Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.04.2018.

Рех ж 80/2018

Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Рех ж 80/2018
20.04.2018. године
Београд


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Гордане Комненић, председника већа, Верољуба Цветковића и Светлане Беговић Пантић, чланова већа, у поступку рехабилитације по захтеву предлагача АА и АА1, чији је заједнички пуномоћник адвокат АБ, против противника предлагача Републике Србије, коју заступа Виши јавни тужилац из Панчева, ради рехабилитације покојног ПП, бив. из Панчева, одлучујући о жалби противника предлагача изјављеној против решења Вишег суда у Панчеву Рех 3/18 од 08.02.2018.године, у седници већа одржаној дана 20. априла 2018. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

ОДБИЈА СЕ жалба противника предлагача Републике Србије, као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ решење Вишег суда у Панчеву Рех 3/18 од 08.02.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Решењем Вишег суда у Панчеву Рех 3/18 од 08.02.2018. године, ставом првим изреке, усвојен је захтев за судску рехабилитацију покојног ПП, идентичан са ППР, рођен _ од оца ППО и мајке ППМ,чији се дан смрти сматра 01.06.1946. године, југословенског држављанства. Ставом другим изреке, утврђено је да је у целини ништава одлука Градске комисије за конфискацију у Панчеву бр.1439 од 12.10.1945. године у односу на имовину покојног ПП, идентичан са ППР, од тренутка доношења и да су ништаве све правне последице те одлуке. Ставом трећим изреке, обавезан је противник предлагача да предлагачу накнади трошкове поступка у износу од 104.000,00 динара.

Благовременом жалбом противник предлагача је то решење побијао због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и због одлуке о трошковима.

Испитујући правилност ожалбеног решења у смислу одредбе члана 386. у вези члана 402. Закона о парничном поступку и члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, другостепени суд је нашао да је жалба противника предлагача неоснована.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба поступка из члана 374. став 2. тачке 1. до 3, 5, 7. и 9. Закона о парничном поступку, на које овај суд, као другостепени, пази по службеној дужности, а жалбом противника предлагача не указује се на неку другу битну повреду из те одредбе Закона.

Према утврђеном чињеничном стању, покојни ПП, правни претходник тужиље, живео је са својом породицом у Панчеву, женом и четворо деце, две кћерке и два сина, био је земљорадник, а његова целокупна имовина, која се налазила на територији Панчева, је конфискована одлуком Градске комисије за конфискацију у Панчеву бр.1439 од 12.10.1945. године, са образложењем да је на основу прикупљених података утврђено да његова имовина треба да буде конфискована, јер је именовани немачке народности. Одлуком Покрајинске комисије за суђење ратним злочинцима и сарадницима окупатора бр.Ф 22534, утврђено је да је ПП, са пребивалиштем у Бежанији (Земун), која се тада налазила на територији Независне државе Хрватске, месни полицајац и припаник политичке организације “Kulturbund”, те да је исти осумњичен за ратне злочине почињене у Бежанији одлуком Покрајинске комисије за Војводину. У записнику са саслушања становника Бежаније од 12.06.1945. године, наводи се да је ПП, месни полицајац, учествовао у хапшењу, спровођењу и батинању 19 срба под оптужбом да су “четници” одмах на почетку немачке окупације 1941. године. Архив Војводине у свом фонду за покрајинску комисију за суђење ратним злочинцима и сарадницима окупатора, нема податке да је лице под истим именом и презименом из Панчева, евидентирано као ратни злочинац или народни непријатељ. Научни сарадник са Института за савремену историју Београд, др ВВ је, у свом писаном налазу и исказу датом у својству судског вештака, навео да је код припадника немачке националности и мањина уопште, често име ПП и да је то име имало најмање десетина лица у Бежанији, као и у Панчеву, што се може утврдити једноставном анализом према последњем предратном попису становништва из 1931. године. Лице ПП, рођен 1908. године у Новом Врбасу од оца ППО1, са пребивалиштем у Земуну, ул. _, је по занимању био столарски радник и није имао деце, па је сасвим могуће да је управо тај ПП по окупацији, као “Kulturbundovac” постао месни полицајац, будући да из исте општине и да је то онај који се наводи у одлуци Покрајинске комисије за Војводину. ПП из Панчева, чија се рехабилитација овде тражи, нема везе са оним месним полицајцем из Бежаније, него је тај полицајац највероватније ПП из Земуна. Да је ПП из Панчева био осумњичен као ратни злочинац од стране Државне комисије за суђење ратним злочинцима, то би сигурно било наведено као разлог за конфискацију имовине.

