Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
16.05.2012.

Гж 6088/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6088/11
Дана 16.05.2012. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Марине Говедарица, председника већа, Снежане Настић и Весне Обрадовић, чланова већа, у парници тужиоца АА, против тужене Републике Србије, коју заступа Републички јавни правобранилац, из Београда, ул. Немањина бр. 26, ради утврђења по тужби и ради исељења по противтужби, одлучујући о жалби тужене изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П бр. 11707/2010 од 07.02.2011. године, у седници већа одржаној 16.05.2012. године, донео је


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ жалба тужене као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 11707/2010 од 07.02.2011. године, у ставу петом изреке.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П бр. 11707/2010 од 07.02.2011. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да има право закупа на неодређено време на стану аа. Ставом другим одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да има право својине на стану аа, са 65% реалне површине, која износи _, који се налази у _, у _ бр. _, што је тужена дужна да призна и трпи, те да се обавеже тужена да тужиоцу омогући купопродају преосталих 35% стана. Ставом трећим обустављен је парнични поступак у делу где је тужилац тражио да пресуда донета у овој правној ствари замењује уговор о закупу стана, те ће се даљи поступак спровести по правилима ванпарничног поступка. Ставом четвртим одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова спора. Ставом петим одбијен је као неоснован противтужбени захтев тужене којим је тражила да се обавеже тужилац да се исели из стамбених просторија (нужног смештаја) бр. _ и _ које се налазе у згради у Београду, у _ и да наведене просторије испражњене од лица и ствари преда у посед и на коришћење туженој, као и да јој тужилац накнади трошкове спора.

Благовремено изјављеном жалбом тужена побија првостепену пресуду, у ставу петом изреке, због свих разлога предвиђених одредбом члана 360 став 1 ЗПП. Жалбене разлоге је образложила и жалбени предлог изнела.

Тужилац је на жалбу писмено одговорио.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу одредбе чл. 372 ЗПП („Сл.гласник РС“ бр. 125/04 и 111/09) који се примењује на основу чл. 506 став 1 важећег ЗПП („Сл.гласник РС“ бр. 72/2011), Апелациони суд је закључио да жалба није основана.

На основу проведеног доказног поступка утврђено је да је тужилац био запослен код тужене, у ССУП у Београду, на радном месту милиционера на обезбеђењу објеката. Предмет парнице су просторије које се налазе на _ спрату и поткровљу, односно таванском простору аа. Према Плану који је оверен печатом Историјског архива у Београду, просторије бр. 27 и 28 су државна својина и представљају једнокреветне собе на седмом спрату колективног хотелског смештаја, соба бр. _ је површине _м2, соба бр. _ је површине _м2 и по пројекту нису намењене за становање односно, немају функцију стана. Тужилац се у просторију бр. 27 уселио 1989. године на основу усменог одобрења председника Стамбене комисије тужене, а у суседну просторију бр. 28 се, уселио 1990. године на основу усменог одобрења команданта бригаде полиције. Скупштина општине Савски венац је 21.05.1992. године дала тужиоцу сагласност за припајање дела таванског простора који се налази изнад соба бр. 27 и 28 – стану који користи тужилац и констатовала да је потребно да се тужилац обрати надлежном органу управе за имовинско-правне послове ради утврђивања права на припајање. Тужилац је закључио уговор са Скупштином станара стамбене зграде, у _, у _ бр. _, дана 20.08.2004. године, којим Стамбена зграда тужиоцу – инвеститору даје на трајно коришћење и располагање, између осталог, део таванског простора површине _м2 и заједничке просторије површине _м2, које се налазе изнад соба бр. _ и _, а ради побољшања услова становања. Решењем општине Савски венац од 30.06.2005. године тужиоцу је одобрено извођење грађевинских радова на реконструкцији заједничких просторија и дела таванског простора којим радовима је формиран једнособан стан бр. _, укупне површине _м2 и дозвољена му је употреба изведених радова. Радови нису изведени према одобреном пројекту од 30.06.2005. године, јер је наведеним решењем предвиђено да стан бр. _ има посебан улаз, независно од просторија бр. 27 и 28 (које представљају нужни смештај).Према фактичком стању, након реконструкције, стан бр. _ и просторије бр. _ и _, чине јединствену грађевинску целину.

