Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.10.2012.

Гж 2860/12

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 2860/12
Дана 25.10.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маринe Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Живковић, чланова већа, у парници тужиоца Републике Србије – Министарство одбране, Војнограђевинска дирекција “Београд”, коју заступа Дирекција за имовинско – правне послове, Одељење у Београду, против туженог АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, ради отказа уговора о закупу стана и исељења, одлучујући о жалби тужиље изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.49687/2010 од 22.09.2011.године, у седници већа одржаној дана 25.10.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиље као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.49687/2010 од 22.09.2011. године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља тражила отказ уговора о закупу стана ИН бр.60966-2/01 од 10.01.2003.године, као и да суд обавеже туженог да се са свим лицима и стварима исели из двособног стана аа и да испражњен стан преда на слободно располагање и коришћење тужиљи. Ставом другим тужиља је обавезана да туженом накнади трошкове парничног поступка, у износу од 103.750,00 динара.

Благовременом жалбом тужиља је наведену пресуду побијала због свих разлога предвиђених чланом 360 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложила и жалбени предлог изнела.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП (“Сл. гласник РС'' бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 став 1 сада важећег ЗПП (“Сл. гласник РС'' бр.72/11), Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би побијана одлука морала укинути.

Пресуда првостепеног суда садржи јасне, потпуне и непротивречне разлоге о чињеницама важним за пресуђење, које нису у супротности са садржином изведених доказа и списа. Изрека пресуде је јасне и непротивречна разлозима датим у образложењу, како у односу на чињеничне закључке тако и примењене прописе. Зато неосновано тужиља у жалби указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП.

На основу прочитаних писмених доказа, исказа саслушаних сведока и исказа туженог саслушаног у својству парничне странке, утврђено је да је решењем стамбене комисије ВП 1313 Београд од 12.03.2001.године туженом на име стамбеног проширења дат у закуп на одређено време двособни стан аа, да је на основу тог решења закључен уговор о закупу предметног стана на неодређено време између тужиље као закуподавца и туженог као закупца, да је тужени без сагласности тужиље издавао стан у закуп трећим лицима у периоду од децембра 2002 до маја 2003.године, када је стан користила породица ББ, те да се тужени у стан вратио у мају 2003.године.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано. Првостепени суд је изведене доказе правилно ценио у смислу члана 8 ЗПП. У образложењу одлуке је на јасан и прегледан начин изнео ток доказног поступка, садржину изведених доказа, а потом и њихову оцену. Чињенично стање утврђено од стране првостепеног суда, жалбом тужиље није доведено у сумњу. У жалби тужиља није износила нове чињенице, нити је нудила или предлагала нове доказе у смислу члана 359 став 1 ЗПП.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право – одредбе члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању и 3 и 37 Закона о основама својинскоправнх односа, када је нашао да тужбени захтев није основан, те одлучио као у изреци ожалбене пресуде. За своју одлуку је навео ваљане и законите разлоге које прихвата Апелациони суд.

Правилном правном оценом утврђених чињеница првостепени суд је закључио да иако је тужени у периоду од децембра 2002 до маја 2003. године предметни стан издавао у закуп породици ББ који су стан користили као подстанари, у конкретном случају нису испуњени услови за давање отказа уговора о закупу стана туженом у смислу члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању (“Службени гласник РС” број 50/92...26/2001).

Одредбом члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању (“Службени гласник РС” број 50/92...26/2001), прописано је, да закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана, ако закупац и после опомене без сагласности закуподавца користи стан за обављање пословне делатности, издаје у подзакуп или дозволи коришћење стана лицима која нису предвиђена уговором. Дакле, из цитиране законске одредбе недвосмислено произилази да је опомена закуподавца обавезан услов за могућност давања отказа уговора о закупу стана закупцу и да је издавање стана у подзакуп или дозвољавање коришћења стана лицима која нису предвиђена уговором, санкционисано давањем отказа уговора о закупу стана, само ако се такво поступање закупца настави и после опомене од стране закуподавца, да то не чини. У конкретном случају је утврђено, а тужиља то не спори да се тужени у стан вратио у мају 2003.године, односно да је породица ББ предметни стан користила од децембра 2002.године до маја 2003.године. Тужба у овој правној ствари поднета је дана 10.07.2003.године, а што се утврђује на основу пријемног печата Трећег општинског суда у Београду који се налази на тужби. Како тужиља, на којој је био терет доказивања у смислу члана 7 став 1 тачка 220 и 223 ЗПП, није пружила доказ да је туженог као закупца пре подношења тужбе, опоменула у смислу члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању, да не издаје стан у подзакуп, па нису испуњени услови за давање отказа тужиоцу као закупцу уговора о закупу стана који је 10.01.2003.године закључио са тужиљом.

