Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
30.01.2015.

Гж 3440/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 3440/14
Дана 30.01.2015. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгане Маринковић, председника већа, Драгане Миросављевић и Сање Пејовић, чланова већа, у парници тужиоца–противтуженог АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог-противтужиоца ББ, кога заступа пуномоћник АБ1 адвокат, ради исељења и утврђења, одлучујући о жалби тужиоца - противтуженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 7793/11 од 04.02.2014. године, након одржане расправе пред другостепеним већем дана 30.01.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 7793/11 од 04.02.2014. године у ставу првом изреке, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени - противтужилац ББ да се са свим лицима и стварима исели из стана, аа, те да наведени стан испражњен од свих лица и ствари преда тужиоцу- противтуженом у државину.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ наведена пресуда у другом ставу изреке, тако што се ОДБИЈА противтужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужени - противтужилац стекао права својине на стану аа, што би тужилац - противтужени био дужан да призна и трпи да се тужени – противтужилац на основу ове пресуде која има замењивати земљишно - књижну исправу може уписати као власник на стану аа у земљишне и друге јавне књиге без посебног присуства и сагласности тужиоца - противтуженог када се за то стекну законом прописани услови.

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ решење о трошковима поступка из трећег става изреке наведене пресуде, тако што се ОБАВЕЗУЈЕ тужени – противтужилац да тужиоцу - противтуженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 197.650,00 динара у року од 15 дана од дана пријема ове пресуде.


О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду П 7793/11 од 04.02.2014. године, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени – противтужилац да се са свим лицима и стварима исели из стана аа, те да наведени стан испражњен од свих лица и ствари преда тужиоцу - противтуженом, као неоснован. Другим ставом изреке утврђено је да је тужени – противтужилац има право власништва на стану аа, што је тужилац - противтужени дужан да призна и трпи као и да тужени – противтужилац на основу ове пресуде која има замењивати земљиштно – књижну исправу, може уписати своје право власништва на стану аа у земљишне и друге јавне књиге без посебног присуства и сагласности тужиоца - противтуженог када се за то стекну законом прописани услови. Трећим ставом изреке обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 468.245,00 динара.

Благовременом жалбом тужилац - противтужени је побијао наведену пресуду из свих законских разлога.

Одговором на жалбу предложено је да се жалба одбије као неоснована.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС” број 125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 став 1 ЗПП (“Службени гласник РС” број 72/11, 49/13 и 74/13), Апелациони суд је нашао да је жалба тужиоца основана.

На основу доказа изведених у првостепеном и другостепеном поступку утврђено је да је тужилац у ЗК УЛ _ уписан као власник стана аа, док је сада пок. ПП био носилац станарског права на том стану по основу уговора о закупу стана који је закључен 01.01.1947. године са СС, као даваоцем стана на коришћење, а затим и на основу уговора о коришћењу стана који је закључен дана 15.09.1955. године између Стамбене управе НОО „Неимар“ као органа управљања са једне стране и ПП као корисника стана са друге стране, те уговора о коришћењу стана закљученог у Београду дана 01.01.1979. године између тужиоца као власника стана и даваоца стана на коришћење са једне стране и ПП као носиоца станарског права са друге стране, у ком уговору је наведено да ће носилац станарског права користити предметни стан са члановима свог домаћинства, супругом СС1 и сином ББ, како је то било наведено и у претходном уговору о коришћењу стана од 15.09.1955. године. Према садржини записника о извршеној валоризацији предметног стана у 1959. години, носилац станарског права био је ПП, стан је изграђен 1910. године и састоји се од две просторије укупне површине 18 м2, те да постоје три корисника стана. Тужени ББ рођен је _. године у Београду, од оца ПП и мајке СС1, која је преминула у току ове парнице _. године у Београду. Оценом налаза и мишљења вештака грађевинске струке утврђено је да се у дворишту у улици аа1 у Београду предметни стан налази као трећи стан по реду са десне стране и који се у време вештачења састојао од кухиње, собе и купатила, а пре извођења грађевинско - занатских радова предметни стан се састојао од две просторије собе и кухиње и због своје старости је био дотрајао и склон паду. Идентификовани стан у време вештачења представља новосаграђени објекат који по структури има једну просторију више, осим собе и кухиње постоји и купатило. Грађевинске радове на предметном стану извели су родитељи туженог - противтужиоца ПП и СС1 у току 1984. године, за које нису прибавили одобрење надлежног органа, нити сагласност власника стана који је у то време живео и боравио ван Београда, с тим што су као корисници стана наставили да и након изведених радова плаћају закупнину власнику предметног стана. Тужилац као власник предметног стана није дао сагласност за извођење грађевинских радова носиоцу станарског права на предметном стану, а био је упознат да су изведени радови у циљу побољшања услова становања, с тим што није промењен габарит стана, односно димензије нити спратност. Тужени је у предметном стану живео са родитељима, а 1991. године је са супругом отишао у Немачку на привремени рад где и сада живи и где је остварио право на пензију након што је 2010. године имао мождани удар, а у време када су његови родитељи изводили радове на предметном стану, живео је у Београду и био власник стана који се налазио у истом дворишту и који је купио 1979. године, а који је касније отуђио. 

  Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, не може се прихватити као правилан закључак првостепеног суда, да је тужиоцу у смислу одредбе члана 47 став 1 Закона о основама својинскоправних односа, пропашћу ствари престало право својине на претходно постојећем стану и да се прећутно сагласио са грађевинско - занатским радовима које је извео правни претходник туженог, те како није тражио да задржи новоизграђени објекат, а да грађевинску вредност истог накнади туженом, то је на основу члана 20 и 21 Закона о основама својинско – правних односа, као и члана 2, 9, 212 и 222 Закона о наслеђивању тужени стекао право својине на предметном стану, па тужилац нема право да тражи његово исељење.

Код утврђене чињенице да је правни претходник туженог све грађевинске радове на спорном стану предузео у својству носиоца станарског права, те да су ти радови изведени без одобрења надлежног државног органа, односно као бесправна градња, то постојање уговорног односа о коришћењу предметног стана по основу станарског права, искључује савесност правног претходника туженог, као градитеља, јер је знао да гради, односно изводи радове на туђем земљишту и туђем објекту, па је правно ирелевантна чињеница да ли је тужилац знао за градњу и да ли се истој успротивио. Ово из разлога што су одредбом члана 24 став 1 Закона о основама својинскоправних односа кумулативно прописана два услова за стицање својине грађењем на туђем земљишту. Први је савесност градитеља, односно да није знао или није могао знати да гради на туђем земљишту и други да је власник земљишта знао за градњу и није се одмах успротивио. У конкретном случају постојање уговорног односа о коришћењу предметног стана по основу станарског права, искључује савесност правног претходника туженог, па без обзира на чињеницу да ли је тужилац знао за грађење и истом се успротивио или не, нема места судској заштити, односно признавању права својине по основу грађења на предметном стану. Између тужиоца и правног претходника парничних странака није постојао ни споразум да правни претходник туженог као градитељ стекне право својине по основу изведених радова на предметном стану, већ је исти након извођења радова 1984. године наставио да тужиоцу као власнику предметног стана плаћа уговорену закупнину, па без обзира на вредност извршених улагања и обим изведених радова, правни претходник туженог као несавестан градитељ није могао стећи право својине на предметном стану, нити се ради о новом објекту, већ о стану који је у битним стварима идентичан (површина, димензије и спратност) са станом, као делом објекта (друга дворишна зграда десно) који је уписан као зк.тело IV и представља само један од станова у низу (као посебни део објекта) чији је тужилац власник. Код таквог стања ствари тужиоцу није могло престати право својине на претходно постојећем стану, пропашћу ствари у смислу члана 47 став 1 Закона о основама својинско правних односа, јер у конкретном случају имајући у виду несавесност градитеља, те одредбу члана 47 став 2 наведеног закона, који регулише питање својине на остатку ствари, дошло је до обнављања постојеће ствари (стана), који је у битним стварима идентичан са ранијим станом, као посебним делом објекта, уписаним као зк.тело IV у ЗК УЛ _.

