Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.12.2012.

Гж 8619/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 8619/12
Дана 14.12.2012. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Смиљке Дингарац Нићифоровић, председнице већа, Александре Ђорђевић и Ивана Негића, чланова већа, у парници тужиље АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради стицања без основа, одлучујући о жалбама парничних странака изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр. 46945/10 од 15.05.2012. године, у седници већа одржаној 14.12.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр. 46945/10 од 15.05.2012. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П.бр. 46945/10 од 15.05.2012. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезана тужена да тужиљи на име стицања без основа плати износ од 12.600,00 евра у динарској противвредности по најповољнијем курсу НБС на дан исплате, са каматом по стопи коју прописује Европска централна банка, обрачунатом у динарској противвредности на исти начин као за главни дуг, почев од 11.05.2006.године па до исплате, све у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка ове пресуде. Ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев преко досуђеног износа од 12.600,00 евра, до траженог износа од 27.000,00 евра са каматом, све у динарској противвредности. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове спора у износу од 224.950,00 динара у року од 15 дана од дана пријема писаног отправка пресуде.

Против наведене пресуде, парничне странке су благовремено изјавиле жалбе и то тужиља због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права на став други и трећи пресуде, а тужена на став први и трећи пресуде наводећи да је ожалбена пресуда незаконита.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372. ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 125/04 и 111/09), чије одредбе се примењују сходно члану 506. став 1. ЗПП (“Службени гласник РС” бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да су жалбе парничних странака основане.

Према разлозима ожалбене пресуде, тужиља је са правном претходницом тужене ББ1 закључила уговор насловљен са “Купопродајни уговор и право надградње” 30. српња (јула) 1979. године. Овим уговором ББ1 је као ванкњижна власница на парцелама 925/3 и 925/4 КО _, у приземној кући, подигнутој на поменутим парцелама, продала тужиљи “кровну плочу на својој згради са правом надградње једног спрата на истој плочи по целим њеним димензијама”, уз обавезу тужиље да на надограђеном спрату постави кровну плочу, чији ће бити искључиви власник. Уз наведено, тужиља је овим уговором стекла право пролаза на парцели до свог објекта, као и право даље надградње уколико за то добије дозволу локалних власти. Тужиља је на име дела купопродајне цене исплатила износ од 20.000,00 тадашњих динара на дан закључења уговора, а остатак 10.06.1980. године о чему је сачињена и признаница. ББ1 је умрла 08.02.1990. године, а решењем о наслеђивању О. бр. 856/04 УПП/ОС 213/04-8 од 10. сијечња (јануара) 2005. године, на заоставштини као наследница је оглашена њена ћерка ББ1 (тужена). Тужиља је 25.11.2002. године потписала пуномоћје којим је овластила тужену ББ да може у њено име и за њен рачун продати непокретност која је била предмет уговора од 10.07.1979. године, за купопродајну цену од 12.780,00 евра. Тужена је потом 11. свибња (маја) 2006. године закључила и оверила купопродајни уговор са АА1, којој је продала непокретност (на којој је била и даље ванкњижна власница), за износ од 30.000,00 евра. Тужена је на име купопродајне цене примила одређени новчани износ, али никада није предала тужиљи њен део новца, због чега је она и покренула ову парницу.

Првостeпени суд је на основу наведеног, закључио да је тужена задржала целокупни новчани износ примљене на име купопродајне цене, уместо да сразмеран део преда тужиљи, чиме је без основа увећала своју имовину, па је применом чланова 210 став 1, 214, 277 став 1 и 395 ЗОО одлучио као у изреци.

Жалбено веће Апелационог суда закључује да се оваква одлука првостeпеног суда не може прихватити као правилна, налазећи да је услед погрешне примене материјалног права, чињенично стање остало погрешно и непотпуно утврђено.

Наиме, предмет спора у овој парници јесте основаност захтева тужиље за исплату новчаног износа, примљеног на име купопродајне цене непокретности која се налази у Републици Хрватској, а задржаног без правног основа. Ове чињенице значајне су по најмање два основа: а) дефинишу облигационо правни карактер међусобног односа као правну категорију, односно први елемент одређивања меродавног права и б) дефинишу вануговорну одговорност као тачку везивања, односно други елемент од значаја за одређивање меродавног права.

Следствено изнетом, правилно је првостeпени суд пошао од чињенице да је у конкретном спору у питању стицање без основа на страни тужене, одакле су се стекли услови за примену овог института.

Међутим, оно што првостeпени суд пропушта да учини јесте да узме у обзир кључну чињеницу да је предметни спор настао поводом уговора о купопродаји непокретности из 2006. године и то непокретности која се налази у Републици Хрватској. Ова чињеница је кључна из разлога што води примени одредаба Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, пре свега члана 27. став 1, који прописује да се на стицање без основа примењује право меродавно за правни однос који је настао, био очекиван или претпостављен, а поводом ког је настало стицање. Подвођењем до сада утврђеног чињеничног стања под ову одредбу закона, произлазило би да је спор између парничних странака настао поводом купопродајног уговора из 2006. године, по којем је тужена била у обавези да тужиљи преда део новца добијеног на име купопродајне цене.

