Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
9.02.2012.

Гж 4358/11

 
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 4358/11
Дана 09.02.2012. године
Б Е О Г Р А Д

СП-1 право својине ради утврђења

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Весне Митровић, председника већа, Милице Поповић Ђуричковић и Маргите Стефановић, чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа пуномоћник АБ, адвокат, против туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника са седиштем у Београду, улица Крунска број 13, ради утврђења, вредност предмета спора 10.000,00 динара, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.86575/2010 од 23.05.2011. године, у нејавној седници већа одржаној дана 09.02.2012. године, донео је

 

Р Е Ш Е Њ Е


УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.86575/2010 од 23.05.2011. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е


Пресудом Првог основног суда у Београду П.86575/2010 од 23.05.2011. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца па је утврђено да је покојни ПП стекао својство закупца једноипо-собног стана на неодређено време површине _ м2 који се састоји од _ и подрума који се налази у пп на _ спрату, стан број _. Ставом другим изреке, утврђено је да је тужилац као сукцесор стекао својство закупца пп. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу надокнади трошкове парничног поступка у износу од 26.300,00 динара у року од 15 дана од пријема писменог отправка пресуде под претњом извршења.

Против ове пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу, побијајући исту у целини, због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Тужилац је поднео одговор на жалбу.

Апелациони суд је испитао побијану пресуду у границама овлашћења из члана 372. Закона о парничном поступку, па је оценио да је изјављена жалба основана.

Побијана пресуда захваћена је битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, на коју се у жалби посебно указује, јер у пресуди није наведено довољно разлога о битним чињеницама, а они разлози који су наведени су нејасни и противречни. Такође, чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, па је због тога дошло и до погрешне примене материјалног права.

Из утврђеног чињеничног стања произилази да је решењем надлежне комисије туженог СД број 2-246/95 од 26.09.2000. године, оцу тужиоца, сада покојном ПП дат у закуп на одређено време – на годину дана стан пп. У уговору о закупу на одређено време, који је отац тужиоца закључио са туженим, дана 14.11.2006. године је наведено да нема чланова породичног домаћинства. Тужилац је пријављен на адреси спорног стана од 15.01.2001. године. У спорном стану тужилац живи са супругом од 25.10.2000. године, када се у стан уселио и његов отац. Отац тужиоца је након закључења уговора о коришћењу стана подносио захтев туженом да се у уговор о закупу упишу као чланови домаћинства тужилац, као син и његова супруга, а касније је такав захтев подносио и тужилац, али је овај захтев одбијен.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је претходно оценио да је неоснован истакнути приговор недостатка активне легитимације, с обзиром да је тужилац био члан породичног домаћинства свог оца, сада покојног ПП, а у смислу одредбе члана 34. став 1. Закона о становању. Такође, првостепени суд је закључио да је тужилац почео да живи у спорном стану од 25.10.2000. године, када и његов отац, а да је на адреси стана пријављен почев од 15.01.2001. године и до данас није напуштао стан, нити је на други начин решио своју стамбену потребу, због чега је првостепени суд усвојио тужбени захтев тужиоца, а све у смислу одредбе члана 34. Закона о становању и измењеног члана 7. Правилника о решавању стамбених потреба корисника војних пензија. За сада се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити.