Осим тога, код утврђене чињенице да су правни претходници туженог предметни стан користили као носиоци станарског права по основу уговора о коришћењу стана, те да је у питању стан у својини грађана, на спорни правни однос имају се применити и одредбе Закона о стамбеним односима („Службени гласник СРС“ број 8/81- пречишћени текст, 18/81 и 38/84) који је важио у време предузимања грађевинских радова 1984. године. Прелазним одредбама наведеног Закона о стамбеним односима у члану 85 било је прописано да носилац станарског права који је то право стекао на породичну стамбену зграду или стан у својини грађана до 29. јула 1973. године, као дана ступања на снагу Закона о стамбеним односима („Слг. СРС“ број 29/73) има сва права и обавезе које се овим законом прописују за носиоца станарског права који користи стан у друштвеној својини, ако овим законом није друкчије одређено, а сопственик породичне стамбене зграде или стана у којима станује носилац станарског права из претходног става има сва права и обавезе даваоца стана на коришћење из одредби наведених у том члану, као и права и обавезе заједнице из члана 36, 39, 40, 45, 46 и 48 овог закона, ако његовом породичном зградом или станом не управља заједница. Одредбама члана 28 и 30 наведеног закона било је прописано које трошкове одржавања стана и оправки у стану сноси носилац станарског права, а одредбом члана 40 истог закона да носилац станарског права може извршити оправке о свом трошку у стану, али само оне назначене у ставу трећем изузетно, када је и овлашћен да те трошкове одбије од станарине, док оправке из става 1 и 2 наведеног члана треба да сноси власник стана, а носилац станарског права је имао право захтевати од власника стана да изврши потребне оправке или друге радове који не падају на његов терет. Полазећи од наведене материјално - правне одредбе може се закључити да у случају да је носилац станарског права извршио одређене оправке о свом трошку у стану који користи по основу станарског права на стану у својини грађана, под одређеним условима могао је исте наплатити одбијањем од закупнине или тражити од власника стана исплату трошкова на име изведених радова, али само оних који су наведени у ставу 1 и 2 наведене одредбе, при чему власник стана није био дужан да сноси трошкове који су настали поводом повећања конфорности становања носиоца станарског права, јер то не произилази из наведене одредбе. Све то указује на претходни закључак да су правни претходници туженог као носиоци станарског права поводом радова који су изведени на предметном стану били несавесни, те да постојање уговорног односа о коришћењу стана искључује могућност стицања права својине на предметном стану по основу изведених грађевинских радова.

Према утврђеном чињеничном стању мајка туженог сада пок. СС1 је као члан породичног домаћинства носиоца станарског права, наставила да користи предметни стан до своје смрти 2004. године. Законом о становању („Службени гласник РС“ број 50/92 са изменама и допунама) је прописано да носилац станарског права, односно закупац стана на неодређено време који то право има на стану у својини грађана од дана ступања на снагу овог закона наставља са коришћењем тог стана у складу са одредбама члана 30 до 39 овог закона. Како се тужени према утврђеном чињеничном стању иселио из предметног стана 1991. године, а у току 1979. године је стекао у својину стан у истом дворишту, то је изгубио својство члана породичног домаћинства и корисника предметног стана и поновним враћањем у стан и коришћењем истог није могао да то право стекне поново, због чега је у обавези да се исели из предметног стана и исти преда тужиоцу на коришћење. Наиме, одредбом члана 2 Закона о стамбеним односима („Слг. СРС“ број 29/73) који је ступио на снагу 29. јула 1973. године било је прописано да се станарско право односно право на трајно коришћење стана може стећи само на стану у друштвеној својини, односно не и на стану у својини грађана. Тужени у тренутку смрти своје мајке није имао својство члана њеног породичног домаћинства, нити корисника стана у смислу претходно наведених одредаба, које својство је изгубио стицањем другог стана у својину 1979. године, те поновним усељењем у стан, односно повременим коришћењем тог стана то својство није могао поново стећи.

Због свега наведеног, а како у првостепеном поступку није било битних повреда поступка из члана 361 став 2 ЗПП, овај суд је применом члана 380 став 1 тачка 1 ЗПП-а одлучио као у изреци.

Применом члана 161 став 2 ЗПП преиначено је решење о трошковима поступка, из трећег става изреке побијане пресуде, тако што су тужиоцу признати трошкови другостепеног поступка у укупном износу од 197.650,00 динара. Трошкови се односе на заступање од стране адвоката на два одржана рочишта пред другостепеним судом по 24.000,00 динара, састав жалбе 45.000,00 динара и судске таксе за жалбу и другостепену одлуку по 64.325,00 динара. Трошкови настали у првостепеном поступку, тужиоцу нису признати, јер захтев за накнаду трошкова није опредељен у смислу члана 159 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)