Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
14.10.2010.

Гж 5423/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5423/10
14.10.2010. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

  АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Тамаре Узелац – Ђуровић, председника већа, Добриле Страјина и Сање Лекић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужене ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ради исељења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Трећег општинског суда у Београду П.бр. 2138/05 од 15.04.2008.године, у седници већа одржаној 14.10.2010.године, донео је


П Р Е С У Д У

  ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Трећег општинског суда у Београду П.бр. 2138/05 од 15.04.2008.године.


О б р а з л о ж е њ е

Првостепеном пресудом одбијен је као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да се са свим лицима и стварима исели из аа и да те просторије ослобођене од свих ствари и лица преда тужиоцу у државину у року од 15 дана под претњом извршења (став први изреке). Обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове поступка у износу од 53.250,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема преписа пресуде, под претњом принудног извршења (став други изреке).

Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност првостепене пресуде у смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

Према разлозима првостепене пресуде тужилац је сувласник са 3/66 дела куће аа1, а све уписаних у КО _. Тужилац је са "АА" 04.12.1980.године закључио уговор. Предмет овог уговора је уступање на трајно коришћење дела породичне стамбене зграде аа, на трајно коришћење, по основу члана 67Б Закона о изменама допунама Закона о стамбеним односима СР Србије („Службени гласник СРС“ бр. 30/80). Наведеним уговором и то чланом 1. констатовано је да је тужилац власник дела породичне стамбене зграде аа, која се састоји од собе, кухиње, оставе и заједничког wc-а, у укупој површини од 30,40 м2, да је „АА“ тужиоцу, односно његовој супрузи доделио једноипособан стан аа2, у који се има уселити са члановима свог породичног домаћинства и то супругом и сином, док је чланом 2 уговорено да су „АА“ и тужилац сагласни да у смислу члана 67Б Закона о изменама и допунама Закона о стамбеним односима („Службени гласник СРС“ бр. 30/80) „АА“ има право да одреди носиоца станарског права на стану који је предмет овог уговора, а да тужилац, као сопственик стана, овим уговором признаје ту обавезу и неће правити никакве сметње приликом усељења носиоца станарског права којег одреди „Клуз“ у стан који је предмет овог уговора. Чланом 3. констатовано је да се овај уговор закључује на неодређено време, с тим што је „АА“ у обавези да плаћа све дажбине поводом коришћења овог стана (осим закупнине) друштвено политичкој заједници на име тужиоца, као сопственика дела породичне стамбене зграде. Чланом 6. уговорено је да се може дати отказ уговора о коришћењу стана лицу које одреди „АА“ само под условом ако заостане са плаћањем закупнине у периоду дужем од 3 месеца, ако користи стан на начин које друге кориснике омета у мирном коришћењу стана, ако користи стан противно овом уговору и ако користи стан па се на тај начин стану, заједничким просторијама или уређајима, његовом кривицом наноси материјална штета. Чланом 7. уговорено је да се закупнина за стан, који је предмет овог уговора плаћа сопственику, с тим што та закупнина не може бити већа од закупнине која би се за тај стан плаћала у друштвеном сектору. Чланом 8. уговорено је да се тужилац обавезује да ће са свим лицима које одреди „АА“ закључити уговор о закупу у складу са чланом 67б Закона о стамбеним односима СР Србије. Решењем о додели стана на коришћење "АА" од 24.12.1990.године овде туженој додељен је спорни стан као нужни смештај, с тим да ће исти користити са кћеркама.

Полазећи од тако потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања правилно је закључио првостепени суд да тужена има правни основ за коришћење спорног стана, те с тим у вези правилна је одлука првостепеног суда којом је одбијен као неоснован захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да се са свим лицима и стварима исели из предметног стана, и да исти ослобођен од свих ствари и лица преда тужиоцу у државину.

Наиме, код утврђеног да је решењем "АА" од 24.12.1990.године спорни стан додељен туженој, а које решење је донето на основу уговора који је "АА" закључила са тужиоцем 04.12.1980.године, те како наведено решење производи правно дејство, то је правилан закључак првостепеног суда да тужена има правни основ за коришћење спорног стана, без обзира што на основу тог решења није закључен уговор о коришћењу стана. Ово јер по тада, а и по сада важећим прописима стан може користити лице коме је он додељен, с тим што се на основу акта о додели закључује уговор о закупу. Онај ко је доделио стан одређеном лицу дужан је да са тим лицем и закључи уговор о закупу. У конкретном случају то је била обавеза тужиоца сходно закљученом уговору од 04.12.1980.године и сходно одредби члана 67б Закона о стамбеним односима који је важио у то време („Службени гласник СРС“ бр. 29/73, 30/80), а како тужилац то није учинио он се не може позивати на одсуство уговора, јер он не постоји искључиво његовом кривицом, обзиром да акт даваоца стана није стављен ван снаге, а његово дејство подразумева да и тужилац учини оно што је неопходно да лице које је добило стан постане његов закупац, јер актом даваоца успостављено је правно стање коме недостаје само још уговор о закупу да би се то стање преобразило у правни однос. Како је за одсуство уговора о закупу одговоран искључиво тужилац то се он не може позивати на одсуство правног односа тражећи исељење тужене из спорног стана и предају истог у државину, јер акт даваоца је правни основ за закључење уговора о закупу, обзиром да тада важећи као и сада важећи Закон о становању разликује правни основ од уговора, те с тим у вези лице које има правни основ (акт даваоца) не користи стан без правног основа.

Стога су оцењени као неосновани жалбени наводи тужиоца којима се указује да првостепени суд није правилно закључио да тужена има правни основ за коришћење спорног стана јер имајући у виду напред наведено тужена обзиром да има правни основ (акт даваоца) не користи спорни стан без правног основа.

Нашавши да у спроведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. и 2. ЗПП, да је чињенично стање потпуно и правилно утврђено и на исто правилно примењено материјално право, то је Апелациони суд сходно овлашћењу из члана 375. ЗПП одлучио као у изреци ове другостепене одлуке, а при томе је имао у виду и остале жалбене наводе тужиоца и нашао да исти не доводе у сумњу законитост и правилност првостепене одлуке.

Правилна је и одлука о трошковима поступка јер је иста донета правилном применом члана 149. и 150. ЗПП.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА - СУДИЈА
Тамара Узелац - Ђуровић, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)