Тужиља је тврдила у поступку пред првостепеним судом да је туженом пре подношења тужбе упутила опомену и то путем препоручене пошиљке, међутим, ову тврдњу није доказала до степена вероватноће који искључује сваку разумну сумњу. Тужиља је у прилог својих навода уз поднесак од 29.09.2005.године доставила фотокопију препоручене пошиљке Р.37456 из које се једино може утврдити да је Војнограђевинска дирекција “Београд” препорученим путем упутила пошиљку на име туженог на адресу предметног стана и да је пошиљку дана 22.02.2003.године примило лице које се потписало ПП. На основу приложеног доказа не може се утврдити садржина пошиљке. И сама тужиља не инсистира на приложеној фотокопији повратнице – извештаја о уручењу препоручене пошиљке као доказу о уручењу опомене пред утужење туженом већ у поменутом поднеску од 29.09.2005.године наводи да поднета тужба има значај опомене у смислу члана 35 став 1 Закона о становању. Међутим, првостепени суд је утврдио, а тужиља не доказује супротно, да после подношења тужбе тужени није издавао стан у подзакуп нити дозвољавао коришћење стана лицима која нису предвиђена уговором.

Из наведених разлога тужбени захтев није основан, па је одлука првостепеног суда којом је тужбени захтев тужиље одбио, правилна и законита.

Полазећи од садржине одредбе члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању, који санкционисање понашања закупца који издаје стан у подзакуп и дозвољава коришћење стана лицима која нису предвиђена уговором, условљава постојањем опомене закуподавца закупцу да то не чини, се за отказ уговора о закупу сматра релевантним понашањем закупца после опомене, нису од значаја наводи жалбе да је тужени предметни стан у подзакуп породици ББ издавао и пре децембра 2002.године, односно од дана када је уведен у посед предметног стана.

Исто тако је, без значаја указивање жалбе да у списима постоје извештаји Комисије за наменско коришћење станова из војностамбеног фонда о обиласку предметног стана, на основу којих се на несумњив начин утврђује да је тужени предметни стан ненаменски користио. Ово из разлога што је такво чињенично стање утврдио и првостепени суд.

Неосновано се тужена у жалби позива на погрешну примену материјалног права као разлога побијања пресуде првостепеног суда, и тврди да није било места примени одредбе члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању, већ да је требало применити тачку 6 одредбе члана 35. Према члану 35 став 1 тачка 6 Закона о становању, закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана ако закупац стана и чланови његовог породичног домаћинства не користе стан дуже од једне, а најдуже четири године, а закупац се не споразуме са закуподавцем о начину коришћења стана за то време. Одредба члана 187 став 4 ЗПП прописује да суд поступа по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је навео правни основ, суд није везан за њега. Међутим, од овог правила постоји изузетак и то баш у парницама ради исељења. У ситуацији кад закуподавац тражи исељење закупца из стана јер је закупцу дао отказ уговора о закупу стана, закуподавац мора навести разлог за отказ. У конкретном случају тужиља је у тужби тражила исељење туженог наводећи да он не користи предметни стан већ га издаје у подзакуп трећим лицима те су се на тај начин стекли услови предвиђени чланом 35 став 1 тачка 1 Закона о становању. У таквој ситуацији првостепени суд је испитивао и утврђивао да ли су испуњени услови за отказ уговора о закупу стана из члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању и сходно томе закључивао о основаности тужбеног захтева. Првостепени суд није био овлашћен и изашао би из граница тужбеног захтева да је као предмет утврђивања у овој правној ствари поставио испитивање постојања свих разлога за отказ уговора о закупу стана предвиђених чланом 35 став 1 тачка 1-6, па тако утврђивао да ли закупац односно тужени, плаћа уредно закупнину, да ли наноси штету стану, заједничким просторијама, инсталацијама и уређајима у стамбеној згради у којој се стан налази, да ли су тужени или неко од чланова његовог породичног домаћинства стекли у својину стан који је одговарајући за то породично домаћинство, да ли је предметни стан тужени добио на основу радног односа, и да ли му је радни однос престао, на основу његовог захтева или по његовој кривици, те да ли је тужени и чланови његовог породичног домаћинства предметни стан издавао дуже од једне а најдуже четири године, а да се са тужиљом о начину коришћења стана за то време није споразумео. Дакле, тужиља не може с успехом у жалби мењати основ тужбеног захтева, односно тек у жалби као разлог за отказивање уговора о закупу стана и исељење туженог наводити други правни основ.

Потврђена је одлука о трошковима парничног поступка заснована на правилној примени одредаба чланова 149 и 150 ЗПП, а која у свему одговара исходу спора и постигнутом успеху странака. Висина трошкова одмерена је према Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, а досуђени трошкови су били потребни ради вођења парнице.

Из наведених разлога Апелациони суд је на основу члана 375 ЗПП који је био на снази у време доношења ожалбене пресуде, одбио жалбу тужиље као неосновану и пресуду првостепеног суда потврдио.

Председник већа-судија,
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)