежног суда. Ставом другим изреке обавезан је тужилац да првотуженој ББ накнади трошкове парничног поступка у износу од 63.900,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде тужилац је изјавио жалбу (коју је суд, по дозвољеном враћању у пређашње стање, третирао као благовремену) због битне повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама законских овлашћења из члана 365. раније важећег Закона о парничном поступку, који се примењује на основу члана 491. став 1. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 125/2004 и 111/2009) и нашао да жалба није основана.

У поступку није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 354. став 2. ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, па тако ни повреде из тачке 14. (у жалби омашком означено као тачка 13.) с обзиром да је пресуда јасна и разумљива, а дати су разлози о одлучним чињеницама.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је са туженом ББ као продавцем закључио 25.07.1985.године, уговор о продаји, којим је продавац тужиоцу продала један део своје непокретности и то две просторије у величини 4,00х3,20 метара обе у некомфорном стању, а по цени од 250.000,00 тадашњих динара. Уговором је предвиђено да порез на промет непокретности плаћа купац, а да је продавац сагласан да се купац по потписивању уговора може укњижити на непокретности без његове даље сагласности. Уговор је потписан од стране уговорних страна, с тим да потписи нису оверени од стране суда. Неспорно је да је тужиља само један од сувласника целе непокретности чији је део продала тужиоцу, као и да у време закључења уговора о продаји њено право сусвојине није било укњижено у земљишним књигама. Тужилац је у целини исплатио продајну цену и ступио у посед купљених непокретности. Порез на промет непокретности није плаћен, а понуда Општини Вождовац по праву прече куповине је учињена после закључења уговора, с тим да је неспорно да општина на понуду није одговорила. У ЗКУЛ бр.аа КО Београд III уписана је парцела 4968 као земљиште без зграде површине 4 ара 65,10 квм, у друштвеној својини, а као ЗК тело аа укњижена је кућа аа и четири зграде, с тим да су као сувласнице земљишно књижног тела аа уписане ББ са ¾ идеалног дела, ВВ и ГГ са по 1/8 делова. Садашње земљишно књижно стање је да је земљиште укњижено као државна својина-власништво Републике Србије, а да су власници ЗК тела II ББ са ¾ и ДД са ¼ (пошто су у току парничног поступка тужене ВВ и ГГ отуђиле своје сувласничке делове).

На основу налаза и мишљења судских вештака утврђено је да просторије које су предмет уговора о продаји представљају помоћне просторије у помоћним објектима и да не испуњавају прописане услове (важеће на дан закључења уговора) да би се могле сматрати стамбеним просторијама.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев као неоснован.

Законом о промету непокретности („Службени гласник СРС“ бр.43/81) који је био на снази у моменту закључења спорног уговора о продаји и то одредбом члана 4. став 2. прописано је да се уговор о преносу права непокретности између носилаца права својине закључује у писменом облику, а потписи уговарача оверавају од стране суда. Уговор који није сачињен у овој форми, не производи правно дејство, а у смислу става 3. овог члана. Према каснијим изменама Закона о промету непокретности, а и према сада важећем Закону о промету непокретности (члан 4. став 3. важећег закона) суд може да призна правно дејство уговора о промету непокретности који је закључен у писаном облику, на коме потписи уговарача нису оверени од стране суда, под условом да је уговор испуњен у целини или претежним делом, да није повређено право прече куповине и да није повређен принудни пропис. Првостепени суд је закључио да право прече куповине Општине Вождовац (која је према ранијим прописима имала то право) није повређено, као ни право прече куповине осталих сувласника, сматрајући при том и да је продавац могла да располаже реалним делом непокретности, без обзира што физичка деоба између сувласника није извршена. Такође је закључио да околност што порез на промет није плаћен није од значаја, јер то више не представља услов за конвалидацију уговора о промету непокретности којем недостаје прописана форма. Тужбени захтев је одбијен зато што предмет уговора није дозвољен, односно на просторијама које су биле предмет уговора о продаји не може се стећи право својине према одредбама Закона о својини на деловима зграда, који је био на снази у време закључења уговора.

Правилност побијане одлуке се наводима жалбе не доводи у сумњу. Према одредби члана 1. став 3. Закона о својини на деловима зграда предмет етажне својине могу бити само поједини станови и поједине пословне просторије. У поступку је утврђено да су предмет уговора биле неусловне помоћне просторије, чија површина, начин градње и материјал од којих су изграђене указује да су имале карактер помоћних објеката који служе употреби главног објекта и који су и раније били коришћени као помоћни дворишни објекти-летња кухиња и шупа. Ови помоћи дворишни објекти су везани за кућу, као главну зграду и нису ни раније коришћени за становање. Према утврђеном чињеничном стању, једино је кућа кућни број аа грађена као кућа класичне градње, дакле као стамбени објекат, док су спорне просторије изграђене на начин и од материјала који указује да им је намена била да служе употреби главног објекта, а не да буду самостални објекти. На тако малом простору од 4 ара и 65 квм, не би било ни могуће дозволити зидање пет самосталних објеката. На ово указује и земљишно књижно стање, јер земљишно књижно тело II представља „кућа аа и четири зграде“. Неосновано је позивање тужиоца у жалби на одредбе Закона о земљишним књигама, јер и по правним правилима садржаним у том закону, само они делови зграде који представљају правну и грађевинску целину могу бити у самосталном правном промету. Спорне просторије, као што су летња кухиња и шупа, не могу се отуђивати посебно од стамбеног простора. Као припадак главне ствари, оне не могу бити ни посебан предмет земљишно књижног уписа (као што то нису ни у овој случају), и саставни су део земљишно књижног тела

Како се, дакле спорним уговором вршио промет који у то време законом није био дозвољен и који је био супротан наведеном принудном пропису, то нису били испуњени услови за његову конвалидацију и за утврђење да је тужилац на основу овог уговора постао сувласник на 27/146 идеалних делова целе непокретности коју представља земљишно књижно тело II ЗКУЛ бр.аа КО Београд III, а што је тражено постављеним тужбеним захтевом.

Одлука о трошковима парничног поступка је донета правилном применом одредаба чланова 154. и 155. ЗПП.

На основу одредбе члана 368. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Споменка Зарић, ср.

МШ

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)