Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.04.2018.

Рех ж 71/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Рех ж 71/2018
20.04.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Верољуба Цветковића и Светлане Беговић Пантић, чланова већа, у поступку рехабилитације по захтеву АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, против противника предлагача Републике Србије, коју заступа Више јавно тужилаштво, Београд, ул.Катанићева број 15, ради рехабилитације покојног ПП, решавајући о жалби противника предлагача изјављној против решења Вишег суда у Београду Рех број 48/17 од 23.01.2018.године, у седници већа одржаној дана 20.априла 2018.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ жалба противника предлагача Републике Србије, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Београду Рех број 48/17 од 23.01.2018.године.


О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Београду Рех број 48/17 од 23.01.2018.године, ставом првим изреке, усвојен је захтев за рехабилитацију покојног ПП, од оца ББ1 и мајке ББ2, рођеног дана _.године у аа, па је утврђено да је пресуда Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, којом је покојни ПП осуђен на казну смрти стрељањем, на губитак политичких и појединих грађанских права заувек и на конфискацију целокупне имовине изузев имовине предвиђене чланом 6. Закона о конфискацији имовине, у делу који се односи на ПП, као и решење Врховног суда Југословенске армије број 841/46 у делу који се односи на ПП и са њим у вези одлука Президијума Народне скупштине ФНРЈ 13661/46 од 05.09.1946.године, ништава од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице, укључујући и казну конфискације имовине. Ставом другим изреке, утврђена је ништавост од тренутка њиховог доношења, решења Среског суда за пети реон града Београда I број 528/47 од 24.03.1947.године и од 19.05.1947.године и I број 528/46 од 22.10.1946.године, којим је спроведена конфискација имовине ПП, а рехабилитовано лице, ПП, се сматра неосуђиваним.

Благовременом жалбом противник предлагача је то решење побијао због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Одговором на жалбу предлагач је предложила да суд жалбу противника предлагача одбије као неосновану.

Испитујући правилност ожалбеног решења у смислу одредбе члана 386. у вези члана 402. Закона о парничном поступку и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, другостепени суд је нашао да је жалба противника предлагача неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а жалбом противника предлагача не указује се на неку другу битну повреду из те одредбе Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, отац предлагача, покојни ПП, бивши из Београда, осуђен је пресудом Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године на казну смрти стрељањем, губитак политичких и појединих грађанских права заувек и на конфискацију целокупне имовине изузев имовине предвиђене чланом 6. Закона о конфискацији имовине јер је, том пресудом, оглашен кривим за извршена кривична дела из члана 3. тачке 7, 8, 14. и 9. Закона о кривичним делима против народа и државе. Његова кривица, по тој пресуди је што је: 1. почетком априла 1946. године приступио илегалној терористичкој организацији СС званог “сс” и СС1 званог “сс1”, која је имала за циљ насилно обарање поретка постојећег у ФНРЈ и као такав изнајмио истој организацији свој стан за одржавање састанака и сам приступио конференцијама чланова ове организације; 2. пошто се повезао са поменутом терористичком организацијом, истој је ставио на расположење свој стан и писаћу машину за куцање билтена и разног пропагадног материјала који је садржавао позив на насилно обарање постојећег поретка ФНРЈ и сам растурао један део тог материјала; 3. скривао у својој радњи муницију коју је набавио ортак већ осуђени СС, а са намером да је предају поменутој терористичкој организацији СС “сс” и др. ради вршења терора и убиства. Знао је и за скривање оружја као и за набавку разног материјала потребног за ову групу; 4. на дан 06.04.1946.