Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
20.07.2017.

Гж 6256/16

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6256/16
Дана 20.07.2017. године
Б Е О Г Р А Д


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Зоране Делибашић, председника већа, Марине Јакић и Јасне Беловић, чланова већа, у парници тужиоца Републике Србије – Министарство одбране – Војнограђевински центар "Београд", са седиштем у Београду, Немањина број 15, кога заступа Војно правобранилаштво, са седиштем у Београду, улица Светозара Марковића бр. 21, против туженог АА, чији је пуномоћник адвокат АБ, ради исељења, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Другог основног суда у Београду П бр. 3298/14 од 22.06.2016. године, у седници већа одржаној дана 20.07.2017. године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Другог основног суда у Београду П бр. 3298/14 од 22.06.2016. године и предмет се ВРАЋА првостепеном суду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев па је обавезан тужени да се са свим лицима и стварима исели из дела пословног простора аа, који део користи као стамбену просторију површине од 57,42 м2 насталу презиђивањем пословног простора, а у који се улази кроз врата из магацинског дела и тако испражњен од свих лица и ствари преда тужиоцу у државину. Ставом другим изреке одбијен је предлог туженог за прекид поступка у овој правној ствари до правноснажног окончања поступка пред Управним судом у предмету У бр. 14141/13. Ставом трећим изреке обавезан је тужени да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 127.250,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени из свих жалбених разлога.

Испитујући првостепену пресуду у границама овлашћења прописаних одредбом члана 386 Закона о парничном поступку (“Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 49/13 – одлука УС, 74/13 – одлука УС и 55/14), Апелациони суд у Београду је донео одлуку као у изреци.

Према образложењу побијане пресуде тужени живи у делу пословног простора, аа у својини Републике Србије, док је као корисник наведено Министарство одбране Републике Србије. Вештачењем је утврђено да површина дела пословног простора у којем тужени живи износи 57,42 м2. Туженом је решењем Стамбене комисије Војне поште 1313 Београд од 08.05.1999. године као цивилном лицу из Војне поште дат наведени део пословног простора за становање, привремено до престанка ратног стања. По основу тог решења тужени је закључио уговор о закупу стана на одређено време, дана 13.05.1999. године са СРЈ – Савезним министарством за одбрану, Војнограђевинском дирекцијом "Београд", као закуподавцем, којим му је дат у закуп наведени пословни простор за становање у површини од 48,63 м2 до престанка ратног стања. Туженом је анексом овог уговора о закупу од 22.03.2002. године продужено време коришћења пословног простора до 31.12.2004. године уз обавезу да се он тог дана исели из предметног пословног простора. Закључком Војне поште 1313 Београд од 29.04.2003. године прихваћен је захтев туженог за давање у закуп 2,5-собног стана на неодређено време површине до 76 м2. Туженом је дана 10.05.2005. године престала служба у Војсци Србије и Црне Горе. Решењем Министарства  одбране од 20.11.2007. године одлучено је да туженом престаје право на стамбено обезбеђење по закључку Војне поште 1313 од 29.04.2003. године и одбијен је захтев туженог за давање стана у закуп на неодређено време. Решењем Министарства одбране од 08.05.2013. године одбијен је захтев туженог за измену решења о давању предметног пословног простора од 08.05.1999. године, у решење о давању стана у закуп на неодређено време као неоснован. Против наведеног решења тужени је изјавио жалбу која је одбијена као неоснована решењем Више стамбене комисије Министарства одбране од 11.07.2013. године након чега је тужени покренуо управни спор пред Управним судом под бројем 14141/13, који је у току.

У побијаној пресуди суд је применом одредби члана 37 Закона о основама својинскоправних односа обавезао туженог да се са свим лицима и стварима исели из дела предметног пословног простора у којем станује имајући у виду да је тужилац власник тог пословног простора, а да тужени ту живи и да је имао право да наведени пословни простор користи до 31.12.2004. године на основу уговора о закупу закљученим са тужиоцем, као и да му је престало право на стамбено обезбеђење те да му је одбијен захтев за давање стана у закуп на неодређено време. Првостепени суд је утврдио да тужени нема правни основ за коришћење дела локала у власништву тужиоца.

Изложено становиште првостепеног суда за сада се не може прихватити као правилно јер је ожалбена пресуда донета уз битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 12 ЗПП на коју се основано жалбом тужиоца указује, јер у пресуди нису наведени разлози о битним чињеницама због којих се не може испитати. Такође, због погрешне примене материјалног права, чињенично стање није потпуно утврђено, на шта се такође у жалби основано указује.

