Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
10.02.2011.

Гж 677/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД
Гж 677/10
Дана: 10.02.2011.године
Б Е О Г Р А Д

 


АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Јасминке Станојевић, председника већа, Драгане Маринковић и Ловорке Стојнов, чланова већа, у парници тужиље, АА, коју заступа пуномоћник адвокат АБ, против туженог ББ, кога заступа адвокат БА, ради исељења, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П.бр.3421/06 од 28.06.2007.године, у седници одржаној 10.02.2011.године, донео је


Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Четвртог општинског суда у Београду П.бр.3421/06 од 28.06.2007.године и предмет УПУЋУЈЕ Првом основном суду у Београду на поновно суђење.


О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П.бр.3421/06 од 28.06.2007.године, ставом првим изреке усвојен је као основан тужбени захтев тужиље и тужени је обавезан да се са својим стварима и члановима свог породичног домаћинства исели из стана аа. Другим ставом изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати 24.100,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужилац је доставио одговор на жалбу.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба основана.

У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је спорни стан прво додељен на коришћење супругу тужиље, а оцу туженог у који уговор, као и уговор који је после његове смрти закључила тужиља као носилац станарског права, као чланови породичног домаћинства носиоца станарског права уписани су синови тужиље, тужени ББ, као и син ББ1. Тужиља је овај стан откупила 1992.године, када је између тужиље и туженог, као и његовог брата, с обзиром да су засновали брачне заједнице, постигнут договор у погледу начина коришћења стана, као и у односу на трошкове комуналних услуга, с тим што су парничне странке водиле одвојена домаћинства. Неспорно је да поремећај породичних односа између парничних странака постоји, а оценом изведених доказа, суд је утврдио да је до поремећаја односа дошло 2002.-2003.године, с тим што тужени, нити физички нити вербално није злостављао своју мајку, већ је између истих дошло до прекида комуникације. До поремећаја односа дошло је не само због неслагања тужиље и туженог, већ и у погледу начина коришћења стана, што се све одразило и на заједнички живот парничних странака у стану, који воде одвојена домаћинства и између којих не постоје обавезе издржавања. Тужени испуњава своје обавезе у погледу трошкова становања (комуналних услуга). Тужиља је са другим сином, ББ1, као даваоцем издржавања закључила уговор о доживотном издржавању 24.02.2004.године, којим му, као накнаду за дато издржавање, оставља у својину предметни стан.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је примењујући одредбе члана 37. Закона о основама својинско-правних односа, закључио да тужиља као власник стана може захтевати од тужног, као држаоца, повраћај индивидуално одређене ствари, због чега је усвојио тужбени захтев тужиље као у изреци побијане пресуде.

Апелациони суд налази да се наведено становиште првостепеног суда за сада не може прихватити, јер због погрешне примене материјалног права у досадашњем поступку нису утврђене све битне чињенице за одлуку у овој парници.

Наиме, откупом стана, тужиља као носилац станарског права постала је власник стана, а дотадашњи чланови породичног домаћинства, па и тужени за кога је својевремено стан и добијен на коришћење, задржао је право становања у смислу члана 16. став 3. Закона о становању („Службени гласник РС“ бр.50/92....46/98). Његово исељење се може тражити из оправданих разлога како то предвиђа члан 36. истог Закона, у који између осталог спадају поремећени међусобни односи, до мере нетрпељивости и неподношљивости заједничког живљења, до чега је дошло искључиво или претежно кривицом лица коме се отказује даље коришћење стана. Дакле, супротно ставу првостепеног суда, на односе странака у овој парници, не могу се применити одредбе Закона о основама својинско-правних односа, већ напред наведене одредбе Закона о становању, с обзиром да је тужиља постала власник стана по основу уговора о откупу стана, на коме су чланови њеног породичног домаћинства задржали право становања. Управо због такве природе међусобних односа, успостављених закључењем уговора о откупу стана, члановима породичног домаћинства власника стана, који имају право становања, може се отказати даље коришћење стана и тражити њихово исељење, само из оправданих разлога.

У поновном поступку, првостепени суд ће утврдити наведене чињенице и околности и брижљивом оценом изведених доказа оценити да ли је између тужиље, као власника стана и туженог, као ранијег члана породичног домаћинства, постоје поремећени међусобни односи у тој мери да се тужени са својом породицом из тог стана мора иселити, као и разлоге због којих је дошло до таквих односа, имајући при том у виду околност да имају уређен начин коришћења предметног стана тако да свака странка са члановима своје уже породице има по одвојену собу на коришћење.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од одлуке о главној ствари.

На основу члана 377. став 2. ЗПП-а, одлучено је као у изреци.

Председник већа-судија
Јасминка Станојевић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић

 

Factum infectum fieri nequit – Учињено не може постати неучињено (Плаут)