године у намери да омогући бекство СС “сс”, упутио једно лице да га одведе у професорску колонију. Истом пресудом, поред оптуженог ПП, оглашено је кривим још деветнесторо лица међутим, само је оптуженом ПП изречена казна смрти стрељањем. У уводу пресуде наведено је да је исту донео Војни суд за град Београд састављен од председника суда, мајора Милана Сијовића, по саслушању оптужбе јавног тужиоца Милорада Божиновића, поручника, а нема констатације о учешћу бранилаца оптужених. Против те пресуде, ПП је дана 18.августа 1946.године изјавио жалбу Врховном суду ФНРЈ, а одлучујући о тој жалби, Врховни суд Југословенске армије је, одлуком II Суд број 841/46 од 20.августа 1946.године, одлучио да не уважи жалбе оптужених, међу којима је и ПП, па је пресуду првостепеног суда "у погледу њих у целости потврдио као правилну и добро образложену". Решењем Првог основног суда у Београду Р2 28/14 од 23.02.2015.године, утврђена је смрт ПП, са последњим пребивалиштем у Београду, рођеног дана _, од оца ББ1 и мајке ББ2, а као дан његове смрти сматра се 01.10.1946.године. Из садржаја образложења пресуде Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, види се да је тај суд оптуженом ПП, као нарочито отежавајућу околност узео то што је “злоупотребио поверење које му је указано од стране ЈНОФ-а и осталих антифашистичких организација тако да се у исте увукао и њихово поверење злоупотребио на штету наших народа”. Покојни ПП је наиме, био борац Југословенске армије, учесник Сремског фронта и каснијих операција па је постхумно, након стрељања, добио војно одликовање. По занимању је био столар, а његова имовина је конфискована решењима Среског суда за пети реон града Београда I број 528/47 од 24.03.1947.године, 19.05.1947.године и I број 528/46 од 22.10.1946. године, као народном непријатељу.

Првостепени суд је, ожалбеним решењем, усвојио захтев за рехабилитацију покојног ПП и утврдио да су одлуке које су у односу на њега донете ништаве као и све њихове правне последице, укључујући и казну конфискације имовине, а да се рехабилитовано лице, ПП, сматра неосуђиваним, у смислу одредбе члана 17. у вези члана 1. Закона о рехабилитацији, пошто је закључио да су предметне одлуке против ПП донете противно начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода и да су неприхватљиве са становишта примене права у демократском друштву. Од битног значаја је, по мишљењу првостепеног суда, чињеница да у вођеном поступку покојном ПП није дато право на одбрану. Првостепени суд је посебно ценио да кривично дело које је наведено на страни 3 и 4 пресуде донете 06. и 07.08.1946. године, применом Закона из 1946.године који је ступио на снагу 23.07.1946.године, није могло да се примени на ПП. У моменту извршења дела из тачке 4 оптужнице у пресуди је наведено да је дана 06.06.1946.године, у намери да омогући бекство СС званог “сс”, упутио једно лице да га одведе у професорску колонију, а члан 3. тачка 14. Закона о кривичним делима, који је ступио на снагу 23.07.1946.године, ту радњу није предвиђао као кривично дело. Даље, другостепени орган Врховни војни суд није био састављен у складу са законом јер је одлуку донео судија појединац без учешћа чланова већа што је у супротности са чланом 24. Закона о уређењу војних судова Југословенске армије. У члану 30. Закона о уређењу надлежности војних судова Југословенске армије, у ставу 2, прописано је да невојним лицима суде војни судови за кривично дело само ако су њима проузроковане нарочито тешке последице у току ослободилачког рата. Став 1. се доводи у вези са чланом 30, где се каже да за кривична дела по Закону о кривичним делима против народа и државе, извршене од стране официра ЈНА до дана ступања на снагу тог закона, суде војни судови. Првостепени суд је, у том смислу, закључио да ПП, као цивилном лицу, није могао у 1946.години да суди Војни суд, зато што су кривична дела за која се терети да их је учинио против народа и државе, извршена у периоду од почетка априла до почетка јуна 1946.