Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
4.03.2011.

Рех 6/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Рех 6/11
Дана 04.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Боривоја Живковића, председника већа, Слађане Накић-Момировић, Соње Манојловић, Слободана Рашића и Верољуба Цветковића, чланова већа, по захтеву за своју рехабилитацију предлагача АА, решавајући о изјављеној жалби подносиоца захтева за рехабилитацију против решења Вишег суда у Београду, Рех.бр. 302/10 од 29.09.2010. године, донео је у седници већа одржаној дана 04.03.2011. године,


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ решење Вишег суда у Београду Рех.бр. 302/10 од 29.09.2010. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновни поступак.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Рех.бр. 302/10 од 29.09.2010. године, у ставу један изреке Виши суд у Београду огласио се апсолутно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, ставом два изреке одбачен је захтев за рехабилитацију док се у ставу три изреке укинуте спроведене радње у поступку.

Против овога решења подносилац захтева за рехабилитацију је изјавио жалбу који према његовом садржају указују на битне повреде одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући правилност и законитост побијаног решења у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП у вези члана 30 став 2 Закона о парничном поступку и све у вези члана 1 Закона о рехабилитацији Апелациони суд у Београду као другостепени је нашао:

Жалба је основана.

Према разлозима ожалбеног решења како је у конкретном случају административну одлуку донео државни орган са територије бивше југословенске републике тј. државни орган републике Хрватске то је суд донео одлуку као у изреци решења с обзиром на то да је апсолутно ненадлежан за признавање права на рехабилитацију подносиоца захтева за рехабилитацију АА, а у смислу члана 16 Закона о парничном поступку у вези члана 30 Закона о ванпарничном поступку и члана 1 и 5 Закона о рехабилитацији.

Овај закључак ожалбеног решења се за сада не може прихватити, јер се исто заснива на битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 у вези члана 30 став 2 ЗВП и све у вези члана 1 Закона о рехабилитацији а на шта се основано указује жалбом подносиоца захтева за рехабилитацију. Наиме, разлог из ожалбеног решења да је у конкретном случају административну одлуку донео државни орган Републике Хрватске је чињенично тачан, али је реч је о решењу Већа за прекршаје при Министарству унутрашњих послова народне Републике Хрватске бр. 616/52 од 25.03.1952. године којим се АА, овде подносилац захтева упућује на боравак на радилиште „Мермер“ у трајању од 12 месеци, док се из образложења овог решења утврђује да је поступак покренут од стране УДБЕ за МР Хрватску решењем 629/25.01.1952. године. Међутим према садржају захтева за рехабилитацију следи да је подносилац захтева навела да је ухапшена крајем марта, почетком априла 1950. године, да ју је ухапсила УДБА града Београда, да је на Обилићевом венцу претучена и остала до 27. јула 1950. године када је упућена са Топчидерске станице возом до Бакра и бродом „Пунат“ за Свети Гргур, да је казну одбила да потпише и да је остала на Голом отоку до 27. јула 1952. године.

Из овога следи да период у којем су се десили догађаји због којих подносилац захтева тражи своју рехабилитацију временски није исти( у већем делу) са периодом када је на основу решења већа за прекршаје од 25.03.1952. године подносилац захтева упућена на боравак на радилиште Мермер котар Сењ (ово решење је донето 25.03.1952. године).

На све ово указује и жалба наводом да је била у затвору на Обилићевом Венцу до 27.07.1950. године када је спроведена на Голи оток, где је остала од јула 1950. до 27.07.1952. године. Све ово указује да је побијано решење захваћено битним повредама одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП, пошто разлози о одлучним чињеницама противрече садржају исправа на које се позива првостепени суд, а ожалбено решење има недостатака због којих се не може испитати.

Према члану 1 Закона о рехабилитација може се рехабилитовати лице које без судске и административне одлуке или судском или администативном одлуком из политичких или идеолошких разлога буде лишено живота, слободе, или неких других права од 06.04.1991. године до дана ступања на снагу овог закона, а имало је на територији Републике Србије пребивалиште.

Према наводима из захтева за рехабилитацију подносилац захтева је имао пребивалиште на територији Републике Србије, ухапшена је од државних органа Републике Србије, а период за који тражи рехабилитацију је у већем делу изван период на који се односи назначено решење већа за прекршаје при Министарству унутрашњих послова Републике Хрватске (према стању у списима ове ванпарничне ствари следи да је у том периоду пребивалиште подносиоца захтева за који тражи своју рехабилитацију било у _. Ради тога, за период пре упућивања подносиоца захтева на боравак на радилиште Мермер на основу решења већа за прекршаје бр. 616/52 од 25.03.1952. године не може се прихватити као правно вредан став из ожалбеног решења јер решење већа за прекршаје Министарства унутрашњих послова Републике Хрватске не може да има ретроактивно дејство пошто то не следи ни из његовог садржаја.

Ради тога у односу на период пре правног дејства овог решења било нужно утврдити да ли је била донета судска или административна одлука органа на територији Републике Србије о хапшењу АА марта, односно почетком априла 1950. године, да ли је хапшење извршила УДБА града Београда, да ли је она одређено време боравила у затвору на Обилићевом Венцу – до 27. јула 1950. године, а потом пребачена на Свети Гргур и из којих разлога те да ли је донета с тим у вези судска и административна одлука или је све то учинила без појединачног правног акта.

Све то указује да непотпуно утврђено чињенично стање на коме се заснива ожалбено решење па је зато морало бити укинуто. У присуству ових разлога не може се ни испитати да ли су испуњени услови из члана 16 ЗПП у вези члана 30 став 2 ЗВП на којој норми се заснива ожалбено решење.

Првостепени суд ће зато у поновном поступку разјаснити претходно назначене околности и када се за то стекну услови донети правилно и на закону засновано решење.

Са изложеног, а на основу одредбе члана 387 став 1 тачка 3 ЗПП, у вези члана 30 став 2 Закона о ванпарничном поступку и све у вези члана 1 Закона о рехабилитацији одлучено је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Боривоје Живковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)