Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
24.06.2011.

Рех 11/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Рех 11/11
Дана 24.06.2011. године
Б е о г р а д
Немањина бр. 9



АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судије Соње Манојловић, председника већа, судија Слободана Рашића, Верољуба Цветковића, Слађане Накић-Момировић и Бисерке Живановић, чланова већа, са вишим судијским сарадником Зорицом Аврамовић, као записничарем, у предмету рехабилитације сада пок. АА, одлучујући о жалби пуномоћника ББ, адв.ВВ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Рех.бр.69/10 од 09.12.2010. године, у седници већа одржаној дана 24. јуна 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба пуномоћника ББ, адв.ВВ, изјављена против решења Вишег суда у Београду Рех.бр.69/10 од 09.12.2010. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Рех.бр.69/10 од 09.12.2010. године, није дозвољено ББ учешће у поступку рехабилитације у својству заинтересованог лица.

Против наведеног решења жалбу је изјавио пуномоћник АА, адв.ВВ, због битне повреде поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да Апелациони суд у Београду одржи расправу на коју ће позвати пуномоћника жалиоца и након тога да преиначи ожалбено решење и дозволи подносиоцу жалбе учешће у овом поступку у својству заинтересованог лица.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Из списа предмета се утврђује да је првостепени суд на рочишту одржаном дана 09.12.2010. године донео решење којим није дозволио ББ учешће у поступку у својству заинтересованог лица, а у поступку који се води по захтеву предлагача за рехабилитацијом АА.

Наиме, одлучујући о жалби који је поднео ББ, преко пуномоћника адв. ВВ, суд је пре свега имао у виду одредбу члана 1 Закона о рехабилитацији којом је прописано – овим законом уређује се рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена, из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог закона, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

Правилно је првостепени суд на основу одредаба Закона о рехабилитацији нашао да је поступак рехабилитације једностраначки, а на који закључак упућује решење из члана 3 став 1 Закона о рехабилитацији којим је прописано - захтев за рехабилитацију се подноси окружном суду према пребивалишту, односно седишту подносиоца захтева или месту где је извршен прогон или неправда, при чему закон прописује шта захтев садржи, док се о постојању друге стране не каже ништа, а у члану 4 истог закона говори се о јавном поступку, а не и о контрадикторном поступку, те да је чланом 6 Закона о рехабилитацији предвиђено да је жалба дозвољена Врховном суду Србије само против решења о одбијању захтева за рехабилитацијом. У прилог чињенице да је поступак рехабилитације једностраначки говори и правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије утврђено на седници од 13.06.2006. године: „Поступак по Закону о рехабилитацији је једностраначки. Изузетно првостепени суд може признати својство учесника у поступку физичком и правном лицу које има правни интерес да учествује у поступку“.

Наиме, правилно је првостепени суд нашао да правни интерес трећег лица за учешће у поступку рехабилитације није дефинисан законом, а према судској пракси и процесној теорији правни интерес трећег постоји када се правноснажност пресуде проширује на њега, када у случају неуспеха странке поступком у њену корист настаје регресно право према трећем лицу, када у случају неуспеха странке у поступку у корист трећег лица настаје право на накнаду штете према странци ако изгуби спор, при чему је класификација на неколико типова правног интереса изведена на основу критеријума процесноправних последица које настају правноснажношћу пресуде донете у току поступка. Полазећи од оваквог критеријума правни интерес трећег за мешање у поступак не сме се тицати само економске, моралне, емотивне или неке друге интересне сфере трећег лица која није правна, па с тим у вези процесна теорија стала је на становиште да треће лице не може имати интерес да странка у поступку у коме се треће лице умешало не успе, али само ако се схвати тако да треће лице стекавши одређено право према странци мора да сноси терет нове парнице коју ће према тој странци покренути.

Имајући у виду напред наведено, правилно је првостепени суд у конкретном случају нашао да ББ нема својство заинтересованог лица у смислу члана 3 ЗВП, јер нема правни интерес за учешће у поступку рехабилитације, пре свега имајући у виду и одредбу члана 1 Закона о рехабилитација. Наиме, ББ захтев за учешће у поступку рехабилитације заснива на моралним и идеолошким интересима, јер се у рату борио против припадника покрета чији је командант био АА, чија се рехабилитација тражи у конкретном поступку, а по правном налажењу првостепеног суда морални и идеолошки интереси неког лица нису довољни да би то лице добило статус заинтересованог лица, јер се у поступку рехабилитације не испитује правилност чињеничног стања које је утврђено правноснажном пресудом, него су предмет одлучивања чињенице везане за сам поступак доношења одлуке да се неко лице без судске или одлуке донете у административном поступку или пак таквим одлукама лиши живота, слободе или неких других права из политичких или идеолошких разлога у периоду од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу Закона о рехабилитацији (који је објављен у „Сл. гласнику РС“ број 33 од 17.04.2006. године, а који је ступио на снагу осмог дана од дана објављивања).

