Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
31.03.2011.

Гж 655/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 655/11
Дана 31.03.2011. године
Б Е О Г Р А Д

 

У ИМЕ НАРОДА

 

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Миланке Вукчевић, чланова већа, у правној ствари тужиље АА, коју заступа АБ, адвокат из Београда, _, против тужене ББ, коју заступа БА, адвокат из Београда, _, ради отказа уговора и исељења, вредност предмета спора 501.000,00 динара, одлучујући о жалби тужиље изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П.бр.54044/2010 од 17.03.2010.године, у седници већа одржаној дана 31.03.2011.године, донео је следећу


П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Првог основног суда у Београду П.бр.54044/2010 од 17.03.2010.године.


О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила отказ уговора о коришћењу трособног стана на првом спрату зграде у Београду у ул.аа који тужена користи на основу решења Четвртог општинског суда у Београду Р.3990/89, које такав уговор замењује, као и да се тужена исели из предметног стана и исти празан од лица и ствари преда на коришћење тужиљи у року од 15 дана од дана пријема пресуде, као неоснован. Ставом другим изреке, обавезана је тужиља да туженој на име парничних трошкова плати износ од 261.850,00 динара у року од 15 дана по пријему преписа пресуде.

Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу побијајући исту због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужена је дала одговор на жалбу са предлогом као у одговору.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:

жалба није основана.

У проведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности, а не стоји ни повреда из тачке 12 наведеног става, на коју се жалбом указује, јер је донета одлука јасна и разумљива, садржи разлоге о битним чињеницама који нису у супротности са доказима изведеним у поступку.

Предмет ове правне ствари је захтев тужиље за отказ уговора о коришћењу стана из разлога предвиђени одредбом члана 35 став 1 тачке 1, 3 и 4 Закона о становању и исељење тужене.

Према утврђењу првостепеног суда, тужиља је власник стана на првом спрату зграде у аа који користи тужена заједно са ћерком АА1, као чланом породичног домаћинства, а по основу решења Четвртог општинског суда у Београду Р.3990/89 које замењује уговор о коришћењу стана. Ћерка тужене је добила дете, те је зет тужиље АА2 у периоду од 1995.године до 2003.године стан користио и у истом живео, мада је био пријављен са пребивалиштем на адреси стана својих родитеља. Затим, да је услед квара на машини за прање веша у стану тужене дошло до цурења воде у стан испод, стим да је квар саниран, а да је касније дошло и до квара на водоводној инсталацији у кухињи стана тужене, због чега је дошло до цурења воде и причињавања штете на стану испод стана тужене. Према мишљењу вештака до цурења воде је дошло на одводној цеви у коти међуспратне конструкције а санирање тог квара спада у текуће одржавање. Наведени квар је отклонио сведок СС према чијем мишљењу ранији мајстор није добро санирао квар на водоводној инсталацији, због чега је и дошло до цурења воде. Тужена је била власник приземне викенд куће у Гроцкој, површине од 32 м2, коју је тужена током ове парнице уговором о купопродаји од 19.09.2001.године продала СС1 и СС2. Купац је извршио адаптацију и реконструкцију купљене викенд куће, јер је иста била саграђена од трећеразредног материјала, а унутрашњи зидови и кров су били урушени, што је утврђено из исказа сведока СС3. На плацу где се налазила кућа нема воде, а плац је удаљен око 2,5 километра од центра Гроцке, а 250-300 метара од пута Гроцка – Смедерево којим не саобраћа градски превоз већ приградски саобраћај.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је по налажењу Апелационог суда поступио првостепени суд када је тужбени захтев тужиље одбио. Одредбом члана 35 став 1 тачка 3 Закона о становању прописано је да закупац може дати отказ уговора о закупу стана ако се и после опомене наноси штета стану, заједничким просторијама и инсталацијама или уређајима у стамбеној згради. У конкретном случају чињеница да је дошло до квара на веш машини услед чега и до продора воде у стан испод стана тужене, као и до проблема у одводу воде из судопере у међуспратној конструкцији, због чега је дошло до изливања воде у стан испод стана тужене, који кварови су санирани и узрок цурења воде отклоњен, у таквој ситуацији и по налажењу Апелационог суда, нису испуњени услови за отказ уговора о коришћењу стана предвиђени тачком 3 наведеног члана јер околности због којих је дошло до цурења воде не указују да је штета која је цурењем воде причињена у стану последица намере и непажње тужене у коришћењу уређаја и инсталације у стану.

С обзиром на утврђено да је тужена поседовала викенд кућу мале површине без воде уз то трошне и доста удаљене од пута, такав објекат и по налажењу Апелационог суда не може представљати усељив одговарајући стан, јер викенд кућа ни по намени ни по величини, удобности и месту на којем се налази, не представља одговарајући стан у смислу члана 35 став 1 тачка 4 Закона о становању за породично домаћинство тужене, имајући у виду да стан који тужена користи у својству носиоца станарског права је по структури трособан, налази се на првом спрату стамбене зграде у најужем центру града. Стога је правилан закључак првостепеног суда да у конкретном случају нису испуњени услови за отказ уговора о коришћењу стана у смислу напред наведеног члана Закона о становању.

Тужена стан у аа користи у својству носиоца станарског права по основу решења суда који замењује уговор о коришћењу стана заједно са својом ћерком као чланом породичног домаћинства. Околност што је тужена након што је њена ћерка добила дете дозволила ћеркином мужу да стан користи, не може и по налажењу Апелационог суда представљати отказни разлог из члана 35 став 1 тачка 1 Закона у питању. Коришћење стана од стране зета тужене у периоду од 1995.до 2003.године представља само фактичко коришћење стана, а поводом заснивања породице са ћерком тужене. Право на заснивање породице обухвата и право на заједнички породични живот супружника и њихове деце у смислу члана 8 Конвеције за заштиту људских права и основних слобода. Стога се жалбом тужиље неосновано указује да омогућавање коришћења стана у својини грађана члану уже породице, ћерке носиоца станарског права, а који није наведен у уговору о коришћењу стана представља разлог за отказ уговора обухваћен чланом 35 став 1 тачка 1 Закона о становању, будући да зет тужене усељењем у стан је био само његов фактички корисник без стицања својства члана породичног домаћинства носиоца станарског права односно закупца стана. Спорни стан је у власништву тужиље и већ је оптерећен станарским правом, па се омогућавање породичног живота супругу члана породичног домаћинства закупца (ћерке) као мешање у право на имовину тужиље због заштите права тужене на породични живот не може сматрати несразмерним у смислу члана 1 Првог протокала уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. Стога, понашање тужене као носиоца станарског права која је свом зету и унуки омогућила коришћење стана не представља такво кршење забране из члана 35 став 1 тачка 1 Закона о становању због које би се носиоцу станарског права могао отказати уговор о коришћењу стана.

С обзиром на изложено, без утицаја је да ли је зет тужене стан користио у смислу континуираног становања или повремено, с обзиром на право члана породичног домаћинства – ћерке носиоца станарског права на заснивање породице и у вези тога право на породични живот носиоца станарског права са својом ћерком, зетом и унуком.

Из свих напред изнетих разлога су као неосновани оцењени остали жалбени наводи тужиље везани за правилност датог закључка првостепеног суда о неоснованости постављеног тужбеног захтева, па имајући у виду да је правилна и одлука о трошковима с обзиром да је иста донета у складу са одредбама члана 149 и 150 ЗПП, то је жалба одбијена као неоснована, те је сходно члану 375 ЗПП одлучено као у изреци.


ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић
 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)