Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
19.05.2010.

Гж 2239/10_

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2239/10
Дана 19.05.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Ивана Негића и Александре Ђорђевић, чланова већа, у парници тужиоца Јавног предузећа „ГРАДСКО СТАМБЕНО“ из Београда, ул. Данијелова бр. 33, против тужених "АА" и АА, ради поништаја анекса уговора, одлучујући о жалби тужене "АА" изјављене против пресуде Првог општинског суда у Београду П-7862/05 од 30.11.2006. године, у седници већа одржаној дана 19.05.2010. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ КАО НЕОСНОВАНА жалба тужене ДП "АА" и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П-7862/05 од 30.11.2006. године.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог општинског суда у Београду П-7862/05 од 30.11.2006. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца и утврђено да је анекс уговора о откупу стана аа који је закључен између ДП "АА" и АА, оверен код Првог општинског суда у Београду под бројем Ов-4287/93 и заведен код првотуженог под бројем 510 од 05.03.1993. године ништаван и да производи правно дејство. Ставом другим изреке, одбачена је као неуредна противтужба првотуженог од 19.12.2005. године изјављена преко пуномоћника – адвоката БА.

Против наведене пресуде, тужено ДП "АА" је благовремено изјавило жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Правно дејство ове жалбе протеже се и на тужену АА која није изјавила жалбу, јер се тужени у овој правној ствари – спору за утврђење ништавости анекса уговора о откупу стана који су закључили, налазе у положају нужних и јединствених супарничара из чл. 204 ЗПП-а.


Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу члана 372 ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а, на које Апелациони суд пази по службеној дужности. Првостепена пресуда садржи разлоге о битним чињеницама, због чега нису основани наводи жалбе о постојању битне повреде одредаба парничног поступка из тачке 12 става другог наведене одредбе.

Према утврђеном чињеничном стању, правни претходник тужене ДП „Фабрика хартије“ из Београда је уговором од 21.(28.)04.1971. године на правног претходника тужиоца пренео право коришћења на 61 стану, између осталог и на стану аа. Између тужиоца као продавца и тужене АА као купца закључен је 19.11.1992. године уговор о откупу наведеног стана са отплатом уговорне цене у месечним ратама и у периоду од 40 година. Тужени су, 05.03.1993. године, закључили анекс уговора о откупу предметног стана оверен код суда под Ов-4287/93 којим су извршили измену уговореног начина отплате уговорне цене. Тужено ДП "АА" из Београда је 11.06.2005. године издало потврду да је тужена АА у целости исплатила уговорну цену спорног стана, по уговору о откупу од 19.11.1992. године (Ов-1142/92) и анексу тог уговора од 05.03.1993. године (Ов-4287/93).

На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је поступио првостепени суд када је усвојио тужбени захтев.

Одредбом чл. 148 став 1 тачка 2 Закона о облигационим односима прописано је да уговор ствара права и обавезе за уговорне стране. Сходно ставу другом исте одредбе, уговор има дејство и за универзалне правне следбенике уговорних страна, изузев ако је што друго уговорено или што друго произилази из природе самог уговора.

Анекс уговора, по редовном току ствари, нема самосталност јер је везан за одређени уговор и представља његов прилог, додатак, односно наставак. Само уговорне стране или њихови универзални сукцесори (уз ограничење из чл. 148 став 2 Закона о облигационим односима) анексом могу мењати поједине одредбе уговора и сагласношћу воља успостављати нове обавезе и права, мењати постојеће обавезе, одрицати се од истих, уговарати нове рокове за испуњење обавеза, регулисати уговорни однос на нов начин узајамним попуштањем и слично. За пуноважност таквог споразума, анекса, основна је претпоставка да се ради о споразуму оних лица између којих је закључен основни уговор, чији је анекс саставни део.

У конкретном случају, уговор о откупу стана закључен је између тужиоца и тужене АА. Због тога је спорни анекс тог уговора могао бити закључен само између уговорних страна које су закључиле уговор о откупу, односно између њихових универзалних правних следбеника. Тужено ДП "АА" није уговорна страна из уговора о откупу стана од 19.11.1992. године, нити је универзални сукцесор продавца из тог уговора. Због тога је анекс уговора о откупу стана од 05.03.1993. године који су тужени закључили, у циљу измене начина исплате уговорне цене стана утврђеног у уговору о откупу закљученог између тужиоца и тужене АА, ништав правни посао у смислу чл. 103 Закона о облигационим односима.

Осим тога, тужено ДП "АА" није ни носилац права располагања предметним станом који се, до закључења уговора о откупу од 19.11.1992. године, налазио у друштвеној својини. Правни претходник овог туженог је, уговором од 21.(28.)04.1971. године, на правног претходника тужиоца пренео право коришћења на спорном стану. Пренето право коришћења је у себи укључивало и право располагања. Зато, чак и када би се оспорени анекс уговора о откупу стана могао сматрати независним и самосталним у односу на уговор о откупу, исти би био не пуноважан правни посао. Ово с тога што је одредбом чл. 16 Закона о становању прописано да се стан у друштвеној својини може откупити само од правног лица које је носилац права располагања на истом. У овом случају тужено ДП "АА" то право нема, јер га је његов правни претходник, као саставни део права коришћења, наведеним уговором пренео на правног претходника тужиоца.

Правилно је првостепени суд одбацио као неуредну противтужбу из разлога што иста не садржи одређени захтев туженог Друштвеног предузећа "АА".

Изјављеном жалбом, по налажењу овога суда, неосновано се оспорава правилност првостепене пресуде.

Жалилац, позивајући се на уговор од 21.(28.)04.1971. године, неосновано закључује да се правно дејство тог уговора своди само на пренос права једнократног коришћења (располагања) предметним станом и да је његов правни претходник зато задржао за себе право својине на истом. У време када је наведени уговор закључен спорни стан је био средство у друштвеној својини правног претходника тужиоца на којем је, у смислу чл. 15 став 2 тада важећег Устава СФРЈ, то правно лице имало право коришћења. Право коришћења садржавало је овлашћење друштвеног правног лица да средство у друштвеној својини користи и истим располаже на начин прописан законом, што значи да је право коришћења у себи садржавало и право располагања. Промет (пренос) тог права са једног на друго друштвено правно лице био је дозвољен. Правни претходник подносиоца жалбе је уговором од 21.(28.)04.1971. године, преносећи на правног претходника тужиоца право коришћења спорним станом, истовремено извршио и пренос права располагања истим. На овакав закључак недвосмислено указује и члан 6 тог уговора у којем је преносилац (правни претходник жалиоца) дао сагласност примаоцу (правном претходнику тужиоца) за укњижбу права коришћења у земљишним књигама и обавезао се да му обезбеди и преда сву потребу документацију за укњижбу.

Жалбени наводи да је тужено ДП "АА" закључило анекс уговора о откупу спорног стана зато што је тужилац закључивао уговоре о откупу станова који су по члану 3 уговора од 21.(28.)04.1971. године пренети на жалиоца, нису од утицаја на правилност побијане пресуде. Евентуално незаконито поступање тужиоца при откупу тих станова не даје право подносиоцу жалбе да незаконито поступа у односу на спорни стан и да за исти закључи анекс уговора о откупу иако му је познато да је уговор о откупу, стана закључен између тужиоца и тужене АА.

Са свега наведеног, на основу члана 375 ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)