Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
12.01.2010.

Гж 11067/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 11067/10
12.01.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца-противтуженог Општине Стари Град из Београда, коју заступа Јавно правобранилаштво општине, против тужене-противтужиље ББ, коју заступа БА, адвокат, ради исељења и утврђења, одлучујући о жалби тужене-противтужиље изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П 2011/05 од 25.11.2008. године, у седници већа одржаној дана 12.01.2011. године донео је

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П 2011/05 од 25.11.2008. године и одбија као неоснован тужбени захтев којим је тужилац-противтужени Општина Стари Град из Београда захтевао да се обавеже тужена-противтужиља ББ да се са свим лицима и стварима исели из двособног стана аа и исти преда у посед и државину тужиоцу-противтуженом.

УСВАЈА СЕ противтужбени захтев и утврђује станарско право тужене-противтужиље ББ на стану аа, што је тужилац-противтужени Општина Стари Град из Београда дужна да призна и трпи, а надлежна служба са туженом-противтужиљом закључи уговор о коришћењу стана.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужилац-противтужени Општина Стари Град из Београда да на име трошкова парничног поступка исплати туженој-противтужиљи ББ износ од 265.000,00 динара у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П 2011/05 од 25.11.2008. године усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена-противтужиља да се са свим лицима и стварима исели из двособног стана аа и исти преда у посед и државину тужиоцу-противтуженом. Истом пресудом у ставу другом одбијен је тужбени захтев тужене-противтужиље којим је тражила да се утврди да је носилац станарског права на стану у аа, што би тужилац био дужан да призна и трпи и да надлежна служба закључи с туженом-противтужиљом уговор о коришћењу стана. Ставом трећим изреке обавезана је тужена-противтужиља да Општини Стари Град на име трошкова парничног поступка исплати 247.000,00 динара.

Против наведене пресуде благовремено је изјавила жалбу тужена-противтужиља због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац-противтужени је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а и налази да је жалба основана.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности. Нема ни битне повреде одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 12 ЗПП, на коју се жалбом неосновано указује. Побијана одлука је јасна, потпуна и непротивуречна и садржи разлоге о свим одлучним чињеницама.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је носилац станарског права на стану аа био ББ1 на основу решења Четвртог општинског суда у Београду Р 4176/98 од 21.12.1984. године, којим је замењен уговор о коришћењу наведеног стана. Претходно, носилац станарског права на истом стану је по уговору од 31.03.1967. године био његов отац ББ2, који је преминуо 19_. године и мајка ББ3 која је умрла 19_. године. ББ1 је као члан породичног домаћинства родитеља 1969. године закључио брак са туженом-противтужиљом, а накнадно је отишао на рад у _. У браку је рођено двоје деце 19_. и 19_. године у _. Ћерка је основну и средњу школу завршила у _, а син седам разреда основне школе у истом месту где је о деци бринула сестра тужене-противтужиље. У периоду од 01.11.1983.-19.03.1986. године тужена-противтужиља је била порески обвезник и пријављена с пребивалиштем у _. Живела је са супругом у _, а боравила је и у спорном стану код свекрве. Долазила је неколико пута годишње да би неговала и обилазила сада пок. ББ3 и задржавала се некада краће, некада дуже, а у стану је долазила и боравила и за живота покојног свекра ББ2. Након смрти супруга ББ1 _.198_. године тужена-противтужиља је непрекидно користила спорни стан на коме има пријављено пребивалиште од 08.06.1984. године. Сада предметни стан користи са ћерком и њеном породицом.

Налазећи да центар животних активности тужене-противтужиље и њене породице није био у спорном стану, где је тужена-противтужиља боравила само повремено, већ у Швајцарској и да заједница живота у Београду није постојала, првостепени суд је применом чл. 53 Закона о стамбеним односима („Службени гласник РС“ 9/85) и оценом да нема услова за примену чл. 16 став 2 истог закона одбио као неоснован захтев ББ за утврђење станарског права и обавезао је на исељење и предају спорног стана тужиоцу-противтуженом као носиоцу права коришћења.

По оцени другостепеног суда побијаном пресудом је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право усвајањем тужбеног и одбијањем противтужбеног захтева.

Одредбама чл. 53 став 1 Пречишћеног текста Закона о стамбеним односима, објављеног у „Службеном гласнику СРС“ 9/85, важећег у време смрти ББ1 је било прописано да се отказ уговора о коришћењу стана може дати носиоцу станарског права када он и чланови његовог породичног домаћинства, који су заједно са њим становали, престану да непрекидно користе стан дуже од једне године, осим у случајевима из чл. 31 овог закона. Чланом 31 наведеног закона је било прописано да уколико носилац станарског права престане да користи стан заједно са члановима свог породичног домаћинства непрекидно дуже од једне а највише 5 година због одласка у друго место у земљи или у иностранство, дужан је да о томе обавести даваоца стана на коришћење и да се са њим споразуме о начину коришћења стана за то време. Ако се носилац станарског права и давалац стана на коришћење споразумеју да ће стан користити подстанари, које одреди давалац стана на коришћење, давалац је дужан носиоцу станарског права гарантовати да ће стан бити коришћен с пажњом доброг домаћина и да ће давалац стана на коришћење извршити све оправке у стану ако подстанар не преда стан у исправном стању носиоцу станарског права. Ако се носилац станарског права и давалац стана на коришћење не споразумеју о начину коришћења стана, давалац стана на коришћење тај стан може да изда у закуп другом раднику уз обезбеђење ствари носиоца станарског права. Закуп по овом основу може трајати до повратка носиоца станарског права или чланова његовог породичног домаћинства а најдуже до 5 година. Ако се носилац станарског права и давалац на коришћење не споразумеју о начину коришћења стана, зато што давалац стана није заинтересован за коришћење стана, носилац станарског права је дужан да плаћа станарину у двоструком износу и друге накнаде које се плаћају поред станарине. Ако носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства не користе стан непрекидно дуже од 5 година, а за то време су боравили у другом месту у земљи или иностранству, уговор о коришћењу стана престаје и носилац станарског права је дужан предати празан стан даваоцу стана на коришћење.