године, када је рат био завршен. У Закону о кривичним делима против народе и државе стоји да лице које је извршило неко дело из тог Закона ће изузетно бити кажњено смртном казном ако је неко од кривичних дела извршено под нарочито отежавајућим околностима. У првостепеној пресуди, Војни суд за град Београд, у образложењу, наводи да је као нарочито отежавајућу околност ПП узето у обзир чланство у Југословенској армији као борца од 14.02.1945. године, чланство у ЈНОФ-у и другим антифашистичким организацијама, те да је тиме злоупотребио поверење народне власти. То, по мишљењу првостепеног суда, указује да је ПП осуђен из политичких и идеолошких разлога. Надаље, судска одлука није заснована на стандардима гарантованих људских права из разлога што није обезбеђено право на делотворну стручну одбрану, а одлуку је донео ненадлежни орган у незаконитом поступку. Дакле, одлуку је донео Војни суд, а по жалби одлучивао судија појединац, уместо судског већа. Жалбу је писао сам ПП уз помоћ других затвореника, а због недостатка правничког образовања није могао да, у тој жалби, оспори пресуду и да исту оповргне позивајући се на одредбе закона. Дакле, по мишљењу првостепеног суда, предметним одлукама је битно повређен закон на штету осуђеног ПП јер смртна казна изречена пресудом Војног суда не може бити извршена пре него што је одбори Врховни суд Југословенске армије према члану 18. Закона о уређењу и надлежности војних судова Југословенске армије. Надаље, окривљени ПП је осуђен због дела из члана 3. тачка 14, а то је радња извршења којом је прописано да ко помаже на било који начин лица која су се одметнула од власти, наоружане банде или сличне организације или њихове активности, чланове и да им склониште, доставља им, крије или превози оружје, храну, материјал, новац и друго, служи или омета државне органе у њиховом откривању и хватању се сматра као учинилац кривичног дела против народа и државе. Тај Закон је, међутим, ступио на снагу дана 23.07.1946.године, а у моменту када је окривљени ПП био члан предметне организације, та тачка није ни била прописана односно, радње за које је осуђен нису биле инкриминисане као кривично дело. Одсуство браниоца приликом писања жалбе ПП учинило је да он није могао да зна да поједина кривична дела због којих је оптужен нису постојала у закону када су наводно учињена. Није могао да зна да њему не сме да суди Војни суд већ искључиво грађански и цивилни суд, јер он није био војно лице нити је учинио било које дело за које се терети у време Народноослободилачке борбе, а сва дела, чак и да их је учинио, учинио их је у периоду од априла до почетка јуна 1946.године. Првостепени суд је ценио да је пресуда Војног суда донета из идеолошких и политичких разлога јер је у образложењу наведено да му је као нарочито отежавајућа околност узето то што је злоупотребио поверење које му је указано од стране антифашистичких организација “тако што се у исте увукао и злоупотребио их на штету народа”, а у одлуци о конфискацији имовине користи се израз “народни непријатељ”.

Правилно је првостепени суд, ожалбеним решењем, усвојио захтев за рехабилитацију покојног ПП и утврдио да су одлуке које су у односу на њега донете ништаве од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице укључујући и казну конфискације имовине, а да се рехабилитовано лице сматра неосуђиваним, у смислу одредбе члана 17. став 3. у вези члана 1. став 2. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС” бр.92/2011). По мишљењу овог суда, као другостепеног, предметне одлуке у односу на покојног ПП, донете су противно начелима правне државе и опште прихваћених стандарда људских права и слобода, како је правилно закључио првостепени суд. Задатак суда у поступку рехабилитације, за који је, у одредби члана 14. Закона о рехабилитацији, прописано одлучивање по правилима ванпарничног поступка, је да оцени да ли су одлуке против лица чија се рехабилитација тражи донете на основу, или супротно томе, противно начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода, у смислу одредбе члана 1. став 2. тог Закона, а не да цени правилност и законитост тих одлука. У овом случају изведеним доказима је утврђено да је оптужени ПП оглашен кривим што је почетком априла 1946.године приступио илегалној терористичкој организацији која је имала за циљ насилно обарање поретка постојећег у ФНРЈ и изнајмио јој свој стан за одржавање састанака којима је и сам присуствовао, што се повезао са том терористичком организацијом којој је ставио на располагање своју писаћу машину за куцање билтена и разног пропагадног материјала који је садржавао позив на насилно обарање постојећег поретка ФНРЈ и сам растурао један део тог материјала, скривао у својој радњи муницију коју је набавио његов ортак, а са намером да је преда тој терористичкој организацији ради вршења терора и што је дана 06.06.1946.