Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.12.2011.

Рех 17/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Рех 17/11
Дана 16.12.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Соње Манојловић, председника већа, судија Верољуба Цветковића, Слађане Накић-Момировић, Боривоја Живковића и Надежде Мијатовић, као чланова већа, са вишим судијским сарадником Браниславом Муњић, као записничарем, у предмету рехабилитације сада покојног АА, одлучујући о жалби пуномоћника подносиоца захтева АА1, адвоката АБ, изјављеној против решења Вишег суда у Београду Рех.бр.14/11 од 13.05.2011. године, у седници већа одржаној дана 16. децембра 2011. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба пуномоћника подносиоца захтева АА1, адвоката АБ, изјављена против решења Вишег суда у Београду Рех.бр. 14/11 од 13.05.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Рех.бр.14/11 од 13.05.2011. године, одбијен је захтев за рехабилитацију који је поднет од стране предлагача АА1, за рехабилитацију покојног АА1, као неоснован.

Против наведеног решења благовремено је жалбу изјавила пуномоћник подносиоца захтева АА1, адвокат АБ, због битне повреде поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом да другостепени суд у целости усвоји жалбу као основану, а решење Вишег суда у Београду Рех бр. 14/11 од 13.05.2011. године преиначи тако што ће у целости усвојити захтев подносиоца, за рехабилитацију његовог покојног оца АА, или да побијано решење укине и предмет врати Вишем суду у Београду као првостепеном на поновно поступање и одлучивање по захтеву подносиоца.

Апелациони суд у Београду одржао је седницу већа, на којој је размотрио списе предмета заједно са побијаним решењем и жалбом, па је по оцени жалбених навода и предлога, нашао:

Жалба је неоснована.

Жалбом на побијано решење понављају се наводи изнети у захтеву за рехабилитацију, којим се оспорава пресуда Окружног суда у Округа београдског К.бр.46/48 од 17.05.1946. године, којом је сада покојни АА, звани „аа“, оглашен кривим за извршење више кривичних дела из члана 3 Закона о кривичним делима против народа и државе, за која дела је осуђен на казну смрти стрељањем и на трајан губитак грађанских права, као и пресуда Врховног суда Народне Републике Србије Кж.број 1137/48 од 30.07.1948. године, исправљена решењем Врховног суда Народне Републике Србије Кж.број 1137/48 од 30.07.1948. године, којом је преиначена пресуда Окружног суда Округа београдског К.бр.49/48 од 17.05.1946. године у погледу одлуке о казни, тако што је сада покојном АА, за дела за која је наведеном пресудом оглашен кривим осуђен на једну повишену казну лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година, као главном казном, у коју казну му се урачунало време проведено у истражном затвору од 15.10.1947. године, и на споредну казну губитка грађанских права и то бирачког права, права на стицање и вршење функције у друштвеним организацијама и удружењима, права јавног иступања, права ношења почасног звања, ордена и одликовања, права на државну или другу јавну службу и права на пензију у трајању од пет година. У вези са тим, пуномоћник подносиоца захтева у жалби истиче да сада покојни АА, као припадник четничког покрета, није имао „правично суђење“, да је исти процесуиран и осуђен из идеолошких разлога, као „пар екселанс“ државни непријатељ, а да се првостепени суд уопште није бавио, а морао је, и последицама које су резултат вођења и пресуђења у том идеолошком поступку, како на сада покојног АА, који је због неправде која му је причињавана деценијама, све до смрти трпео тешку душевну бол и патњу, због које је оболео и умро, тако и на његову породицу, супругу и сина, овде подносиоца захтева за рехабилитацију, који су такође деценијама, као и дан данас трпели и трпе тешку душевну бол и патњу, као и стигматизацију од стране друштва и државе.

Изнети жалбени наводи оцењени су као неосновани.

Наиме, према члану 1 Закона о рехабилитацији, рехабилитују се лица која су од 06. априла 1941. године до дана ступања на снагу тог закона (25.04.2006. године), без судске или административне одлуке, или пак судском или административном одлуком, лишена, из политичких и идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права, а имала су пребивалиште на територији Републике Србије.

Из података у списима предмета утврђено је да је сада покојни АА, пресудом Окружног суда Округа београдског, у предмету К.број 46/48, оглашен кривим за извршење више кривичних дела из члана 3 Закона о кривичним делима против народа и државе, која пресуда је преиначена у делу одлуке о казни пресудом Врховног суда Народне Републике Србије у предмету Кж.бр.1137/48, тако што је казна смрти стрељањем и трајан губитак грађанских права замењен једном повишеном казном лишења слободе са принудним радом у трајању од 20 година као главном казном, с тим да му се у ту казну урачунало време проведено у истражном затвору, и споредном казном губитка грађанских права и то бирачког права, права на стицање и вршење функције у друштвеним организацијама и удружењима, права јавног иступања, права ношења почасног звања, ордена и одликовања, права на државну или другу јавну службу и права на пензију у трајању од пет година.

По налажењу Апелационог суда у Београду, првостепени суд је правилно нашао да је доношењу правноснажне пресуде којом је окривљени АА осуђен због извршења више кривичних дела из члана 3 Закона о кривичним делима против народа и државе, претходило спровођење кривичног поступка у складу са законом и општим принципима кривичног права, уз примену начела контрадикторности и непосредности, као и уз поштовање свих грађанских права окривљеног, а пре свега права на одбрану окривљеног, који је извршење предметних кривичних дела делимично и признао, да је сада покојни АА користио правне лекове, а другостепени суд је при доношењу одлуке и одмеравању казне за окривљеног, узео у обзир све околности конкретног случаја, као и позитивне прописе који су важили у време одлучивања, а посебно сходно члану 66 став 2 Кривичног закона, а суд је приликом доношења своје одлуке, правилно применио закон.

Све то, и по ставу овога суда, како то правилно налази првостепени суд, указује да у конкретном случају нису повређена права окривљеног АА у првостепеном кривичном поступку, који се против њега водио пред Окружним судом Округа београдског, у предмету К.бр.46/48, као ни у другостепеном поступку по жалби пред Врховним судом Народне Републике Србије, у предмету Кж.бр.1137/48, тј правилан је закључак првостепеног суда да сада покојни АА није судском или административном одлуком лишен из политичких или идеолошких разлога живота, слободе, или неких других права, што је неопходан услов да се захтев за рехабилитацију покојног АА усвоји, сходно члану 1 Закона о рехабилитацији („Сл.гласник РС“ број 33/06).

Имајући у виду све напред наведено, Апелациони суд у Београду налази да је сада покојни АА по законито спроведеном поступку био оглашен кривим и осуђен за кривична дела из члана 3 Закона о кривичним делима против народа и државе, а на основу тада важећег КЗ.

Имајући у виду све напред наведено, жалба пуномоћника подносиоца захтева АА1, адвоката АБ, оцењена је као неоснована, а побијано решење као правилно и на закону засновано.

Апелациони суд у Београду ценио је и остале жалбене наводе, али је нашао да се истима не доводи у сумњу правилност и законитост побијаног решења.

Сходно напред наведеном, Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци решења, применом одредбе члана 6 став 2 Закона о рахабилитацији, у вези члана 387 став 1 тачка 2 Закона о парничном поступку.

Записничар      ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА,
Бранислава Муњић      Соња Манојловић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)