Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
6.04.2011.

Гж 12911/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 12911/10
Дана 06.04.2011.
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

Апелациони суд у Београду, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиоца Градска општина Палилула, Београд, улиц Таковска бр. 12, кога заступа Општински јавни правобранилац, Београд, улица Таковска бр. 12, против туженог АА, са привременим боравком у _ чији је пуномоћник адвокат АБ, ради утврђења ништавости и исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог општинског суда у Београду П.бр. 2397/00 од 27.02.2009. године у седници одржаној 06.04.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.бр. 2397/00 од 27.02.2009. године у ставу првом и трећем изреке тако што се утврђује да је ништав уговор о откупу стана закључен између тужиоца Општине Палилула и туженог АА, за стан аа, који је оверен пред Првим општинским судом у Београду под II Ов.бр. 8363/93 од 16.06.1993. године, као и да је престао уговор о коришћењу овог стана бр. 393 од 24.12.1973. године, закључен између бивше Основне заједнице становања Палилула и туженог, те се налаже туженом АА да се са свим лицима и стварима исели из стана аа и празан од лица и ствари преда тужиоцу на слободно располагање и коришћење, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 330.650,00 динара, све у року од 15 дана.


O б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П.бр. 2397/00 од 27.02.2009. године, ставом првим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражено да се утврди да је уговор о откупу стана, закључен између овде тужиоца и туженог, за стан аа, који је оверен пред Првим општинским судом у Београду под II Ов.бр. 8363/93 од 16.06.1993. године, ништав и не производи правно дејство, да се утврди да је престао уговор о коришћењу стана бр. 393 од 24.12.1973. године, закључен између бивше Основне заједнице становања Палилула и туженог за стан аа, те да се наложи туженом да се са свим лицима и стварима исели из стана аа и исти празан од лица и ствари, преда тужиоцу на слободно располагање и коришћење, као и да му накнади трошкове парничног поступка. Другим ставом изреке одбијен је као неоснован предлог тужиоца за одређивање привремене мере којом је тражено да се забрани туженом да на било који начин располаже станом аа до правноснажног окончања овог парничног поступка. Трећим ставом изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 183.500,00 динара у року од 15 дана.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужилац а због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужени је доставио одговор на жалбу.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је био носилац станарског права на стану аа, на основу уговора о коришћењу стана закљученим са Градским стамбеним предузећем 24.12.1973. године, а власник стана постао је закључењем уговора о откупу Ов. 8363/93 од 16.06.1993. године. Тужени је, сагласно свом исказу,у овом стану живео све до 1976. или 1977. године, када је отишао на привремени рад у _, где се и сада налази, али повремено долази у спорни стан где се налазе његове ствари. Пре одласка у _ закључио је брак из кога има четворо деце од којих је син АА1 рођен у Београду _. године, а остало троје деце рођено је у _ у _ и то ћерка АА2 _. године, АА3 _. године и син АА4 1981. године, који такође живе у _. Брак тужиоца је разведен 1990. године. Мајка туженог ВВ је од своје радне организације добила стан у вв, била је носилац станарског права на том стану по уговору о коришћењу стана од 07.12.1982. године, а откупила га је уговором о откупу Ов.бр. 1395/93 од 26.01.1993. године. У моменту када је мајка туженог постала носилац станарског права на овом стану тужени је већ имао закључен уговор о коришћењу стана на спорном стану. На основу извештаја ГСУП-а Београд, Управе пограничне полиције за странце и управне послове од 02.11.1998., суд је утврдио да је тужени пријављен са адресом пребивалишта и то почев од 30.02.1970. године на адреси гг, почев од 01.09.1982. године на адреси аа, почев од 07.01.1986. године на адреси у улици дд и почев од 04.08.1994. године поново на адреси аа, а из извештаја Општине Палилула, Одељења за општу управу од 09.11.1998. године, утврђено је да је тужени уписан на адреси спорног стана у бирачки списак те Општине за период од 1978. године до 1986. и поново почев од 1994. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да тужени спорни стан користи у складу са Законом о становању још од 1973. године када је постао носилац станарског права на том стану, да је ту живео са својом породицом и да се у стану и даље налазе његове ствари, да он у стан долази више пута годишње, што све указује на одсуство намере туженог да стан трајно напусти. Чињеница да се тужени налази на привременом раду у _, по оцени првостепеног суда, не значи да је исти трајно напустио стан. Из наведених разлога првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца као у изреци побијане пресуде.