Даљом аналогијом, с обзиром на чињеницу да је у питању уговор о промету непокретности, цитирану одредбу члана 27. став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, треба посматрати у светлу одредбе члана 21. истог закона, којим је прописано да је за уговоре који се односе на непокретности искључиво меродавно право државе на чијој се територији налази непокретност. То би значило да судови Републике Србије могу судити овакве врсте спорова (нема искључиве надлежности судова Републике Хрватске), али да су такође дужни да примењују искључиво право државе на чијој се територији непокретност налази.

Сумирајући све наведено, жалбено веће овог суда је закључило да је првостeпени суд пропустио да на изнети начин дође до схватања да је у питању спор са иностраним елементом, услед чега је неопходно применити одредбе Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, којим су уређене ове правне ситуације. Пропуштањем да на правилан начин примени одредбе меродавног материјалног права, нижестепени суд није на правилан начин ни утврђивао чињенично стање релевантно за правилно пресуђење, услед чега је првостeпена пресуда морала бити укинута и предмет враћен истом суду на поновно суђење.

Жалбено веће овог суда посебно указује првостeпеном суду на одредбу члана 6. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, којим је у ставу 1. прописано да ако би по одредбама овог закона требало применити право стране државе, узимају се у обзир његова правила о одређивању меродавног права, а у ставу 2 да ако правила стране државе о одређивању меродавног права узвраћају на право СРЈ, примениће се право СРЈ не узимајући у обзир правило о одређивању меродавног права. Из цитираног члана произлази да став 1. члана 6. сасвим јасно доноси и утврђује прву начелну претпоставку која се јавља као предуслов за ранвоа. Према тексту овог става, када колизиона норма Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља упућује на страно право, оно упућује на целокупно право стране државе (колизионо упућивање). Које ће материјално право бити коначно меродавно, зависи од тога које решење прихвата колизиона норма стране државе и какав је чињенични склоп. Овде је важно истаћи две ствари: а) према члану 6. став 1, наш суд је дужан да примени колизиону норму стране државе (на коју је упутила домаћа колизиона норма), без обзира на то да ли колизиона норма стране државе узвраћа на домаће право или упућује на даље право; б) налог да се узме у обзир колизиона норма стране државе није ограничена на одређене области приватно правних односа.

Ценећи наведену одредбу члана 6. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, у поновљеном поступку, првостeпени суд ће отклонити уочене недостатке на које је указано овом одлуком, најпре поћи од одредбе члана 6. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, која га упућује на колизионо правне норме Републике Хрватске, из чије ће садржине утврдити које материјално право треба применити у овом спору. Да би суд правилно утврдио релевантне материјално правне одредбе за законито пресуђење, мора такође водити рачуна о елементу временског важења закона (ratione temporis) и то: а) закона који су важили у време закључења уговора из 1979 године (како би утврдио који обим права је тужиља опште могла да стекне на дограђеном спрату, ценећи при том и садржину поменутог уговора), б) закона који су важили у време закључења купопродајног уговора из 2006 године (такође ценећи садржину и овог уговора уз материјално право важеће у том тренутку). Када првостeпени суд разјасни наведено, полазећи од материјално правних одредаба релевантног законодавства, утврдиће да ли је тужиља уопште могла да стекне одређена права на непокретности, затим обим тих права и начин на који их може остваривати или заштити. По разјашњењу поменутог, суд ће извести доказе и утврђивати чињенице релевантне за пресуђење у овом спору на које ће применити оно материјално право на које га упуте колизионе норме Републике Хрватске.

У поновљеном поступку, првостепени суд ће најпре утврдити на које материјално правне одредбе ће га упутити колизионе норме Републике Хрватске као меродавне за пресуђење, затим прибавити меродавно материјално право за пресуђење у овом спору замолним путем преко надлежног министарства (Законе о промету непокретности Републике Хрватске важеће у тренутку када је непокретност грађена и у тренутку купопродаје саме непокретности, Законе којим су регулисани својинско правни односи у Републици Хрватској, такође у време градње и у време купопродаје непокретности, као и Закон којим су регулисани облигационо правни односи у Републици Хрватској у време када је непокретност продата АА1). По прибављању наведеног, суд ће у поновљеном поступку размотрити и наводе странака изнетих у жалбама које се односе на разјашњење чињеница да ли је уопште било промета непокретности, затим да ли је тужиља градила спорни део објекта, да ли је стекла својину на делу објекта, у ком обиму и по ком основу, те разјаснити наводе тужиље да вредност објекта није правилно утврђена с обзиром на туристички примамљиву локацију на којој се налази непокретност, те да је износ за који је објекат продат, како је то наведено у купопродајном уговору, само фиктиван код чињенице на каквој се локацији исти налази. По разјашњењу свега изнетог, суд ће, имајући у виду и остале наводе садржане у жалбама парничних странака, донети јасну и на закону засновану одлуку.

Укидањем одлуке о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, с обзиром да зависи од коначног исхода спора.

Са изнетог, а на основу одредбе члана 376 и 377. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИЦА ВЕЋА – СУДИЈА
Смиљка Дингарац Нићифоровић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)