Такође је правилно првостепени суд нашао да у конкретном случају морални и идеолошки интереси не дају право ББ на учешће у поступку рехабилитације у својству противника предлагача, обзиром да такви интереси не могу бити предмет одлучивања, а у вези одредбе члана 3 Закона о ванпарничном поступку која садржи и законску дефиницију појма учесника, а којом је прописано - учесник у ванпарничном поступку је лице које је поступак покренуло, лице о чијим се правима или правним интересима одлучује у поступку, као и органи који учествују у поступку на основу законског овлашћења, без обзира да ли је поступак покренуо или је касније ступио у поступак, а да, имајући у виду наведену дефиницију, појам учесника није само процесноправни, него је и материјалноправни појам, имајући у виду да учесник у ванпарничном поступку није само онај који је поднео предлог нити онај који је предлогом означен као учесник, већ и лице о чијим правима или правним интересима се одлучује у поступку, у конкретном случају, својство учесника у ванпарничном поступку не зависи само од тога ко је покренуо поступак и ко је у предлогу означен као учесник, већ и од тога ко је обухваћен мериторном одлуком суда.

По налажењу Апелационог суда у Београду, како се у поступку рехабилитације одлучује само о основаности предлога за рехабилитацијом лица наведеног у предлогу, то ББ нема својство заинтересованог лица у смислу члана 3 Закона о ванпарничном поступку, а како је то правилно нашао и првостепени суд.

Жалбени наводи пуномоћника ББ, адв.ВВ, да је ожалбено решење донето уз битне повреде одредаба кривичног поступка, а да се битна повреда огледа у томе што решење није донето на расправи нити на дан како се то наводи у ожалбеном решењу, а што по налажењу жалбе значи да је оно антидатирано, те да је исто донето након решења Апелационог суда у Београду Рех 1/11 од 01.02.2011. године, оцењени су као неосновани, имајући у виду да је првостепени суд на рочишту одржаном дана 09.12.2010. године донео ожалбено решење, при чему је само писмено израђени отправак касније достављен странкама, а по налогу Апелационог суда из решења Рех бр.1/11 од 01.02.2011. године, којим решењем је и било наложено првостепеном суду да ће своју одлуку донету на рочишту од 09.12.2010. године у писменом облику са образложењем и поуком о правном леку, доставити овлашћеним лицима.

Такође, и жалбени наводи пуномоћника ББ, адв.ВВ, у којима се наводи да је погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, јер првостепени суд није образложио на основу чега сматра да заинтересовано лице нема правни интерес, а у којима је наведено и да је првостепени суд погрешно применио материјално право, јер по мишљењу жалбе није прихватио правни став изнет у решењу Апелационог суда Рех 1/11 од 01.02.2011. године да се призна својство учесника у поступку рехабилитације физичком лицу које има правни интерес за то, оцењени су као неосновани, имајући у виду да је првостепени суд у образложењу ожалбеног решења дао јасне и аргументоване разлоге, због чега је нашао да ББ нема правни интерес за учешће у конкретном поступку рехабилитације, а које разлоге као правилне прихвата и овај суд, при чему су и жалбени наводи који се односе на погрешну примену материјалног права оцењени као неосновани, имајући у виду да је решењем Апелационог суда Рех 1/11 од 01.02.2011. године, ожалбено решење враћено првостепеном суду да би се исто израдило у писаном облику с образложењем и поуком о правном леку, док се наведеним решењем Апелациони суд није ни упуштао у оцену правилности одлуке првостепеног суда.

Имајући у виду наведено, жалба пуномоћника ББ адв.ВВ, оцењена је као неоснована, с обзиром да је првостепени суд у ожалбеном решењу дао јасне и аргументоване разлоге за своју одлуку, а које у свему као правилне прихвата и Апелациони суд у Београду, док у жалбеним наводима правилност одлуке и законитост ожалбеног решења нису доведени у сумњу.

Са изнетих разлога, Апелациони суд у Београду је на основу одредбе члана 387 став 1 тачка 2 Закона о парничном поступку, а у вези члана 30 став 2 Закона о ванпарничном поступку, донео одлуку као у изреци решења.

Записничар ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Зорица Аврамовић, с.р. Соња Манојловић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)