Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
17.03.2010.

Гж 6699/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж 6699/10
Дана 17.03.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Олге Сокић, председника већа, Драгане Миросављевић и Радмиле Ђурић, чланова већа, у правној ствари тужиоца АА, кога заступа АБ, адвокат, против тужене ОПШТИНЕ СТАРИ ГРАД из Београда, коју заступа Јавно правобранилаштво Општине Стари Град, Београд, Македонска број 42, ради утврђења, одлучујући о жалби тужене изјављене против пресуде Првог општинског суда у Београду П 834/07-98 од 19.03.2009.године, у седници већа одржаној дана 17.03.2010.године донео је следећу

П Р Е С У Д У

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Првог општинског суда у Београду П.834/07-98 од 19.03.2009.године и ОДБИЈА као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да има права да настави да користи стан аа у својству закупца стана на неодређено време што је тужена Општина Стари Град дужна да призна и трпи те да му тужена накнади трошкове парничног поступка.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене за накнаду парничних трошкова.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом у ставу првом изреке усвојен је тужбени захтев па је утврђено да тужилац има право да настави да користи стан аа у својству закупца стана на одређено време што је тужена Општина Стари Град из Београда дужна да призна и трпи. Ставом другим изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име парничних трошкова плати износ од 292.400,00 динара у року од 15 дана по пријему писменог отправка пресуде.

Против наведене пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу побијајући исту због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 372 ЗПП, Апелациони суд је нашао:

-жалба је основана.

У проведеном поступку нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачке 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП на које другостепени суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању оцу тужиоца је као социјалном случају додељен спорни стан те је отац у својству носиоца станарског права 04.01.1982.године закључио уговор о коришћењу стана у који нису унети чланови његовог породичног домаћинства. Тужилац је по разводу брака својих родитеља додељен мајци на негу и старање и са мајком живео у стану вв а када је отац добио спорни стан прешао је да живи код оца. Након кратког времена тужилац се средином 19__.године оженио и становао са супругом као подстанар. Отац његове супруге је заменио свој стан за два те се тужилац са супругом и ћерком усељава у стан вв1 за који стан супруга тужиоца у својству носиоца станарског права закључује уговор о коришћењу стана 13.12.1985.године у који уговор су као чланове њеног породичног домаћинства унет супруг АА, овде тужилац, и ћерка ББ. Тужилац се разводи 19__.године и одлази да живи у стан код своје мајке јер је његов отац живео у спорном стану са другом супругом. По разводу брака тужиоца и његове супруге није вођен поступак за одређивање носиоца станарског права на стану у Новом Београду а бивша супруга тужиоца је стан откупила 19__.године. Након развода брака тужиочевог оца са другом супругом, тужилац долази да живи код оца у спорни стан почетком 19__.године. Отац тужиоца умире __.198_.године а тужилац се на адресу спорног стана пријављује после смрти отац. Иначе тужилац је бринуо о свом оцу који је имао малу инвалидску пензију.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужилац био члан породичног домаћинства свог оца те да му у смислу члана 19 Закона о стамбеним односима важећим у време смрти носиоца станарског права припада право да настави са коришћењем спорног стана због чега је усвојио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у изреци.

Међутим, овако дати закључак првостепеног суда с обзиром на утврђено чињенично стање не може се прихватити као правилан.

Тужилац је био унет у уговор о коришћењу стана своје супруге и у смислу члана 16 став 2 Закона у питању имао је статус суносиоца станарског права на стану у Новом Београду. По разводу брака тужиоца и његове супруге није вођен поступак за одређивање носиоца станарског права па је тај статус тужилац имао и у моменту смрти свог оца. Сама чињеница да се тужилац иселио из стана на којем је био суносилац станарског права не значи да је тиме изгубио стамбени статус на том стану. Стамбени статус у случају развода брака у смислу члана 17 предметног закона се губи или споразумом разведених брачних другова у смислу става 1 наведеног члана који споразум се сачињава у писменој форми уз оверу надлежног органа или одлуком суда у ванпарничном поступку. Тужилац није суду презентирао писмени споразум у смислу наведене законске одредбе а није било спорно да по разводу брака тужилац није водио ванпарнични поступак за одређивање носиоца станарског права. Одредба члана 19 став 2 Закона о стамбеним односима важећим у време смрти бившег носиоца станарског права, је прописивала да члановима породичног домаћинства припада право да после смрти носиоца станарског права наставе да користе стан, док је ставом трећим истог члана било прописано, да члановима породичног домаћинства који су по било ком основу решили своје стамбене потребе не припада право по одредбама става 2 да наставе са коришћењем стана после смрти носиоца станарског права.

У конкретном случају, тужилац је у време смрти оца званично и даље био суносилац станарског права на стану у Новом Београду те је стога у смислу члана 19 став 3 Закона у питању имао решену стамбену потребу. Стога, околност што се тужилац добровољно иселио из стана на коме је био суносилац станарског права и тиме себе свесно лишио могућности да по разводу брака регулише своје стамбене потребе не дају тужиоцу право да поновним усељењем у стан свога оца пар месеци пре његове смрти настави са коришћењем спорног стана у својству закупца.

Из изнетих разлога првостепени суд је уважио жалбу туженог и првостепену пресуду у смислу члана 380 ЗПП преиначио те одбио тужбени захтев тужиоца одлучивши као у изреци под један.

Имајући у виду да је тужена успела у овом спору али да захтев за накнаду парничних трошкова истакнут на рочишту од 19.03.2009.године није поставила у смислу члана 159 став 2 ЗПП јер само истицање номиналног износа тражених трошкова без навођења за које предузете парничне радње се трошкови траже не представљају опредељен захтев за накнаду трошкова због чега је Апелациони суд одлучио као у ставу другом изреке.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Олга Сокић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)