Суд је одбио предлог туженог за прекид поступка у овој правној ствари до правноснажног окончања поступка пред Управним судом у предмету У бр. 14141/13 јер је оценио да одлучивање Управног суда не представља претходно правно питање за решавање ове парнице. У првостепеној пресуди изостали су разлози за заузимање оваквог става. Наиме, након што је Стамбена комисија Министарства одбране одбила захтев туженог за измену решења о давању спорног пословног простора од 08.05.1999. године у решењу о давању стана у закуп на неодређено време, те након што је Виша стамбена комисија Министарства одбране одбила жалбу туженог на наведено решење Стамбене комисије, тужени је поднео тужбу Управном суду пред којим се води управни спор под У бр. 14141/13. Уколико се у управном поступку донесе решење о давању стана у закуп туженом на неодређено време тужени ће по основу тог решења моћи да закључи уговор о коришћењу стана на неодређено време и имаће правни основ за коришћење дела локала у којем сада станује. Како се о праву туженог на закуп простора у којем станује на неодређено време одлучује у управном поступку, односно пред Управним судом у управном спору, нејасан је закључак првостепеног суда да одлука Управног суда не представља претходно правно питање за решавање ове парнице.

Такође, у побијаној пресуди изостала је оцена приговора заштите права на дом истакнутог од стране туженог, на шта се у изјављеној жалби изричито указује па се не може прихватити као правилна оцена првостепеног суда да је тужени дужан да се исели из спорног пословног простора у којем живи јер нема правни основ за његово коришћење.

Право на дом регулисано је чланом 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим је у ставу првом прописано да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, а у ставу другом истог члана да се јавне власти неће мешати у вршење овог права, осим ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала или заштите права и слободе других.

Тужени је током поступка указивао суду да у предметном простору живи са супругом и са ћерком, да он и његови чланови домаћинства не користе други стан, нити кућу на територији Републике Србије, нити по основу закупа, нити по основу власништва, да од Министарства одбране није добио други стан, нити зајам ради решавања стамбеног питања, те да немају решено стамбено питање по било ком основу, да је 2013. године остварио право на пензију од 16.383,00 динара и да нема могућност да реши своју стамбену потребу на други начин те да би исељењем њега и чланова његове породице из наведеног простора тужилац од њега направио социјални случај након 28 година 9 месеци и 17 дана непрекидног рада у Министарству одбране у својству цивилног лица.

Тужени се на наведени начин суштински позвао на члан 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим је загарантовано право на поштовање приватног и породичног живота. Тужени има право да се брани позивајући се на члан 8 ЕКЉП како би спречио присилно исељење, а на суду је да такав приговор прихвати или одбије (Бједов против РХ бр. 42150/09,§ 67, од 29.05.2012. године). Међутим првостепени суд је пропустио да оцени да ли би исељењем туженог из пословног простора у којем станује дошло до повреде његовог права на дом загарантованог чланом 8 ЕКЉП.

Првостепени суд се у случају када одлучује о тужбеном захтеву за исељење и када је истакнут приговор заштите права на дом не може ограничити само на национално законодавство, већ мора извршити даљу анализу применом члана 8 ЕКЉП који се примењује на основу члана 16 Устава Републике Србије. У том смислу било је нужно расправити да ли је тужени станујући у пословном простору, који је фактички пренамењен у стамбени, од 1999. године до дана подношења захтева за исељење, остварио довољно трајну везу са тим простором да би се он могао сматрати његовим домом, затим да ли је захтев за исељење на закону заснован, да ли тужилац има легитиман циљ, односно да ли је мешање државе неопходно у демократском друштву.

У поновном поступку, првостепени суд ће имајући у виду да се у управном спору пред Управним судом одлучује о праву тужиоца на давање простора у којем живи у закуп на неодређено време, уз давање јасних разлога за своју одлуку поново оценити, да ли одлука у том управном спору представља претходно правно питање за одлуку о тужбеном захтеву за исељење туженог из спорног пословног простора.

Такође, првостепени суд ће оценити и истакнути приговор заштите права на дом од стране туженог, тако што ће утврдити да ли спорна непокретност представља дом туженог, односно да ли је остварена довољно трајна веза са простором у којем тужени живи, да ли би исељем туженог дошло до мешања у право туженог на дом и да ли би такво мешање било оправдано. Нужно је испитати да ли би мешање у право на дом било у складу са законом, односно да ли постоји правни основ за исељење туженог из спорне непокретности, те да ли се његовим исељењем жели постићи легитимни циљ, односно да ли би то било сразмерно и нужно у демократском друштву, тј. да ли је мешање сразмерно циљу који се жели постићи на тај начин. Мешање у право на дом не само да мора бити утемељено на закону, већ мора бити и сразмерно легитимном циљу који се исељењем жели постићи.

Укинута је и одлука о трошковима поступка на основу члана 161 став 3 ЗПП јер зависи од коначног исхода спора и постигнутог успеха странака.

На основу члана 391 став 1 и члана 392 став 2 ЗПП одлучено је као у изреци овог решења.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА – СУДИЈА
Зорана Делибашић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)