Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
28.04.2011.

Гж 14561/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 14561/10
28.04.2011. године
Б Е О Г Р А Д



У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић, председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић, чланова већа, у парници тужиоца ЈП „Градско стамбено“ из Београда са умешачем Општином Звездара, коју заступа Јавно правобранилаштво општине, против тужене АА, коју заступа АБ, адвокат, ради отказа уговора и исељења, одлучујући о жалбама тужиоца и умешача изјављеним против пресуде Првог основног суда у Београду П 50113/10 од 10.06.2010. године, у седници већа одржаној дана 28.04.2011. године донео је



П Р Е С У Д У


ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 50113/10 од 10.06.2010. године, усваја тужбени захтев и отказује уговор о коришћењу стана бр. 4398/3 од 16.09.1991. године, закључен између ЈП за стамбене услуге с једне стране и тужене Весне Палић као носиоца станарског права с друге стане за стан бр. 3 у ул. Олге Алкалај 5 у Београду и обавезује се тужена АА да се са свим лицима и стварима исели из стана "бб" и преда га тужиоцу ЈП „Градско стамбено“ на несметано располагање у року од 15 дана од дана пријема пресуде.

Свака страна сноси своје трошкове поступка.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду П 50113/10 од 10.06.2010. године одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се откаже уговор о коришћењу стана број 4398/3 од 16.09.1991. године, закључен између ЈП за стамбене услуге с једне стране и тужене АА, као носиоца станарског права с друге стране а за стан "бб" и да се обавеже тужена да се са свим лицима и стварима исели из стана "бб" у Београду и преда га тужиоцу на несметано располагање. Истом пресудом обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 216.800,00 динара.

Против наведене пресуде благовремено су изјавили жалбе тужилац и умешач због битних повреда одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на жалбе.

Апелациони суд у Београду је испитао побијану одлуку у смислу чл. 372 ЗПП-а и налази да су жалбе основане.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Правилном оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је правни претходник тужиоца „Градско стамбено предузеће“ Београд уговором од 28.02.1969. године купио спорни стан у насељу Коњарник у Београду од продавца "ВВ"и да је 15.06.1969. године са умешачем, Општином Звездара закључио уговор о удруживању средстава у циљу изградње станова, да се Општина Звездара обавезала да бесповратно уплати 50% учешћа у изградњи станова и да се „Градско стамбено предузеће“ Београд обавезало да умешачу стави на располагање станове у насељу Коњарник, међу којима је био и спорни стан и да је умешач стекао право трајног и искључивог даваоца спорног стана на коришћење. Такође је утврђено да је тужена са родитељима и сестром користила родитељски стан на Новом Београду, да је од 1971. године тужена била запослена у предузећу "ГГ", да је јануара 1988. године упућена на рад у представништво "ГГ" у _ прво на 6 месеци а затим на период до 4 године. Током боравка у Лондону преминули су родитељи тужене и сестра тужене је родитељски стан заменила за два стана, при чему је у наведеној замени уз сагласност умешача за замену туженој припао на коришћење спорни стан. Према уговору од 16.09.1991. године, закљученог између правног претходника тужиоца и тужене, сестра тужене је у име тужене, као носиоца станарског права закључила уговор о коришћењу спорног стана бр. 3 површине 35 м2 у приземљу зграде у ул. "бб" у Београду, којим нису означени други корисници, као чланови породичног домаћинства тужене. Тужена је радила у __ до 31.07.1993. године, када се вратила у Београд и користила спорни стан, а званично радни однос са "ГГ" је прекинут почетком 1994. године. Септембра 1993. године тужена је отишла за __ где је по уговорима радила за разне послодавце и то на __, __, __, __ и др. уз повремене доласке у Београд. Током боравка тужене у _ њена сестра је без знања тужене давала спорни стан на коришћење трећим лицима уз накнаду. Тужена је пријавила пребивалиште на адреси стана 31.08.1993. године, а са тужиоцем и умешачем није имала споразум о начину коришћења стана током боравка у иностранству.

Налазећи да је тужена привремено изместила центар својих животних активности у иностранство, да није трајно напустила земљу, да је прво због потребе службе а затим због опште познате ситуације била принуђена да средства за своју егзистенцију потражи ван земље, да нема стално место боравка ни стално запослење што је постао њен начин живота и професионално функционисање, првостепени суд је обзиром на специфичне околности нашао да нису испуњени законски услови из чл. 35 став 1 тачка 6 Закона о становању за отказ уговора, исељење тужене из спорне непокретности и предају исте тужиоцу.

По оцени другостепеног суда на потпуно и правилно утврђено чињенично стање погрешно је побијаном одлуком из утврђених чињеница изведен закључак да је тужена користила спорни стан у време подношења тужбе и погрешно је примењено материјално право одбијањем тужбеног захтева.