године у намери да омогући бекство СС “сс”, упутио једно лице да га одведе у професорску колонију. Пресуда Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, не садржи опис криминалне активности организације за коју се, у тој пресуди, тврди да је терористичка и да је за циљ имала насилно обарање поретка постојећег у ФНРЈ. Не постоји опште прихваћена дефинција појма “тероризам” али се под тим појмом свакако подразумева употреба незаконитог насиља или претња насиљем како би се постигли циљеви који су углавном политички, мада могу да буду и верски или идеолошки. Питање тероризма свакако у великој мери садржи политичку компоненту међутим, то је доминантно криминална активност која подразумева разне облике насиља примењене од стране малих група. Главни елементи који карактеришу тероризам су пре свега циљеви који су увек или по правилу политичке природе, а који се спроводе употребом насиља или претњом употребом насиља при чему су жртве, по правилу, недужни грађани. У пресуди Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, није дато образложење за разлоге због којих је организација којој је покојни ПП приступио почетком априла 1946.године, названа терористичком организацијом, јер нема података, односно чињеница, о криминалном деловању те организације у смислу политички мотивисаног насиља. Пошто је том пресудом осуђено укупно двадест лица, од којих једино оптуженом ПП изречена казна смрти стрељањем, јасно је, из образложења те пресуде, да је разлог за то “нарочито отежавајуће околности јер је злоупотребио поверење које му је указано од стране ЈНОФ-а и осталих антифашистичких организација, тако да се у исте увукао и њихово поверење злоупотребио на штету наших народа”. Дакле, изречена казна смрти стрељањем оптуженом ПП, била је мотивисана идеолошким разлозима јер је представљала одмазду за изневерена идеолошка опредељења, приступањем организацији чији су идеолошки циљеви очигледно били другачији. Даље, у поступку пред Војним судом за град Београд није поштовано право на одбрану оптуженог ПП, а то једно од основних људских права кроз које оптужени штити свој правни интегритет и људско достојанство, тако што му то право омогућује да се супростави оптужби и оспори њену чињеничну и правну ваљаност. Право на одбрану претпоставља такође и стварање неопходних услова за припремање одбране. У ту сврху се оптуженом на располагање морају да ставе одређене гаранције како би се осигурао његов равноправни положај у односу на тужиоца, што овде свакако није био случај, јер оптужени ПП није имао стручног браниоца. Превасходно је, за одбрану оптуженог, могућност да има браниоца јер се тиме доприноси квалитету одбране и утврђивању материјалне истине. Јединствени Законик о судском кривичном поступку за Краљевину Југославију, који је донет 1929.године, предвиђао је широка права на формалну одбрану окривљеног у сваком стадијуму поступка. Тај Законик је важио до 1941.године, а након Другог светског рата, његове одредбе су се примењивале, као правна правила, на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 1941.године и за време непријатељске окупације из 1946.године, под условом да нису супротне уставном уређењу и законодавству нове државе, а све до доношења Закона о кривичном поступку 1948.године. У предметном поступку вођеном против оптуженог ПП, коме је стављено на терет извршење тешког кривичног дела и за које му је изречена најтежа кривична санкција, било је неопходно да му суд омогући стручног браниоца. Учешће стручног лица у својству браниоца неопходно је због потребе да се успостави процесна равноправност окривљеног са тужиоцем, а самим тим да се осигура правично суђење. У том смислу, лице коме је стављено на терет извршење најтежих кривичних дела мора имати браниоца у току читавог поступка, што овде није био случај јер оптужени ПП браниоца није имао ни у првостепеном ни у другостепеном поступку, имајући у виду да је жалбу против првостепене пресуде сам лично писао. Због свега наведеног, правилан је закључак првостепеног суда да су предметне одлуке против покојног ПП, донете противно начелима правне државе и опште прихваћених стандарда људских права и слобода.

