Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.07.2012.

Гж 5654/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5654/11
Дана 12.07.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Маринe Говедарица, председника већа, Миланке Вукчевић и Снежане Настић, чланова већа, у парници тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против тужених ББ, чији је пуномоћник БА, адвокат, ББ1, ББ2 и ББ3, чији је заједнички пуномоћник БА1, ВВ1 до ВВ8, ГГ и ГГ1, ДД1 до ДД7, ради утврђења, одлучујући о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Смедереву, Судске јединице II у Смедеревској Паланци, П.бр.3241/10 од 02.02.2011. године, у седници већа одржаној дана 12.07.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужиоца као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Смедереву, Судске јединице II у Смедеревској Паланци, П.бр.3241/10 од 02.02.2011. године.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да девизни новац који се налази на старој девизној штедњи – девизној штедној књижици “Инвестбанке'' Београд ПЈ аа и новац на девизној штедној књижици “Инвестбанке'' Београд ПЈ аа1, не представља заоставштину пок. ПП, већ су својина тужиоца а по основу уговора о доживотном издржавању овереног пред Општинским судом у Смедеревској Паланци под Посл.бр.3Р.бр.20/96 од 29.01.1996. године, што су тужени дужни да признају и дозволе тужиоцу да новац са старе девизне штедње подигне. Ставом другим, тужилац је обавезан да туженој ББ на име трошкова поступка исплати износ од 6.250,00 динара.

Благовременом жалбом тужилац је наведену пресуду побијао из свих разлога предвиђених чланом 360 став 1 ЗПП. Разлоге жалбе је образложио и жалбени предлог изнео.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе члана 372 ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.125/04 и 111/09) који се примењује на основу члана 506 став 1 важећег ЗПП (“Службени гласник РС'' бр.72/2011), Апелациони суд је нашао да жалба није основана.

У проведеном поступку нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка предвиђене чланом 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП, на које другостепени суд пази по службеној дужности, а због којих би се побијана одлука морала укинути.

Супротно наводима жалбе првостепени суд није починио ни битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 12 ЗПП. Пресуда нема недостатака због којих се не би могла испитати. Изрека пресуде је разумљива, не противречи ни сама себи ни разлозима пресуде који су у образложењу наведени на јасан и логичан начин и дати су за све битне чињенице а не постоји ни противречност између онога што је у разлозима пресуде наведено о садржини изведених доказа и самих тих доказа.

На основу прочитаних писмених доказа и исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке, утврђено је да су тужилац и његова сада пок. супруга АА1, као даваоци издржавања закључили дана 29.01.1996. године уговор о доживотном издржавању са сада пок. ПП, примаоцем издржавања. Уговор је закључен и оверен пред Општинским судом у Смедеревској Паланци 3Р.бр.20/96 дана 29.01.1996. године. Уговором су се даваоци издржавања обавезали да примаоцу издржавања обезбеде огрев, исхрану и одећу као и све друго што је потребно за њен пристојан живот према годинама старости, да је у болести негују и лече, да имовину обрађују и да је после смрти по обичајима сахране и дају подушја. Прималац издржавања се обавезала да даваоцима издржавања остави катастарске парцеле аа2 и аа3, са свим зградама које се налазе на тим катастарским парцелама, потом катастарске парцеле аа4 и аа5 (све кат. парцеле се налазе у КО _) као и целокупну покретну имовину и готов новац који се буде затекао у моменту њене смрти. Прималац издржавања је преминула дана _.200_. године а како је између тужиоца и законских наследника примаоца издржавања било спорно да ли је предметним уговором о доживотном издржавању прималац издржавања располагала и новчаним средствима која се налазе на њене две девизне штедне књижице отворене код “Инвестбанке'' Београд ПЈ Паланка, тужилац – давалац издржавања је тражио да се утврди да та новчана средства не представљају заоставштину сада пок. ПП – примаоца издржавања.

Наведено чињенично стање утврђено је потпуно и поуздано и оно логично и недвосмислено произилази из доказа у списима које је првостепени суд правилно ценио у смислу члана 8 ЗПП. Тужилац је у жалби као разлог побијања пресуде првостепеног суда навео да чињенично стање није правилно и потпуно утврђено али у образложењу жалбе не указује које чињенице су погрешно утврђене, односно које битне чињенице нису утврђене. Иначе, у жалби нису истицане нове чињенице нити су нуђени или предлагани нови докази у смислу члана 359 став 1 ЗПП.

На утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је нашао да тужбени захтев није основан. За своју одлуку навео је јасне, ваљане и законите разлоге које прихвата Апелациони суд.

На основу правилне правне оцене утврђених чињеница првостепени суд је закључио да прималац издржавања даваоцима издржавања као накнаду за пружено издржавање није оставила новац који се налази на њеним девизним штедним књижицама. Даваоци издржавања су сингуларни а не универзални сукцесори примаоца издржавања, па се стога уговором о доживотном издржавању на даваоца издржавања преноси имовина примаоца издржавања која мора бити индивидуализована, у супротном уговор је ништав. У одсуству индивидуализације имовине која представља предмет уговора о доживотном издржавању тај уговор не производи правно дејство. Неспоразумевање странака о имовини која се преноси даваоцу, у сваком случају, води ништавости уговора. Изузетак постоји у погледу покретних ствари које служе искоришћавању непокретности које су предмет уговора јер када се преносе непокретности, сматра се да су пренесене и покретности које служе искоришћавању тих непокретности (члан 117 став 2 Закона о наслеђивању - “Службени гласник СРС'' бр.52/74, 1/80 и 25/82, који се примењује на основу члана 237 став 2 важећег Закона о наслеђивању - “Службени гласник РС'' бр.46/95). Све друге покретне ствари примаоца издржавања да би биле обухваћене уговором морају у уговору бити наведене (став 3) С тим у вези када се обавеза примаоца издржавања састоји у предаји суме новца та сума мора бити одређена у уговору, односно мора бити одредива а одредива је онда када уговор пружа довољно података из којих се са сигурношћу може утврдити о којој суми се ради. У предметном уговору је наведено да прималац издржавања даваоцима издржавања, између осталог, оставља “готов новац'' који се буде затекао у моменту њене смрти. По налажењу Апелационог суда обавеза примаоца издржавања у овом делу није одређена и не садржи довољно података на основу којих би се могло утврдити о којим новчаним средствима се ради у погледу износа, валуте и места на коме се налазе, па стога предмет уговора у том делу не само да није одређен већ није ни одредив.

Поред изложеног постоји још један разлог због кога је предметни уговор о доживотном издржавању ништав у делу којим прималац издржавања даваоцима издржавања оставља новчана средства. Одредбом члана 117 став 1 Закона о наслеђивању којом су дефинисани појам уговора о доживотном издржавању, његове особине и обавезе примаоца и даваоца издржавања, предвиђено је да прималац издржавања даваоцу издржавања уговором може оставити само ствари и права која му припадају у време закључења уговора, чија је предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања. Стога је ништав уговор којим се одређује пренос ствари које ће прималац стећи после закључења уговора а сада пок. ПП, као прималац издржавања, уговором о доживотном издржавању од 29.01.1996. године тужиоцу и његовој сада пок. супрузи, као даваоцима издржавања оставља новац који се буде затекао у моменту њене смрти, што значи да је предмет ове њене обавезе и новац који буде стекла после закључења уговора.

Како је одредба уговора о доживотном издржавању од 29.01.1996. године, у делу који се односи на обавезу примаоца издржавања да даваоцима издржавања, између остале имовине, остави и новчана средства, из више разлога ништава, а суд у смислу чл.103 Закона о облигационим односима а суд сходно чл.109 истог Закона на ништавост пази по службеној дужности, то тужилац не ужива судску заштиту кад тражи да се утврди да девизна средства са две штедне књижице сада пок. примаоца издржавања не чине заоставштину примаоца издржавања, односно да се утврди да он има право да на основу предметног Уговора њима располаже.

Из наведених разлога нису основани и не могу бити прихваћени наводи жалбе којима тужилац позивајући се на одредбе чланова 99 и 101 Закона о облигационим односима, излаже своје тумачење предметног уговора о доживотном издржавању и вољу сада пок. ПП као примаоца издржавања.

Наводи којима тужилац у жалби указује на родбинске везе тужених и сада пок. ПП и истиче да тужени иако у родбинским везама са сада пок. ПП нису прихватили да се о њој старају, те да је он то чинио иако није у сродству са њом, су без значаја за одлуку и не могу довести до другачије, за тужиоца повољније одлуке, па их другостепени суд сходно члану 382 став 1 ЗПП не образлаже посебно.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка јер је заснована на правилној примени одредбе члана 149 ЗПП и одговара исходу спора и постигнутом успеху странака.

Из наведених разлога, Апелациони суд је на основу члана 375 ЗПП који је био на снази у време доношења ожалбене пресуде, одлучио као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија,
Марина Говедарица,с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)