Одредбама чл. 35 став 1 тачка 6 Закона о становању је прописано да закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана ако закупац стана и чланови његовог породичног домаћинства не користе стан дуже од једне а најдуже 4 године, а закупац се не споразуме са закуподавцем о начину коришћења стана за то време.

У овом случају између странака није било спорно да се тужена, након закључења уговора о коришћењу спорног стана није споразумела са даваоцем стана на коришћење о начину коришћења стана током њеног боравка на раду у иностранству. Изведеним доказима првостепени суд је правилно утврдио да је од закључења уговора о коришћењу стана тужена живела у __, да су трећа лица користила стан а тужена у њему само повремено и кратко боравила и да је након престанка рада у __ тужена само месец дана боравила у Београду, а затим отишла на рад на __ и друге земље са повременим доласцима у Београд. У време подношења тужбе 1994. године тужена је почев од закључења уговора о коришћењу спорног стана 1991. године више од једне а мање од 4 године одсуствовала из спорног стана због боравка у иностранству. Повремени и краћи боравак тужене у спорном стану се не може сматрати коришћењем стана. Према уговору о коришћењу стана тужена нема чланове породичног домаћинства, нити се у парници позивала на околност да их има и да су били корисници стана. Својим исказом пред судом сама тужена је оценила своје доласке у Београд повременим, истичући да је годинама радила у __ и да је септембра 1993. године за друге послодавце отишла на __ где „са размацима односно повременим доласцима у Београд“ ради стално са разним властодавцима и да није у питању само __ већ и __, __ и __.

Погрешан је правни закључак првостепеног суда да је за одлуку у овој парници од значаја што је тужена само привремено изместила центар животних активности, да није имала намеру да трајно напусти земљу и да ради у иностранству из егзистенцијалних разлога. За примену отказног разлога из члана 35 став 1 тачка 6 у вези чл. 31 Закона о становању не тражи се утврђивање кривице за некоришћење стана већ су одлучне чињенице некоришћење стана, период некоришћења од једне до 4 године и изостанак споразума са закуподавцем о начину коришћења стана за то време, при чему изнети разлози некоришћења и намере тужене нису од значаја. Наиме, тужена није због здравственог стања свог или члана домаћинства била објективно спречена да стан користи, већ је неспорни разлог одсуства, рад у иностранству, започет још 1988. године. У таквој ситуацији тужена је била у обавези да споразумно регулише начин коришћења стана са закуподавцем без обзира на чињеницу што није знала тачан период одсуствовања и што јој је рад у представништву у __ продужаван. Одредбе чл. 26 став 1 тачка 5 у вези чл. 24 Закона о стамбеним односима („Службени гласник РС“ бр. 12/90), важећег у време закључења уговора о коришћењу спорног стана 16.09.1991. године су садржавале правила о отказном разлогу за некоришћење стана са истим роковима, важећим и у време подношења тужбе по Закону о становању, који је ступио на снагу 02.08.1992. године. Одредбама чл. 24 став 1 раније важећег Закона о стамбеним односима било је под санкцијом исељења прописано да је носилац станарског права који намерава да са свим члановима породичног домаћинства престане привремено да користи стан за време дуже од једне а до четири године, дужан да о томе благовремено а најкасније 30 дана пре престанка коришћења стана обавести даваоце стана на коришћење. Поред осталих одлука послодавца о раду тужене у __ првостепени суд је утврдио да је решењем "ГГ" број 20350 од 10.04.1992. године туженој продужен рад у представништву у __ до 10.06.1993. године из чега произилази да је тужена иако у време одласка у __ није знала колико ће рад у иностранству трајати, у сваком случају имала сазнање да ће у наведеном периоду боравити на раду у __, дуже од једне године. Међутим и поред таквог сазнања и прописане законске обавезе по оба стамбена закона важећа од закључења уговора о коришћењу стана до подношења тужбе и дугогодишњег боравка ван Србије, које траје и током ове парнице изостао је споразум тужене о коришћењу стана са закуподавцем.

Супротно наводима одговора на жалбу закуподавац није преклудиран са истицањем захтева за отказ, доласком тужене у Београд и боравком током августа 1993. године у спорном стану, будући да краткотрајни боравак у спорној непокретности пред одлазак на __ септембра исте године, нема правни значај коришћења стана. Са изнетих разлога другостепени суд налази да су испуњени цитирани законски услови из Закона о становању за отказ уговора о коришћењу стана, исељење тужене и предају спорне непокретности тужиоцу. Стога је побијана одлука преиначена и тужбени захтев усвојен.

Одлука о трошковима поступка је донета применом чл. 159 став 2 и 161 став 2 ЗПП-а. Суд је одредио да свака страна сноси своје трошкове поступка, јер су жалбом тужиоца тражени трошкови, који нису опредељени док жалбом умешача нису ни тражени.

Са изнетих разлога одлучено је као у изреци пресуде на основу одредби чл. 380 тачка 3 и 4 ЗПП-а.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)