Са изложеног, начин коришћења стана током боравка носиоца станарског права и чланова његовог породичног домаћинства у другом месту у земљи или иностранству је био регулисан одредбама члана 31 наведеног Закона о стамбеним односима. Према утврђеном чињеничном стању породица тужене-противтужиље је у дужем периоду боравила у _ где је супруг тужене-противтужиље био на раду. Тужилац-противтужени као давалац стана на коришћење је имао сазнања на ову околност што произилази из садржине списа првостепеног суда П 5566/84 и управног поступка IV-01 бр. 360-1423/84. Из наведеног произилази да у конкретном случају није било законских услова за примену правила о отказу уговора о коришћењу стана туженој-противтужиљи на основу чл. 53 Закона о стамбеним односима, јер је наведеним чланом изричито прописан изузетак за случај из чл. 31 истог закона, који је управо утврђен у овој парници. Стога је основаност тужбеног и противтужбеног захтева требало ценити применом чл. 31 тада важећег Закона о стамбеним односима. Претходни носилац станарског права и корисник спорног стана пре ББ1, супруга тужене-противтужиље је била ББ3, која је преминула 09.04.1983. године, услед чега се почетак релевантних рокова за санкционисање некоришћења спорног стана од којих зависи даљи статус тужене-противтужиље може рачунати искључиво након наведеног датума. Истовремено није спорно да се тужена-противтужиља за стално настанила у спорном стану после смрти супруга 13.06.1987. године. Од смрти носиоца станарског права ББ3 09.04.1983. до 13.06.1987. године у ком периоду је утврђен повремени а не стални боравак тужене-противтужиље у спорном стану због боравка у _, није истекао период од 5 година некоришћења стана, те нема законских услова за утврђење престанка уговора о коришћењу стана у смислу чл. 31 став 5 Закона о стамбеним односима. Истовремено према чл. 31 Закона о стамбеним односима за некоришћење стана у краћем периоду због боравка у другом месту у земљи или иностранству, било је прописано издавање стана у закуп трећем лицу или наплата двоструке станарине. Околност да је тужена-противтужиља са породицом и пре смрти свекрве, претходног носиоца станарског права 09.04.1983. године боравила у иностранству није од значаја, јер је у наведеном периоду спорни стан користио тадашњи носилац станарског права ББ3. Побијаном одлуком је погрешно оцењен и правни значај решења Четвртог општинског суда у Београду, које замењује уговор о коришћењу спроног стана. Наиме, постојање породичне заједнице ББ3 са родитељима, као претходним суносиоцима станарског права и његово право на сукцесију станарског права је признато наведеним решењем и не може бити предмет ове парнице, већ само постојање евентуалних услова за отказ уговора о коришћењу стана услед некоришћења. Такви услови у конкретном случају нису испуњени. Према члану 16 став 2 тада важећег Закона о стамбеним односима када је станарско право стекао један од брачних другова који живе у заједничком домаћинству, носилац станарског права је и други брачни друг. Стога тужена-противтужиља има правни основ за даље коришћење спорног стана. Околност што противтужбени захтев није усаглашен са одредбама Закона о становању није од значаја за другачију одлуку у овој парници, јер се ради о законској трансформацији станарског права у право закупа на неодређено време, при чему је противтужба поднета пре ступања на снагу Закона о становању. Није од значаја ни разлика у нумерацији спорне непокретности обзиром да из писмених доказа произилази да постоји идентитет стана из тужбеног и противтужбеног захтева.

Са изнетих разлога основан је противтужбени захтев за утврђење станарског права, односно права закупа на неодређено време (сходно члану 40 Закона о становању) и није основан тужбени захтев за исељење тужене-противтужиље.

Одлука о трошковима парничног поступка је донета применом чл. 149 став 1, 150 и 161 став 2 ЗПП-а. Суд је обавезао тужиоца-противтуженог, који је парницу изгубио у целости да накнади туженој-противтужиљи нужне трошкове вођења парничног поступка у висини трошкова заступања од стране адвоката на рочиштима, 22 одржана (по 7.000,00 динара у износу од 154.000,00 динара), 18 неодржаних (по 3.500,00 динара у износу од 63.000,00 динара), састав 4 поднеска (по 6.000,00 динара у износу од 24.000,00 динара) и 2 жалбе (по 12.000,00 динара у износу од 24.000,00 динара) у укупном износу од 265.000,00 динара, а све у оквиру захтева, истакнутог на рочишту 25.11.2008. године (обзиром да жалбом други трошкови нису тражени), применом важеће Адвокатске тарифе.

Са изнетих разлога, одлучено је као у изреци пресуде на основу одредби чл. 380 тачка 4 ЗПП-а.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Снежана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)