На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев обзиром да тужилац нема правни основ за утврђивање права закупа и права својине на 65% предметног простора, а одбио је и противтужбени захтев тужене обзиром да просторије бр. _ и _, које су предмет противтужбеног захтева, на терену односно, фактички више не постоје као такве, а нема услова да се, формирањем посебних улаза, изврши одвајање новоформираног стана бр. _ од улаза за простор бр. _ и _.

Чињенично стање је утврђено потпуно и поуздано и оно логично и недвосмислено произилази из доказа у списима које је првостепени суд правилно ценио у смислу чл. 8 ЗПП, а у образложењу своје одлуке изнео је јасну и ваљану оцену изведених доказа. У жалби тужена није истицала нове чињенице нити је нудила или предлагала нове доказе у смислу чл. 359 став 1 ЗПП. Из образложења жалбе произилази да се само формално оспорава утврђено чињенично стање, а да се заправо став пети изреке пресуде побија једино због погрешне материјалног права.

Полазећи од несумњивих чињеница које је првостепени суд утврдио из писмених налаза и мишљења судских вештака Градског завода за вештачење од 03.09.2007. године и 04.06.2009. године и то да су просторије бр. _ и _ (на _ спрату зграде у Београду, у _ бр. _) и стан бр. _ (који се налази изнад наведених просторија), пројектном документацијом предвиђене као посебне стамбене целине, али према фактичком стању те просторије чине јединствену стамбену целину јер се не може одвојено ући у простор који су некад чиниле просторије број _ и _ односно, одвојено од улаза у новоформирани стан бр. _, правилно је првостепени суд применио материјално право када је одбио противтужбени захтев тужене.

Без утицаја су жалбени наводи којима се указује да тужилац и поред чињенице да је приликом извођења радова на реконструкцији таванског простора и формирања стана бр. _, поступио супротно грађевинској дозволи и даље бесправно користи просторије бр. _ и _ и користиће их и у будуће на основу ожалбене пресуде. Ово стога јер приликом одлучивања о основаности тужбеног захтева, у конкретној правној ситуацији, на правилну примену материјалног права није од утицаја право власништва тужене као ни чињеница да тужилац нема овлашћење у смислу чл. 3 Закона о основама својинско-правних односа, да просторије бр. _. и _ држи, користи и њима располаже. С обзиром на чињенично утврђење у конкретној правној ситуацији примена материјалног права у зависности је од околности које су настале након реконструкције таванског простора, без обзира на чињеницу да ли су изведени радови на реконструкцији правно ваљани – у складу са управним актом, односно без обзира на чињеницу да ли је фактичка промена правно ваљана.

У поступку је утврђено да је ради побољшања услова становања тужилац
формирао јединствену стамбену целину – стан бр. _ у два нивоа у којем је у доњем нивоу улаз са степеништем, дневни боравак, трпезарија, кухиња и купатило, а у горњем нивоу је предпростор и две спаваће собе. Фактичком променом намене нужног смештаја (просторија бр. _ и _) у стамбени простор и коришћењем тих просторија за становање заједно са реконструисаним таванским простором, као јединствену стамбену целину, при чему није могуће извршити одвајање реконструисаног таванског простора од просторија бр. _ и _ (које су предмет противтужбеног захтева), нема правне могућности да се наложи тужоцу да се са свим лицима и стварима исели из просторија бр. _ и _ и да, испражњене од лица и ствари, преда у државину туженој, јер наведене просторије као такве више не постоје. Поред наведеног, таква правноснажна пресуда не би била подобна за извршење сагласно одредбама чл. 34 Закона о извршном поступку, важећег у време пресуђења и чл. 17 став 1 важећег Закона о извршењу и обезбеђењу, јер не би могла да садржи битне елементе на основу којих би се спровело извршење односно, податке потребне за идентификацију на терену, просторија које су предмет противтужбеног захтева и из којих би требало да се тужилац исели и преда их у посед туженој.

Стога је противтужбени захтев за исељење тужиоца и предају у државину туженој просторија бр. _ и _ у згради, у Београду, у _ бр. _, правилно одбијен као неоснован.

Из наведених разлога потврђена је првостепена пресуда у ставу петом изреке, применом чл. 375 ЗПП.

Потврђено је, на основу чл.387 став 2 ЗПП-а, одлука о трошковима садржана у ставу петом изреке јер тужена, чији је противтужбени захтев одбијен, сходно чл.149 ЗПП-а, нема право на накнаду трошкова поступка.

Пресуда првостепеног суда у ставовима првом-четвртом изреке жалбом није побијана па је у том делу остала непромењена.

Председник већа – судија
Марина Говедарица, с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)