Апелациони суд налази да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио све чињенице које су од значаја за одлуку у овој парници, али да је на тако утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.

Наиме, према одредби члана 33. став 1. тачка 6. Закона о становању („Службени гласник РС“ бр. 50/92... 26/01), уговор о закупу друштвеног стана престаје ако закупац са члановима породичног домаћинства не користи стан дуже од четири године.

Стан се додељује и уговор о коришћењу се закључује ради коришћења стана од стране лица коме се стан додељује, носиоца станарског права и чланова његовог породичног домаћинства и намењен је за његово трајно коришћење. Према утврђењу првостепеног суда стално боравиште и центар животних активности туженог и чланова његовог породичног домаћинства није у спорном стану, већ у _ где живе дуги низ година, а поједини од њих су се тамо и родили. У таквим околностима, повремено долажење туженог у предметни стан за време годишњег одмора, по оцени овог суда, не сматра се трајним коришћењем стана, при чему није од утицаја да се тужени из овог стана није иселио јер у том стану држи своје ствари, да за исти плаћа трошкове одржавања и да га не издаје трећим лицима. Другим речима, својство носиоца станарског права престаје због некоришћења стана у одређеном временском периоду, а повремено навраћање у стан не може се сматрати коришћењем стана у смислу одредби Закона о становању, независно од тога да ли је носилац станарског права имао намеру да напусти стан. Дакле, супротно ставу првостепеног суда, воља и намера туженог да предметни стан задржи, коју је исказивао повременим навраћањем за време годишњих одмора, у ситуацији када више од 20 година са члановима свог породичног домаћинства живи и ради у _, где му се и налази центар животних активности, није релевантна за примену наведене законске одредбе. Осим тога, тужени у периоду када је откупио стан није имао ни пребивалиште на адреси откупљеног стана, па и по том основу је могао овај стан бити изузет из откупа у смислу члана 17. став 1. тачка 6. Закона о становању.

Сагласно напред наведеном, Апелациони суд налази да је првостепени суд на основу утврђених чињеница, а због погрешне примене материјалног права извео погрешан закључак у погледу непостојања услова за престанак уговора о закупу предметног стана. Коришћење стана на начин како је то утврдио првостепени суд, односно некоришћење стана под условима и на начин како је то предвиђено Законом о становању у дужем временском периоду, неминовно доводи до престанка својства закупца стана и уговора о закупу, чиме су се стекли услови и за утврђење ништавости уговора о откупу стана у смислу члана 103. Закона о облигационим односима, с обзиром да је уговор о откупу закључен са лицем коме је престало својство закупца на стану по основу Закона. Последице ништавости уговора је обавеза туженог да се са свим лицима и стварима исели из предметног стана и исти преда власнику јер за даље коришћење тог стана нема правног основа ( члан 37. Закона о основама својинско правних односа).

Из напред наведених разлога, с обзиром да у поступку нису учињене битне повреде из члана 361. став 2. ЗПП-а, на које овај суд пази по службеној дужности, а ни повреде на које се указује у жалби, овај суд је применом члана 380. став 1. тачка 3. и 4. ЗПП-ас одлучио као у изреци.

Преиначена је и одлука о трошковима поступка у смислу члана 161. став 2. ЗПП-а и тужиоцу који је успео у овој парници, досуђени су потребни и опредељени трошкови којима се излагао у току ове парнице, одмерени према важећој АТ и ТТ, а све применом члана 149. и 150. ЗПП-а и то према трошковнику заступника тужиоца, увећаном за трошкове састава жалбе.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић с.р.

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)