Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
5.11.2015.

Гж 5259/14

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5259/14
Дана 05.11.2015. године
Ул. Немањина број 9
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Миланке Вукчевић, председника већа, Весне Караџић Ристић и Весне Станковић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник адв. АБ, против тужене НН, чији је пуномоћник НА, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.13110/11 од 24.10.2013. године, у седници већа одржаној дана 05.11.2015. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.13110/11 од 24.10.2013. године.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је сувласник ½ идеалног дела од 53/63 идеалних делова стана аа што је тужена дужна да призна и трпи да се тужилац на основу ове пресуде може уписати у одговарајуће јавне књиге непокретности као сувласник по наведеном сувласничком уделу, као неоснован. Ставом другим обавезан је тужилац да туженој на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 123.000,00 динара.

Против наведене пресуде благовремено је жалбу и допуну жалбе изјавио тужилац због погрешне примене материјалног права.

Тужена је поднела одговор на жалбу.

Испутујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11), Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд у смислу члана 372 став 2 истог Закона пази по службеној дужности, а због којих би се побијана пресуда морала укинути.

Према утврђеном чињеничном стању отац тужене сада пок.ПП је по основу уговора о сусвојини бр.941 од 29.12.1989. године стекао сувласништво на 46,37% идеалног дела описаног спорног стана аа, а који део стана је у наведеном проценту поклонио својој ћерки, туженој у овој парници по основу уговора о поклону од 07.04.1993. године, а исти је на основу уговора о закупу од 13.01.1993. године примио у закуп део наведеног стана који је у друштвеној својини у површини од 29 м2, у ком уговору су као чланови породичног домаћинства наведени тужилац, тужена и њихов заједнички син. Уговором о откупу дела стана од 29 м2 који је оверен код Првог општинског суда у Београду под Ов.бр.20941/93 дана 18.05.1993. године тужена је на основу сагласности свог оца као носиоца станарског права исти откупила у складу са чланом 16 Закона о становању односно откупила је 53,63% идеалних делова спорног стана. Откупна цена стана исплаћена је у целости. Парничне странке су биле у браку од 01.08.1983. године до _. године а затим наставиле да живе у ванбрачној заједници до 2009. године.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и оно недвосмислено произилази из стања у спису и изведених доказа које је првостепени суд правилно оценио у смислу члана 8 ЗПП. Наводима жалбе тужиоца у којима се не износе нове чињенице нити предлажу нови докази у смислу члана 359 ЗПП не доводи се у сумњу правилност утврђеног чињеничног стања.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања првостепени суд доноси одлуку као у изреци побијане пресуде налазећи да у конкретном случају, без обзира што је откуп спорног стана извршен током трајања брачне заједнице странака исти не представља заједничку имовину стечену у браку већ посебну имовину тужене обзиром да је стан откупљен уз сагласност њеног оца, а да чињеница што је до откупа дела стана дошло за време трајања брака парничних странака може бити од утицаја само на остварење евентуалног облигационог права тужиоца према туженој. При томе суд налази да је без утицаја и не води повољнијем исходу спора навод тужиоца да је приликом откупа удела предметног стана и приликом одређивања откупне цене урачунат и његов допринос као брачног друга обзиром да исти на ту околност није доставио доказе.

Дате разлоге првостепеног суда као правилне и на закону засноване прихвата и Апелациони суд.

Неосновано се жалбом тужиоца указује на то да је првостепени суд приликом доношења побијане пресуде на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право јер је на преосталом делу спорног стана (53,63/100 идеалних делова) отац тужене ПП био закупац стана у друштвеној својини, а тужилац заједно са туженом и заједничким дететом био члан породичног домаћинства, а који део је откупљен од стране тужене 18.05.1993. године у време трајања брака парничних странака.

Када је у току брака, до правноснажности пресуде о разводу брака, брачни друг који је уговорни носилац станарског права закључио уговор о откупу стана, право на стан улази у режим заједничке имовине брачних другова зато што су брачни другови суносиоци станарског права односно заједнички носиоци права трајног откупа, а само је један од њих носилац станарског права и из тог статуса и титулар права на откуп. Из чињенице специфичних услова стицања стана (да је стан по правилу добијен током трајања брака за оба брачна друга, да су били суносиоци станарског права односно права трајног закупа, да је на цену имао утицај допринос из личног дохотка оба брачна друга) произашло би и право на откуп стана по нетржишним, бенефицираним условима.

Стога је од битног значаја чињеница да ли су брачни другови суносиоци станарског права односно заједнички носиоци права трајног закупа стана који је откупљен односно како је стечено станарско право на спорном стану, јер само статус тужене као номиналног носиоца станарског права односно статус тужиоца као суносиоца станарског права би водио томе да спорни стан уђе у режим заједничке имовине брачних другова у смислу члана 171 Породичног закона.

Право на откуп друштвеног стана је лично имовинско право које има носилац станарског права и лица наведена у члану 16 став 2 Закона о становању (брачни друг и деца рођена у браку и ван брака, усвојена и пасторчад који заједно са носиоцем станарског права станују у том стану) уз писмену сагласност носиоца станарског права, с тим што се сагласност може дати само једном лицу.

Имајући у виду да је током поступка на поуздан начин утврђено да је отац тужене сада пок.ПП на преосталом делу стана уговорни, номинални носилац станарског права и дао, у том статусу (који искључује статус тужиоца као суносиоца станарског права односно права трајног закупа на овом делу стана), сагласност туженој да исти може откјупити, супротно наводима жалбе у којима тужилац то тврди, на утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је нашао да спорни стан не улази у режим заједничке имовине брачних другова и донео одлуку као у изреци ожалбене пресуде.

Ни осталим наводима жалбе који нису од одлучног значаја не доводи се у сумњу правилност и законитост одлучивања првостепеног суда.

Сагласно члану 387 став 2 ЗПП потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке побијане пресуде, донета правилном применом члана 149 и 150 ЗПП према постигнутом успеху у спору. Висина трошкова правилно је одмерена применом АТ у време пресуђења.

С обзиром на изложено, одлучено је као у изреци на основу члана 375 ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Миланка Вукчевић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)