Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
15.11.2012.

Гж 5995/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 5995/11
15.11.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ у већу састављеном од судија Слађане Накић-Момировић председника већа, Марине Јакић и Невенке Ромчевић чланова већа, у парници тужиоца АА, кога заступа адв. АБ, против тужене Републике Србије – Министарство одбране, коју заступа Дирекција за имовинскоправне послове – Одељење у Београду, ул. Светозара Марковића 21, ради утврђења и по противтужби тужене, ради исељења, одлучујући по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П 50065/10 од 25.07.2011. године, у седници већа одржаној 15.11.2012. године донео је


П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П 50065/10 од 25.07.2011. године, па СЕ УСВАЈА тужбени захтев и утврђује да тужилац АА као члан породичног домаћинства пок. ПП има право да настави коришћење стана аа у својству закупца стана на неодређено време, што је тужена Република Србија – Министарство одбране дужна да призна и дозволи да пресуда послужи као правни основ за закључење уговора о закупу наведеног стана на неодређено време.

ОДБИЈА СЕ као неоснован противтужбени захтев тужене Републике Србије – Министарство одбране којим је тражено да се тужилац-противтужени АА са лицима и стварима исели из стана аа и да стан испражњен од лица и ствари преда туженој на располагање.

ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужена Република Србија – Министарство одбране да тужиоцу АА плати парничне трошкове у износу од 54.800,00 динара у року од 15 дана од пријема пресуде.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да тужилац АА као преостали члан домаћинства пок. ПП има право да настави да користи спорни стан у својству закупца на неодређено време. У ставу другом је усвојен противтужбени захтев тужене и тужилац је обавезан да се исели из спорног стана и исти преда туженој на располагање, а у ставу трећем тужилац је обавезан да туженој плати парничне трошкове у износу од 50.750,00 динара.

Против ове пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених у чл. 360 ст. 1 ЗПП, са предлогом да другостепени суд преиначи побијану пресуду уз обавезу тужене да тужиоцу плати парничне трошкове.

Другостепени суд је испитао побијану пресуду у смислу чл. 372 ЗПП („Службени гласник РС“ 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 ст. 1 ЗПП („Службени гласник РС“ 72/11) и одлучио као у изреци из ових разлога.

У спроведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из чл. 361 ст. 2 тач. 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према стању у списима у ЗКУЛ 329 за КО Стари Град Државна заједница Србија и Црна Гора – Савезно министарство одбране је уписана као носилац права располагања на стану аа. Није спорно да је тужилац држалац овог стана, да се у стан уселио заједно са родитељима по уговору о коришћењу стана од 31.12.1959. године и да се из стана није исељавао. Тужиочев отац ПП (од оца _) је закључио уговор о коришћењу стана са кућним саветом стамбене зграде аа у својству носиоца станарског права на неодређено време. Уговором је предвиђено да ће носилац станарског права користити стан са супругом ББ и синовима ББ1 и АА. Из приложених извода из матичних књига рођених, венчаних и умрлих произлази да је тужилац рођен _. године у _ од оца ПП рођеног _. године и мајке ББ рођене _. године. Тужиочеви родитељи су закључили брак након тужиочевог рођења, али пре усељења у спорни стан 15.02.1958. године. Имали су двоје заједничке деце тужиоца и ББ1. Родитељи и особе из друштвеног окружења тужиоца нису ословљавали личним именом већ надимком ББ2 који је добио по имену деде по оцу. Тај надимак је у уговор о коришћењу стана уписан као тужиочево лично име.

Правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П 8155/73 од 09.04.1974. године је одбијен као неоснован тужбени захтев Градског стамбеног предузећа у Београду којим је тражено исељење тужиочевог оца из спорног стана. Према образложењу ове пресуде тужиочев отац је са кућним саветом зграде 01.10.1965. године закључио уговор о раду настојника, ступио је у редни однос 01.10.1965. године и радни однос му је престао на основу споразума са Градским стамбеним предузећем 30.04.1968. године. Градско стамбено предузеће је захтевало исељење тврдећи да је пок. ПП коришћење стана било условљено вршењем настојничке службе, да због тога на стану није могао стећи станарско право и да му је престанком статуса настојника зграде престало и право да користи стан. Овај тужбени захтев је одбијен због тога што је суд нашао да је пок. ПП стан додељен као носиоцу станарског права а не као настојнику зграде, да становање није условљено вршењем дужности настојника и да постојање разлога за отказ уговора о коришћењу стана и престанак станарског права није доказано. По правноснжаности ове пресуде станарско право и коришћење стана пок. ПП није оспоравано. Тужиочев брат ББ1 се преселио у САД за живота родитеља, супруга пок. ПП, ББ је умрла _. године, а пок. ПП _. године. Он је до краја живота користио спорни стан по основу наведеног уговора од 31.12.1959. године, а тужилац је све време становао заједно са њим у статусу члана породичног домаћинства. После очеве смрти је наставио да користи стан, али није обавестио носиоца права располагања о смрти пок. ПП и није захтевао закључење уговора о закупу стана.