Неосновани су наводи жалбе противника предлагача да нису испуњени услови за рехабилитацију покојног ПП јер је он осуђен пресудом Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, због приступања илегалној терористичкој организацији која је за циљ имала насилно обарање поретка постојећег у ФНРЈ. Ово због тога што тероризам подразумева криминалну делатност у смислу употребе незаконитог насиља или претњу насиљем ради постизања одређених циљева, углавном политичких. Један од најбитнијих елемената тероризма је насиље, а терористичке организације су професионалне организације које, као криминалне, користе средства насиља у остваривању својих циљева. У опису дела за које је покојни ПП оглашен кривим и осуђен на казну стрељањем, нема конкретног акта насиља стављеног на терет било терористичкој организацији СС званог “сс” и СС1 званог “сс1”, било оптуженом ПП. Противник предлагача у жалби наводи да је нејасно на основу ког доказа је првостепени суд извео закључак да рехабилитанту ПП није било омогућено право на стручну одбрану будући да му је то право било гарантовано важећим процесним законом “ово тим пре што он у изјављеној жалби не наводи да је ускраћен у том делу”. Међутим, то да ПП није било омогућено право на стручну одбрану види се из садржаја пресуде Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946. године, јер ни у једном делу те пресуде (увод, изрека и образложење), није наведено постојање браниоца, а то је такође јасно и из чињенице да је против те пресуде, он сам, лично писао жалбу. Дужност суда у поступку у ком је оптуженом стављено на терет извршење најтежих кривичних дела, није да му само омогући право на стручну одбрану, у смислу да му дозволи да ангажује браниоца, него да оптуженом за таква кривична дела, по службеној дужности, обезбеди стручног браниоца, за случај да он није у могућности да сам ангажује браниоца. Овде то није био случај јер ПП није имао изабраног браниоца, нити му га је суд, по службеној дужности, поставио, што је свакако био дужан. Противник предлагача у жалби указује да илегална терористичка организација није прихватљива ни по стандардима гарантованих људских права, без обзира на околност што припадност четничком покрету представља и политичко опредељење, а да растурање пропагандног материјала није било у функцији остваривања слободе изражавања и мишљења, већ у циљу терористичког деловања, што такође важи и за прикривање муниције намењене таквом деловању и помагању у бекству припаднику терористичке организације. Међутим, у овом случају, из садржаја пресуде Војног суда за град Београд Суд број 561/46 од 06. и 07.08.1946.године, се не види за које је конкретне акте противправног насиља одговорна организација којој је ПП приступио, у априлу месецу 1946.године, у смислу оправдања називању те организације терористичком. Неосновани су наводи жалбе противника предлагача да је погрешно утврђено да је покојни ПП осуђен из политичких и идеолошких разлога односно да је изречена казна и извршена конфискација имовине, која је последица споредне кривичне санкције, противна начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода, јер такав став суда нема утемељење у доказима који су изведени током поступка. Супротно тим наводима жалбе противника предлагача и по мишљењу овог суда, као другостепеног, на основу изведених доказа и утврђеног чињеничног стања, правилан је закључак првостепеног суда да су предметне одлуке, против ПП, донете противно начелима правне државе и опште прихваћеним стандардима људских права и слобода јер је њему суђено из идеолошких разлога, а изречена казна смрти стрељањем је очигледно представљала одмазду, што је противно сврси кажњавања. Тежина казна мора да буде у сразмери са тежином извршеног кривичног дела, као и кривицом оптуженог. Противно је начелима правне државе изрицање санкција које су очигледно неправедне, а то је овде случај. Из тих разлога, наводима жалбе противника предлагача, правилност ожалбеног решења није доведена у сумњу.

Из изложених разлога, жалба противника предлагача је одбијена као неоснована, а ожалбено решење потврђено, као правилно и на закону засновано, па је одлука као у изреци овог решења донета у смислу одредбе члана 401. тачка 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)