Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.08.2012.

Гж 5075/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5075/11
Дана 15.08.2012. године
Београд

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Ивана Негића, председника већа, Александре Ђорђевић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиоца РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – МИНИСТАРСТВА ОДБРАНЕ, ВГЦ Београд, из Београда, коју заступа Дирекција за имовинско правне послове Министарства одбране, Одељење у Београду, ул. Светозара Марковића бр. 21, против туженог ББ, ради исељења, одлучујући о жалби туженог, изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду - Судске јединице у Обреновцу П.бр. 5089/10 од 07.04.2011. године, у седници већа одржаној 15.08.2012. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду - Судска јединица у Обреновцу П.бр. 5089/10 од 07.04.2011. године и предмет ВРАЋА истом суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду - Судска јединица у Обреновцу П.бр. 5089/10 од 07.04.2011. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев па је обавезан тужени ББ да се са свим лицима и стварима исели из стана аа и исти преда тужиоцу Републици Србији – Министарству одбране, ВГЦ Београд из Београда, у року од 15 дана по пријему пресуде. Ставом другим изреке, обавезан је тужени ББ да на име трошкова парничног поступка плати тужиоцу Републици Србији – Министарству одбране, ВГЦ Београд из Београда износ од 38.750,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде.

Против наведене пресуде, тужени је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде, у смислу одредбе чл. 372. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09), чије одредбе се примењују сходно чл. 506. ст. 1. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да је жалба туженог основана.

Према разлозима ожалбене пресуде, "АА" у _ налази се на кп.бр. _ и _, уписане у ЗКУЛ _ КО _. На предметним парцелама укњижено је право државне својине РС, док је право коришћења укњижено на основу решења Савезног секретаријата за народну одбрану бр. пов. 2082-2/74 од 03.02.1975. године, у корист државе СФРЈ – Савезног секретаријата за народну одбрану. "АА" изграђен је на основу одлуке о изградњи објеката и пратеће инфраструктуре у _, а сходно чл. 14 Правилника о изградњи и одржавању војних објеката и других објеката од посебног значаја за одбрану земље, број 27/243-6 од 14.02.1992. године. Тужени, у стану ,који је предмет спора, станује од 13.02.1993. године када је сачињен Записник о примопредаји стана у насељу “Сурчин”.Тужени је стан добио на коришћење због нерешеног стамбеног питања. Тужени је ратни војни инвалид друге групе, са инвалидитетом од 100%, који потиче из рата 1991. године. Из акта Владе Републике Србије од 16.02.1993. године произлази да је Влада Републике Србије у договору са матицом исељеника Србије закључила да се свим инвалидима из рата 1991. - 1993. године, усељеним у станове у вв обезбеде станови, а да ће усељење у те станове обавити по редоследу који је претходно утврђен. Из дописа Министарства за социјална питања број 360-01-34/2002-07 од 30.04.2002. године упућеног Војно-грађевинској дирекцији “Београд”, а у вези са исељењем принудним путем ББ, ВВ и ГГ, ратних војних инвалида из Сурчина, који су са породицама смештени у војном објекту у кругу "АА", произлази да су поменута лица инвалиди, која су пре усељења у станове "АА" 1993. године били усељени у станове _ у ул. вв, да се Влада Србије својим закључком од 16.02.1994. године обавезала да ће свим инвалидима (њих 27) који су становали у вв решити стамбено питање, што је у међувремену како од стране Владе, тако и од стране општинских градских органа и учињено за 24 инвалида, осим за наведена три инвалида чије се исељење тражило. Овим дописом, Министарство за социјална питања је тражило од Војно-грађевинске дирекције “Београд” да не спроводе планирано исељење поменута три лица, како би се предузели потребни кораци код општинских органа Земуна и Новог Београда, као и Градске управе за борачко инвалидску заштиту града Београда у циљу проналажења могућности за трајно решавање њиховог стамбеног проблема.

На основу изложеног, првостепени суд је одлучио као у изреци ожалбене пресуде, позивајући се на одредбу чл. 37. став 1 и 2. Закона о основама својинскоправних односа.

Оваква одлука првостепеног суда се, за сада, не може прихватити као правилна.

Наиме, предмет спора у овој парници јесте основаност захтева тужиоца за исељење туженог из стана који се налази у "АА" и предаје у посед тужиоцу као власнику предметне непокретности. Тужба је заснована на чињеници да тужени спорни стан користи без правног основа прописаног Законом, због чега тужилац захтева повраћај ствари, сходно чл. 37. ЗОСПО. У том смислу, правилна је полазна теза првостепеног суда да примарно утврди основ коришћења стана на страни туженог, а потом испита да ли је тај основ довољан за његов даљи останак у стану. Из чињеница утврђених током поступка произлази да је стан у власништву тужиоца, у којем тужени живи од 1993. године (скоро 20 година), а у који је усељен као војни инвалид, којем још увек није решено стамбено питање.

Имајући у виду наведено, овај суд налази да су се стекли услови да се конкретан случај испита из угла Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, у смислу чл. 8. ст. 1 и 2.

Полазећи од садржине поменутог члана, захтев за исељење туженог представљао би мешање јавне власти у вршење “права на дом” које би било у складу са Законом и тежило би легитимном циљу заштите права тужиоца да поново уђе у посед своје имовине од појединца који нема уговорно, нити неко друго право да ту борави. Међутим, у оваквим споровима, неопходно је узети у обзир и чињеницу да свако лице које је изложено опасности да изгуби свој дом (што је најдрастичнији облик мешања у право на поштовање дома), треба да буде у прилици да суд утврди сразмерност приватних и општих интереса, прецизније да утврди сразмерност предузете мере, чак и уколико лице борави у стану без валидног правног основа.

Како је одредбом чл. 8. став 2. Европске конвенције о заштити људских права и основаних слобода прописано да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, сем ако то није у складу са Законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите права и слобода других, овај суд налази да је првостепени суд пропустио да цени степен мешања јавне власти у право на поштовање дома (како је то прописано одредбом чл. 8. Европске конвенције), услед чега је побијана пресуда морала бити укинута и предмет враћен истом суду на поновно суђење.

У поновљеном поступку, првостепени суд ће отклонити уочене недостатке на које је указано овом одлуком, отклонити сумњу по питању чињенице да тужени ни на који начин нема решено стамбено питање, а потом, имајући у виду садржину члана 8. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, поступити у складу са њом и донети јасну и на закону засновану одлуку.

Укидањем одлуке о главној ствари, укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, с обзиром да иста зависи од коначног исхода спора.

Са свега изнетог, а на основу одредбе чл. 377. ЗПП-а одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Иван Негић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарница
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)