Првостепени суд је, ожалбеним решењем, усвојио захтев за рехабилитацију покојног ПП и утврдио да је у целини ништава одлука Граске комисије за конфискацију у Панчеву бр.1439 од 12.10.1945. године, у односу на његову имовину, као и да су ништаве све правне последице те одлуке, у смислу одредбе члана 1. став 1. тачке 3. и 4. Закона о рехабилитацији, јер је разлог конфискације био националне природе и акт националне дискриминације. Пок. ПП имовина је конфискована само из разлога што је био Немац, односно лице немачке народности. Садшња начела правне државе и општеприхваћени стандарди људских права и слобода искључују могућност да се неком лицу принудно одузме имовина без накнаде само зато што је припадник одређене народности. Пошто именовани није проглашен за ратног злочинца, нити је учествовао у ратним злочинима, а имао је југословенско држављанство, првостепени суд је закључио да су испуњени услови за његову судску рехабилитацију, јер је он из националних разлога лишен права на имовину. При одлучивању је имао у виду изнето мишљење противника предлагача да у конкретном случају нису испуњени услови за рехабилитацију покојног ПП, међутим, првостепени суд је закључио да лице које се помиње у извештају Архива Југославије од 19.01.2015. године, као ратни злочинац, није лице чија се рехабилитација тражи у овом поступку, пошто се у извештају говори о месном полицајцу из Бежаније, док је рехабилитант земљопоседник који је живео у Панчеву, са породицом и чија се имовина налазила у Панчеву, па се несумњиво ради о две личности са два места пребивалишта. Такав закључак произлази и из налаза и мишљења судског вештака др ВВ, научног сарадника Института за савремену историју, а који налаз је првостепени суд у целости прихвати.

Такву одлуку првостепеног суда, као правилну и на закону засновану, прихвата и овај суд, као другостепени.

Противник предлагача у жалби указује да је првостепени суд погрешно утврдио да Klep Јован, лице чија се рехабилитација тражи, није починио масовни злочин и да се Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача Ф22534 не односи на њега. Супротно наводима жалбе противника предлагача и по мишљењу овог суда, као другостепеног, првостепени суд је правилно закључио да лице чија се рехабилитација тражи у овом поступку, покојни ПП, идентичан са ПП1, рођен _. године у Бечмену, од оца ППО и мајке ППМ, није исто лице као и ПП, који је одлуком Покрајинске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини бр. 07238 од 17.05.1946. године, проглашен за ратног злочинца. Ово због тога што је то лице живело у Земуну и по занимању је био месни полицајац у Бежанији, док је лице чија се рехабилитација тражи живело у Панчеву, био је земљопоседник, а у одлуци Градске комисије за конфискацију бр.1439 од 12.10.1945. године, као разлог за конфискацију имовине наведена је само његова немачка народност, па је јасно да нису у питању иста лица. Пошто ПП није проглашен за ратног злочинца, а имовина му је конфискована из националних разлога, следи да је захтев за његову рехабилитацију основан, у смислу одредбе члана 1. став 1. и став 2. Закона о рехабилитацији (“Службени гласник РС” бр.92/2011), јер је решење Градске комисије за конфискацију у Панчеву бр.1439 од 12.10.1945. године донето противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и слобода, како је правилно закључио првостепени суд.

Неосновани су наводи жалбе противника предлагача да је погрешна одлука првостепеног суда којом је он обавезан да предлагачу накнади трошкове парничног поступка. Супротно наводима жалбе противника предлагача нема места примени одредбе члана 28. Закона о ванпарничном поступку, при одлучивању о трошковима поступка рехабилитације, имајући у виду да је ставом трећим те одредбе Закона прописано да у ванпарничним стварима из става 2. тог члана, суд може одлучити да све трошкове поступка сноси учесник у чијем интересу се поступак води, односно учесник који је искључиво својим понашањем дао повод за покретање поступка, док је одредбом става 2. те одредбе Закона прописано, да у ванпарничним стварима која се односе на имовинска права учесника, учесници сносе трошкове на једнаке делове, али ако постоји знатна разлика у погледу њиховог удела у имовинском праву о ком се одлучује, суд ће према сразмери тог дела одредити колико ће део трошкова сносити сваки учесник. Овде се не ради о имовинском праву, посебно не о уделима учесника у том праву, пошто у поступку рехабилитације суд одлучује о томе да ли су испуњени услови за рехабилитацију, сходно одредби члана 1. став 1. Закона о рехабилитацији. О трошковима поступка рехабилитације суд одлучује применом одредби Закона о парничном поступку, сходно одредби члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, како је правилно у овом случају, одлучио првостепени суд, пошто Законом о ванпарничном поступку није одређен начин одлучивања о трошковима у овој врсти поступка.

Из изложених разлога, жалба противника предлагача је одбијена, као неоснована, а ожалбено решење потврђено, као правилно и на закону засновано и то како у делу одлуке о главној ствари, тако и у делу одлуке о трошковима, па је одлука као у изреци овог решења донета у смислу одредбе члана 401. тачка 2. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија
Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)