На основу ових чињеница првостепени суд закључује да је тужилац као преостали члан домаћинства пок. ПП на основу чл. 9 ст. 2 и 4 Закона о становању имао право да настави коришћење стана, али да је због пропуста да обавести носиоца права располагања о смрти ранијег закупца и да захтева закључење уговора о закупу стана то право изгубио, јер је уговор о закупу на основу чл. 9 ст. 5 истог закона престао и тиме је отпао правни основ за коришћење стана, па тужилац стан користи без правног основа. Суд је применом овог прописа одбио тужбени а усвојио противтужбени захтев и обавезао тужиоца да се исели из стана. Чињенично стање је правилно утврђено али наведени пропис материјалног права је погрешно примењен.

Тужиочев отац је од усељења у стан до смрти 14.06.2007. године користио спорни стан по основу уговора о коришћењу стана од 31.12.1959. године. На дан ступања на снагу Закона о становању РС („Службени гласник РС“ 50/92) је имао статус носиоца станарског права на стану и на основу тог уговора је по чл. 30 ст. 2 и 31 ст. 1 Закона о становању наставио да користи стан са правима и обавезама закупца друштвеног стана на неодређено време, а тужилац у својству члана закупчевог домаћинства. Обзиром да је супруга закупца умрла 2005. године, тужилац као преостали члан домаћинства по чл. 34 ст. 1 закона има право да настави коришћење стана. Он је по чл. 34 ст. 4 закона имао дужност да најкасније у року од 60 дана обавести носиоца права располагања на стану о смрти закупца, али пропуштањем те дужности није изгубио право да настави да користи стан. Обавези преосталог члана домаћинства да у року из чл. 34 ст. 4 закона обавести закуподавца о смрти закупца, одговара обавеза закуподавца да по истеку тог рока у новом року од 30 дана закључи уговор о закупу, а ако то не учини заинтересовано лице може да покрене ванпарнични поступак ради доношења решења које замењује уговор о закупу стана. Због тога рок из чл. 34 ст. 4 закона није преклузиван и преостали члан домаћинства ранијег закупца протеком тог рока не губи право да користи стан, а ни право да захтева закључење уговора о закупу стана и да уколико то закуподавац одбије, покрене ванпарнични поступак. Престанак уговора о закупу у смислу чл. 9 ст. 5 Закона о становању значи да се уколико нови уговор о закупу не буде закључен у року од 60 дана од смрти закупца гаси правни однос преминулог закупца и закуподавца, али то не утиче на право преосталог члана домаћинства да под законом прописаним условима настави да користи стан у својству закупца.

У конкретном случају тужилац као син пок. ПП и члан домаћинства који је заједно са преминулим закупцем становао у спорном стану непрекидно од усељења и који је после смрти закупца наставио да користи стан, а нема решену стамбену потребу на другом месту има право да настави коришћење стана у својству закупца на неодређено време. Тужена му као носилац права располагања на стану то оспорава и тражи његово исељење и због тога тужилац има правни интерес да се његов статус утврди судском одлуком. Обзиром на наведено противтужбени захтев тужене којим је тражено да се тужилац исели из стана је неоснован. Због тога је првостепена пресуда преиначена.

Због преиначења одлуке у погледу главне ствари је потребно преиначити и решење о парничним трошковима. Према постигнутом успеху тужилац на основу чл. 149 ст. 1 ЗПП има право на накнаду парничних трошкова. Тужилац је изјавом на записник са рочишта од 15.07.2011. године захтевао трошкове првостепеног поступка. У жалби није стављен опредељен захтев за накнаду трошкова другостепеног поступка. Стога су тужиоцу досуђени трошкови за састав тужбе у износу од 7.250,00 динара, трошкови заступања на 5 одржаних рочишта по 8.750,00 динара и трошкови таксе на тужбу и првостепену одлуку по 1.900,00 динара, што укупно износи 54.800,00 динара.

Из наведених разлога на основу чл. 380 тач. 4 и 161 ст. 2 ЗПП је одлучено као у изреци пресуде.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Слађана Накић-Момировић с.р.


За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)