Основано се у жалби истиче да је првостепени суд погрешно применио материјално право, и то одредбу члана 34. став 1. Закона о становању, као и члан 7. Правилника о изменама и допунама Правилника о решавању стамбених потреба корисника војних пензија („Сл. Војни лист“ број 45/2008), с обзиром да тужилац није био уписан као члан породичног домаћинства свога оца, нити је његов отац са туженим имао закључени уговор о закупу стана на неодређено време, а што произилази из писмених доказа који се налазе у списима. Наиме, отац тужиоца, сада покојни ПП, је са туженим закључио уговор о закупу стана на одређено време за период од 01.11.2006. године до 31.10.2007. године, с тим да је у уговору и то у члану 6. наведено да нема чланова породичног домаћинства. Спорни стан је дат оцу тужиоца на основу решења туженог СД број 2-246/95 од 26.09.2000. године на одређено време, на годину дана и тада је једино била уписана као члан породичног домаћинства његова супруга, сада покојна ПП1, која је преминула _.20_. године. У конкретном случају, првостепени суд је дао противречне разлоге у образложењу побијане пресуде, с обзиром да утврђује да тужилац не може имати више права него што је имао његов правни претходник, а изводи закључак да је тужилац био члан породичног домаћинства свога оца и да уношење чланова породичног домаћинства у уговор о закупу стана не представља битан елемент уговора, па утврђује да је тужбени захтев основан тј. да је пок. ПП, а затим и тужилац, стекао својство закупца на неодређено време. Зато је нејасан закључак првостепеног суда да ли је тужилац био члан породичног домаћинства свога оца, сада покојног ПП, или није.

Такође, првостепени суд утврђује да је тек 2008. године измењена одредба члана 7. Правилника о решавању стамбених потреба корисника војних пензија, којом је прописано да ће се станови давати у закуп на неодређено време, а да је отац тужиоца преминуо пре ступања на снагу измењеног Правилника. Међутим, првостепени суд исти Правилник примењује, при том не ценећи Правилник о решавању стамбених потреба корисника војних пензија („Сл. Војни лист“ бр. 1/97), који је важио у време смрти оца тужиоца, а на основу кога је и донето решење о додели стан, а затим и закључен уговор о коришћењу стана, а на шта тужени основано указује у жалби. Цитираним Правилником, и то у одредби члана 7. је предвиђена могућност како давања станова у закуп на одређено време, тако и давања станова у закуп на неодређено време, из чега произилази да је противречан закључак првостепеног суда да је тек Правилником о изменама и допунама Правилника о решавању стамбених потреба корисника војних пензија („Сл. Војни лист“ број 45/2008) била предвиђена могућност давања у закуп станова на неодређено време. Одредбом члана 13. цитираног Правилника су прописана мерила за одређивање структуре и површине стана, као и ко може стећи својство односно ко се може уподобити чланом породичног домаћинства, а наиме, овим чланом се одређује да се приликом доделе стана узимају у обзир подносилац молбе и његов брачни друг и деца до навршених 18 година односно до навршених 26 година ако редовно или ванредно похађају школу, као и деца старија од 26 година ако су према налазу надлежне војне лекарске комисије трајно неспособна за самосталан живот а са подносицем молбе живе у заједничком домаћинству, из чега произилази да тужилац ни у тренутку подношења молбе његовог оца за доделу стана није могао бити члан породичног домаћинства, а што све првостепени суд није имао у виду приликом доношења побијане пресуде. Зато је жалба туженог морала бити усвојена, а побијана пресуда укинута у ставу првом и ставу другом изреке.

У поновном поступку, првостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и утврдити да ли је тужилац могао бити члан породичног домаћинства свог оца или није, а с обзиром на цитиране прописе. Такође, Апелациони суд сматра да у циљу правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања и утврђивања свих битних чињеница за доношење одлуке у овој правној ствари, првостепени суд би требало да цени да ли би у конкретном случају требало применити Правилник о решавању стамбених потреба корисника војних пензија, који је био важећи у тренутку смрти оца тужиоца, а који је преминуо дана 24.08.2007. године. Пошто поступи по наведеним примедбама, имајући у виду и остале наводе изјављене жалбе, првостепени суд ће поново одлучити о тужбеном захтеву.

Одлука о трошковима поступка зависи од коначног успеха странака у спору, па је побијана пресуда укинута и у ставу трећем изреке.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци решења, а на основу члана 376. став 1. и члана 377. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о жалби Апелациони суд је применио одредбе Закона о парничном поступку („Сл.гласник Републике Србије“ број 125/04, 111/09), а у смислу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Сл.гласник Републике Србије“ број 72/11).

Председник већа – судија
Весна Митровић, с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)